Blog

Brojnost partizanovaca: ni crna ovca, ni bela vrana

Kad god se u poslednje vreme povede priča o rivalstvu Partizana i Crvene zvezde i brojnosti navijača ova dva beogradska kluba, sve češće se može primetiti jedan kliše, kojem su, nažalost, skloni i navijači Partizana. To je ona tvrdnja kako su navijači Partizana malobrojni, kako su ubedljiva manjina u Beogradu i Srbiji, u kojima sve “vrvi od navijača Crvene zvezde”. Navijači Partizana ovom klišeu pribegavaju bez loših namera, u želji da iskažu svoju posebnost i ponos, zato što ne idu tamo kuda i većina, zato što su “crne ovce” ili “bele vrane”.

Nije sporno da naš rival ime više navijača, i ovaj tekst nema pretenzije da poput seoskih đilkoša meri “čiji je veći”, jer broj, sam po sebi, ne donosi kvalitet, posebno kada je broj navijača u pitanju. Mnogo bitniji kvalitet je odanost klubu i postojanost u ljubavi. Ali, nema svrhe ići ni u drugu krajnost pa to što nas partizanovaca ima nešto manje od navijača Crvene zvezde, nije razlog da sami sebi namećemo status nekakve teške manjine. Jer, kad sam sebi prišiješ takvu etiketu, iz toga vrlo lako proizilazi i diskriminatorski tretman kakav se manjinama, neretko, daje. Svedoci smo takvog tretmana Partizana i njegovih navijača u medijima u poslednjih par godina, mada ta pojava seže u dalju prošlost.

Baveći se radom na ovom blogu, pregledali smo hiljade slika iz prošlosti FK Partizan. Mnoge od njih ruše umobolni kliše naknadnih tumača istorije, kako je Partizan bio klub za koji, osim vojnih lica, niko nije navijao, kako je Crvena zvezda bila i ostala autentični beogradski klub, i slične baljezgarije. I onda vidite slike prepunog stadiona u Humskoj na utakmici Partizan – Radnički iz 1963, reke navijača na putu ka Humskoj, i slične prizore. Ko je ovde lud, i ko ovde laže?

“Večiti derbi”

Beograd, kao i mnogi drugi svetski gradovi, može da se podiči gradskim derbijem i činjenicom da ima dva velika fudbalska kluba. Na ruševinama predratnog derbija BSK – SK Jugoslavija, nastao je rivalitet novih klubova nastalih u doba socijalizma, Partizana i Crvene zvezde, koji sa prethodnicima nisu imali nikakve veze. Po merilima mnogih stranih medija i portala, beogradski “večiti derbi” je među prvih deset, a po nekima i među prva tri u svetu, po intenzitetu rivalstva. Takav nivo beogradskog derbija, niti bilo kojeg drugog, sigurno ne bi bio moguć u situaciji kada bi jedan klub bio toliko nadmoćan u broju navijača, zar ne?

Osim broja navijača, potreban uslov da bi oreol velikog derbija opstao, je i uspešnost ekipa. Ako je ona ista ili bar približna (neko uvek mora da ima više trofeja), onda postoji i derbi. Naše komšije jesu osvojile trofej Kupa šampiona, 1991, ali Partizan je igrao finale tog takmičenja još 1966, kao prvi istočnoevropski klub. U broju osvojenih domaćih šampionata, komšije su nešto ispred Partizana (29-27), mada, kako su počeli da štancuju titule, ne bi bilo iznenađenje da uskoro sve predratne titule BSK-a i SK Jugoslavije pripišu sebi, to jest Crvenoj zvezdi. Ovu takozvanu “titulu iz 1946.” niko normalan i pošten ne može računati. Jer, onako kako je ona proglašena, dizanjem ruku a bez argumenata, sutra se može izglasati feudalno društvo ili šerijatski zakon.

Dakle, derbija ne bi bilo da ne postoje ova dva uslova. Imamo suprotne primere, u Minhenu, gde uprkos tome što Minhen 1860 ima ozbiljnu istoriju i zavidan broj navijača, upravo zbog višedecenijske rezultatske suše, ne može nikako da bude u toj ravni sa Bajernom da bi se njihov susret zvao velikim derbijem. Sličan je i primer Hamburga, na nivou HSV-a i Sent Paulija, ili Zagreba (Dinamo – NK Zagreb).

Lični osvrt

Pre nego što ovde budu prezentovane neke činjenice, probaću da dam lični osvrt. Uz veliku ogradu da sredine o kojima pričam apsolutno nisu nikakav validni uzorak ili reper, ali ću te primere navesti samo kao potporu tvrdnji da navijači Partizana nikako nisu ubedljiva manjina. Nema nas više od navijača Zvezde, to je nesporno, ali nismo ni malobrojni ni minorni kakvima žele da nas predstave (a mi na to pristajemo).

Odrastao sam na periferiji Beograda. U našem kraju, u smiraj sedamdesetih, odnos je procentualno bio 70-30 za nas, male navijače Partizana. Računam tu sve one koji su se izjašnjavali za jedan od dva beogradska velikana, ili deklarativno ili kao veliki navijači. U osnovnoj školi, za nijansu je bilo više navijača Zvezde, taj odnos je u procentima maksimalno bio 55-45. I uvek je, skoro u svakom razredu, bio poneki navijač Hajduka. Kada se radi o srednjoj školi, pripremajući ovaj tekst, ostao sam frapiran fotografijom razreda u kojem je bilo dva ili tri navijača Partizana više od navijača Crvene zvezde, iako sam imao suprotno predubeđenje. Od toga, nas petorica su redovno išla na utakmice Partizana, dok taj broj vatrenih navijača kod pripadnika crveno-belog kluba nije prelazio tri čoveka.

Uticaj rezultata i društvenih okolnosti

Možemo da pričamo šta god hoćemo, ali brojnost navijača pre svega indukuju dobri rezultati. Uspeh na terenu srazmeran je rastu broja navijača. Tako je i Partizan, zahvaljujući slavnoj generaciji “Partizanovih beba”, stekao mase navijača širom tadašnje Jugoslavije. Mnogi od nas, koji nisu bili rođeni u to vreme, stekli su ljubav prema Partizanu zahvaljujući našim očevima kojima je upravo ta generacija Partizana bila okidač da se priklone crno-beloj boji. Slična priča je i sa komšijama – njihov uspeh iz 1991. je svakako uticao na to da zadobiju mnogo mladih navijača. Posebno među srpskim stanovništvom van matične države, jer se taj uspeh poklopio sa porastom nacionalnih emocija i rata na prostorima Jugoslavije, a uspesi tada najmoćnije ekipe iz Srbije, svakako su bili jaka duševna hrana za srpski korpus preko Drine.

Ipak, kategorija brojnosti navijača je promenljiva – daleko je bila 1991, još ranije 1966, došla su neka nova deca koja to ne pamte, usledile su smene dominacija Partizana ili Zvezde u većini popularnih sportova. Sa druge strane, promenila se i demografija: nekada su određeni krajevi bili bastioni navijača jednog ili drugog tima, a onda se doselilo mnogo novih ljudi, pa je struktura navijača izmenjena.

Dalje, uticaj navijačke subkulture je postao značajniji nego pre. Tako u Beogradu imamo krajeve u kojima ima mnogo navijača Zemuna, Rada ili OFK Beograda. To je pre jedna od pojava lokal-patriotizma, nego što ti klubovi imaju realan uticaj u domaćem fudbalu. Primer OFK Beograda je zanimljiv: iako postoji određeni broj navijača, posebno sa Karaburme, koji prate taj klub, OFK je izgubio ogroman broj navijača pre svega zbog nedostatka rezultata u poslednje tri decenije, ako ne i duže, i usled biološkog i prirodnog osipanja svog navijačkog korpusa. Pojednostavljeno – stari ofkovci su završavali životni vek, nedostatak uspeha je uticao da se ne stvore nove generacije navijača kluba sa Karaburme. Čast onima koji su i dalje ostali verni. Ipak, ako se u Beogradu pre par decenija znalo – ili Partizan ili Zvezda, sada ipak postoje i ljudi koji će se privoleti nekom trećem ili četvrtom klubu, bio to Zemun, OFK Beograd, Rad ili Voždovac.

Raspad Jugoslavije iz 1991. je žestoko zatresao i navijačku subkulturu. I Zvezda, a posebno Partizan, ostali su bez navijačkih korpusa u bivšim republikama. Ipak, svedoci smo da se neki od njih, sa smanjivanjem tenzija i zarastanjem ratnih rana, vraćaju svojim “prvim ljubavima”. Partizan je tu u prednosti, jer nikad nije agresivno gajio imidž nekakvog isključivo srpskog kluba, kao što to radi Zvezda u poslednjih 25 godina, prelazeći sve granice dobrog ukusa i time odbijajući navijače drugih nacionalnosti i religija.

Činjenice i istraživanja

Srbija ni izbliza nema fudbalsku kulturu kao Engleska, Nemačka ili Holandija. Vrlo malo je istraživanja o brojnosti navijača. Ipak, hajde da probamo da prezentujemo bar ona istraživanja koja su provedena. Prvo u nizu, iako je reč o glasanju a ne istraživanju, potiče iz 1986. Pokojni JSL “Sport” je tada sproveo anketu, preko slanja kupona iz lista, kako bi se makar na taj način, utvrdilo ko ima više navijača. Partizan je “za dlaku” imao više glasova od Crvene zvezde, treći je bio Hajduk a četvrti Dinamo. Ipak, to glasanje ne treba gledati kao relevantno merilo – teoretski, jedan čitalac je mogao da kupi 50 primeraka “Sporta”, da na svih 50 napiše ime svog kluba, pošalje u redakciju, i da na taj način stvori krivu sliku. Dalje, “Sport” je imao najveću čitanost u Srbiji, pa su navijači hrvatskih ili bosanskohercegovačkih klubova bili u minusu od starta. Takođe, glasanje je usledilo posle “Šajberove afere”, kada je Partizanu ukradena titula prvaka, te su mnogi naši navijači bili vrlo motivisani da glasaju. Ali, to glasanje je makar grubo donelo potvrdu da “velika četvorka” ima najviše navijača. Zanimljivo je da se novosadska Vojvodina našla pri dnu liste, usled činjenice da je tog leta ispala iz prvoligaškog društva, pa ni njeni navijači nisu bili motivisani da šalju kupone, iako je i u bivšoj SFRJ to bio klub među prvih sedam ili osam po broju navijača. Dakle, od tada je prošlo više od tri decenije, zemlja se raspala, a samo glasanje preko kupona ipak nije pouzdan metod. Ali, neupitno je – ako je još tada Partizan bio klub sa malo navijača, kako to da je pobedio u glasanju?

Agencija Faktor Plus je u februaru 2008. (posle dve vezane titule Zvezde) obavila istraživanje, pazite sad, po porudžbini marketinga FK Crvena zvezda, i utvdila, na uzorku od 2.000 anketiranih, da 48,2 % građana Srbije navija za Zvezdu, za Partizan 30,5 %, a za ostale klubove 21,3 %. Imam veliku rezervu prema istraživanjima koje naručuje jedna od zainteresovanih strana, ali uzmimo da je istraživanje tačno. Sabirajući procente, vidimo da su ovde samo obuhvaćeni ljudi koji prate fudbal. Pri dnu teksta se navodi da se čak 25,7 & anketiranih izjasnilo da je nezainteresovano za fudbal. Dakle, ako uzmemo u obzir čitavu populaciju Srbije, i one koji sebe smatraju navijačima i one koje sport ne zanima, dolazimo do sledećih procenata:


– 25,70 % građana Srbije nije zainteresovano za sport ili fudbal
– 35,81 % svih građana Srbije navija za Crvenu zvezdu (48,2 % od navijačke populacije)
– 22,66 % za Partizan (30,5 % navijačke populacije)
– 15,83 % za ostale klubove (21,30 % navijačke populacije).

Ako za jedan klub, kao Partizan, navija skoro trećina navijačke populacije, odnosno 22,66 % svih građana Srbije, da li je u pitanju takva manjina na koju žele da nas svedu, i da li je to baš očigledna premoć navijača Crvene zvezde? Teško da jeste.

Drugo istraživanje, ali ne po narudžbi Crvene zvezde, već samostalno, uradila je agencija CESID, i to iste, 2008. godine. Uzorak je mnogo verodostojniji i iznosio je 5.000 anketiranih, licem u lice. Prema tom istraživanju, a ono je najnovije koje postoji, stvari stoje ovako:

– 36 % građana Srbije se izjasnilo da ne prati sport
– 32 % navija za Crvenu zvezdu
– 23 % navija za Partizan
– 9 % navija za ostale klubove

Ako iz istraživanja izuzmemo nezainteresovane, i računamo samo navijačku populaciju, dolazimo do sledećih procenata:

– 50 % od svih navijača u Srbiji navija za Crvenu zvezdu
– 35 % od svih navijača u Srbiji navija za Partizan
– 15 % od svih navijača u Srbiji navija za ostale klubove

Tek ako bismo računali samo glasove navijača koji navijaju za jedan od dva beogradska “večita rivala”, došli bismo do toga da zvezdaša ima oko 58 % a partizanovaca 42 %. Ponavljam, samo ako se gledaju navijači ova dva kluba.

Ako je po ovom istraživanju CESID-a (a od njega nemamo relevantnije) u čitavoj Srbiji 32 % onih koji navijaju za Zvezdu i 23 % Partizanovih navijača, odnosno, ako je taj odnos među samim navijačima 50:35 u korist Zvezdinih pristalica, nameću se tri konstatacije i dva pitanja:

1. Crvena zvezda ima više navijača od Partizana, sasvim nesporno
2. Partizan takođe ima zavidan broj navijača
3. ostali klubovi imaju skromnu podršku

Pitanje broj jedan je, da li ove brojke pokazuju toliku nadmoć jednog kluba u broju navijača? Apsolutno ne! I iz toga sledi i drugo pitanje – odakel onda potiče tolika histerija i taj kliše kako Zvezda ima 70, 80 ili 90 posto navijača u Srbiji?

Pa upravo iz te napadne i agresivne kampanje, od tih svakodnevnih bukača, od medija koji neukusno forsiraju Crvenu zvezdu i sa nacionalnih frekvencija poručuju da je normalno da se navija za Olimpijakos protiv Partizana, od sejača mržnje poput Milojka Pantića i sličnih i njihovih profašističkih stavova da je Partizan “strano telo” u Srbiji, iz tog poremećenog mentalnog sklopa koji misli da svi treba da navijaju za jedan klub, iz želje da se Partizan na silu svede na minorni gradski klub i “komšiju malog”, kako to voli da kaže ona nesretna estradna pojava, koja je promenila više uverenja nego prosečan čovek čarapa…

Uostalom, ako su navijači Partizana oduvek tako malobrojni, ako je broj navijača Zvezde 70 ili 80 posto, kako onda objasniti sledeće činjenice:

– i u doba najvećeg rezultatskog posta Partizana (1966-1976), navijači Partizana su punili stadion, posebno na derbiju

– u sezoni posle Zvezdinog osvajanja KEŠ-a, navijači Partizana u ogromnom broju podržavaju klub u finalu Kupa Jugoslavije protiv Zvezde i na prvenstvenom derbiju

– rekord Stadiona C.zvezde po poseti na domaćim mečevima, posle derbija s Partizanom, drži meč Partizan – Dinamo iz maja 1983. (75.792 prodate karte!)

– u junu 1979, istovremeno igraju Partizan – Sarajevo i Crvena zvezda – Rijeka. Partizan se bori za opstanak i gleda ga to veče 25.000 navijača. Crvena zvezda se bori za novi plasman Kup UEFA, tek što je odigrala finale tog takmičenja protiv Borusije, i gleda je tek 15.000 ljudi, a izvor za obe informacije je “Sport”

– u poslednjih nekoliko sezona, i Partizan i Crvena zvezda imaju skromnu posetu na domaćim utakmicama, i približan broj prodatih sezonskih ulaznica, druga je priča što mediji posetu na utakmicama Zvezde od po 2-3.000 pretvaraju u 10.000

– imamo i primere iz sadašnjosti, utakmica Partizan – Konahs Ki je bila najgledanija na RTS-u te sedmice, po istraživanju te medijske kuće

Zaključak: činjenica je da navijača Crvene zvezde ima više, ali ni izbliza toliko koliko oni tvrde. Ipak, od brojnosti, bitniji je kvalitet podrške klubu i postojanost u privrženosti. Većina je vrlo delikatna stvar, većina u Srbiji takođe sluša Cecu, tako da…

Ali, navijači Partizana ne smeju da pristaju na taj kliše kako su malobrojni, beznačajni, kako 70 ili 80 posto populacije navija za Zvezdu. Ne postoji nijedan razlog da prihvatamo tu laž i klopku, jer kad pristaneš na status beznačajnog faktora, iz toga proističe i odgovarajući tretman. I mogu oni da naglabaju danonoćno o “reakcionarnom klubu”, “beogradskoj mangupariji koja se kešala o tramvaje”, slika sa utakmice protiv Moldea, kada je naš klub za samo dva dana organizovao 6.000 mališana da dođu i bodre svoj Partizan, duboko je uzdrmala taj bolesni mit o većini od 70 posto, ili i više.

Klub koji je otvorio Kup šampiona davne 1955, koji je prvi sa ovih prostora igrao u finalu, koji je svetu podario autentičnu školu fudbala i mnoštvo asova, klub koji je bacao na kolena Mančester Junajted, Verder, Seltik, Nant, Spartu, Real, Anderleht, Sporting, Steauu, Njukasl…nije i ne može biti mali, i taj klub ima mnogo navijača. Ne pristajte na tu podvalu da smo žestoka manjina. Deca su protiv Moldea pokazala – nema nas više u ukupnom zbiru, ali ima nas sasvim dovoljno, i biće nas. I što bi rekao jedan sportski radnik iz regiona – neka pati kome smeta.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
4 comments
  1. Брдо

    Лепо објашњено што много нас мисли и види. Поздрав
    Са Партизаном ми смо до смрти!

  2. zoran

    kada bi se napravila podela tipa navijač-simpatizer,zvezda bi imala više simpatizera nego navijača,dok bi PARTIZAN imao obrnutu sliku,više navijača a manje simpatizera

  3. Moca

    Problem jeste ono na sta mi pristajemo, iako ne moramo, pod diktatom zvezdinih medija i njenog dela javnosti (ma koliki on bio)… U ovom slucaju, iako se u sustini slazem sa autorom, cija je analiza prilicno dobra, cini mi se, medjutim da se i samom autoru omakla jedna fundamentalna greska, a to je da je uopste uzeo i da razmatra ovaj aspekt, sto jeste po direktnim uticajem (podsvesnim, ja bih rekao) vec pomenutog diktata…

    Naime, u svom jos malo pa 50-godisnjem statusu aktivnog navijaca Partizana (od loza, preko Juga, do Zapada, i na kraju interneta [egzodus devedesetih]…) ono sto je uvek bilo ocigledno je da mi ne igramo u potpunosti istu utakmicu sa komsijama. Meni nije bitno da li nas ima vise ili manje, da li imamo bolje pesme, zastave, pirotehniku, da li imamo najveci stadion ili najvise trofeja i titula…

    Oni kojima je vazno (a takva je vecina u svakom narodu, mi tu nismo nista posebni) da im je” ona stvar” najveca i kojima je od egzistencijalnog znacaja da su deo rulje, mase, gomile, takve klub kao Crvena Zvezda prirodno i privlaci. Ali Partizan zaista nije takav klub.

    Ko smo onda mi, i zasto navijamo za Partizan. Ja nisam “dete vojnog lica”, obican sam beogradski klinac koji je odrastao na asfaltu sedamdesetih i osamdesetih, Srbin po rodjenju, ali od kad znam za sebe “gradjanin sveta”, i Partizan je (iz beogradske perspektive) iako ne ciframa najuspesniji klub pruzao tu neku sirinu i pogleda i shvatanja i tolerancije, koja objektivno nije obitavala na onoj drugoj strani brda.

    Ima navijaca koji isto ovo govore za Zvezdu, i ja to zaista ne nipodastavam, i prihvatam da mozda jeste tako, ali ko se dvaput prosetao (svojevremeno) od konja do autokomande (a bila su vremena da smo isli zajedno na utakmice, pa onda svako na svoju stranu), ko je znao makar jednog stalnog gosta iz Madere, i cija je porodica imala vise od 2.5 prijatelja u Beogradu, nije mogao a da ne vidi da u njihovom njihovom leglu postoji jedan kancer koji je na kraju od njih i napravio monstruma, i zbog koga mnogi moji ispisnici, navijaci Zvezde, navijaju za nju, ali sa gnusanjem gledaju sta se tamo radi.

    Vremena su takva da je laz najbolja istina. I to se danas drasticno ogleda i u srpskom fudbalu i odnosu javnosti prema pitanju Partizan Zvezda. I nece se to mnogo promeniti. Zvezda je samo orudje u rukama onih koji (manje-vise vec 200 godina) drze dizgine ovog naroda, i nemaju nameru da ih puste u blizoj i daljoj buducnosti…

    Partizan je fudbalski klub koji je Beogradu i Srbiji potreban mnogo, mnogo vise nego Zvezda. To mnogi, vecina, nikada nece shvatiti, ali ta ista vecina nije ni svesna da uziva zrnce vece zivotne slobode samo zbog naseg postojanja…

  4. cbnostalgija

    Moco, hvala Vam na sjajnom komentaru! Kao autor teksta, i ja bih potpisao bih 99% Vašeg komentara , jedino bih rekao da ta priča o brojnosti koja se plasira sa druge strane brda mene zaista ne pogađa. U više navrata u tekstu sam pomenuo da je nesporno da njih ima više i da sa time stvarno nemam problem. Ali ne volim da idemo u drugu krajnost i da pristajemo na neku mizernu i minimalnu meru koju nam oni propisuju jer smatraju da smoi beznačajni i malobrojni, a to nismo. Naravno, slažem se sa Vama da su oni taj deo naroda koji se loži na masovnost, gomilu i kvantitet, i zato jedno posthumno hvala Krcunu što je u svojoj megalomaniji sagradio ono ruglo od stadiona, jer je time sve ono u našem okruženju koje se pali na veliko, masovno i mainstream, okrenuo kod njih. Još jednom hvala na sjajnom komentaru, neke od rečenica su zaista antologijske.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *