Ne sećam se posebno tog dana u Čačku. Da li je sijalo sunce ili je padala kiša? Koliko smo putovali i gde smo ručali? Sećanje seže do stajanja na travnatoj tribini i posmatranju virtuozne igre crno belog tima. Deset golova u mreži protivnika bilo je i više nego dovoljno da se ispuni srce osmogodišnjaka. A onda je u igru ušao mladić sa brojem 1 na leđima. Sudbina je rekla ono što niko nije mogao naslutiti: taj mladić ce postati večni broj 1 u srcima nadolazećih pokolenja.
Usledile su godine Saletovog uspona. Od talentovanog debitanta postao je centralni vezni igrač tima koji je u tom trenutku baštinio igrače koje će mnogi proglasiti fudbalskim legendama. Ali, kapitenovo vreme je tek dolazilo. Nizali su se trofeji u vitrinama slavnog kluba, a jedna nova generacija „grobara“ će početi da vreme na utakmici računa od 65. minuta.
Gostovanje na terenu Partizanovog večitog rivala te 2001. bilo je u skladu sa očekivanjima navijača. Osvajanje trofeja Kupa je pitanje prestiža jos od maršalovih vremena, a Partizanu je bio potreban jedan rezantan udarac da odluči meč. Rovovska borba i taktika suparnika uračunala je neophodnost sprečavanja sprovoda lopte od Ilića ka saigračima. Znali su za njegove napadačke sposobnosti… Ali, tog trenutka lopta je stigla do Ilića i sa dvadeset metara sevnula je sasvim neočekivana – levica. Sunce se zrakom u konturama broja dvadeset dva je obasjalo crno-belu naciju. Za sva vremena.
Foto – Dejan Obućina
Još jedan žeton u vremenskoj mašini i našli smo se u kolevci fudbala. Crno-beli Njukasl je ugostio igrače koju su na teren izasli u bordo-plavim dresovima. U istim onim bojama u kojima su njihovi prethodnici pronosili igru Partizana po Evropi i svetu, do dolaska još slavnije crno-bele garniture. Sada je jedna nova generacija Parnog valjka tražila ulaz u Ligu šampiona. Gol zaostatka u prvom mecu činio se teško dostizan poznavaocima fudbalskih prilika, ali ovaj tim je nosio neviđenu iskru u sebi. Tu iskru je u plamen pretvorio čelicni Mateus koji je je znao kako se igrački osvaja svetski kup. Odluka je pala na vez belih tačaka. I kada je trebalo isplesti taj vez u trenucima kada noge drhte – Saša je uzeo loptu u ruke. Zakucala se bubamara u desni deo mreže i zacementirala putanju kojom će par trenutaka kasnije proći jedan Milivoje. Nije to bio kraj priče ovovekovnog Partizana. Tim je pokazao karakter pred velikim timovima, od kojih će jedan postati šampion Evrope. Beograd će pamtiti noć kada su Los blancos de Madrid posetili Hram fudbala. Pucali su Zidan i drugovi iz svih oružja, ali je vremešni stadion ostao veran snazi armije po kojoj nosio ime. I kako to uvek biva – kazna za igru „galaktikosa“ se ukazala. Udarac iz daljine je odbranjen i lopta se odbila. Junak današnje priče je bio najbrzi i uspeo da dotakne okruglu fudbalsku grešnicu. Nije pala pred njegovim čarima. Ostali su nemi bogovi fudbala.
Godine će prolaziti i doneće ono sto je Sašu krasilo kroz citavu karijeru. Teške i lepe mečeve, pobede i poraze, asistencije i golove. Poneki izliv temperamenta, prolazne stanice od Bosfora do sunčane Španije. Spoznali su evropski meridijani tek deo mogućnosti našeg veziste. Uvek nasmejani džentlmen stavljao je svoju malenkost u drugi plan tokom karijere. Nacionalni tim mu se odužio tek delimično u vremenima kada je #22 dominirao svojim igrama. Ali sve to njemu nije bilo važno, važan je bio samo Partizan.
Došla je nedelja. Kao sto je Bogom dano, nedelja je dan za odmor i fudbal. Zli jezici kažu da je taj dan pogodan za rastanke. Dolazak na stadion se činio težim nego mnogo puta ranije. Osećaj odbijanja i obaveze prema dresu koji sam obukao, preplitao se idući Humskom ulicom. Srećom, stigao sam do tribine u trenutku kada je utakmica počela. Naravno, Saša je na terenu od prvog minuta. Šanse se ređaju, a ja gledam u nebo. Ljut na majsko sunce što se promalja i kosi zrake sa neonskim. Oko sebe vidim ljude koji su dosli sa osećanjima poštovanja i zebnje. Krepki starac ogrnut vunenim šalom i zastavom. Mladići u odelima jer – svečarski je trenutak. Najmlađi posetioci koji će tek upoznati sreće i patnje ovog stadiona. Sve odzvanja sa istom pesmom koja godinama poziva Kapitena – da igra još malo. Tada se javlja gnev onih sa nebesa za koje sam mislio da ih nije briga. Nebo se prolama i prolećna kiša se pretvara u olujni grad. Neki pronalaze zaklon na kratko, ali se vraćaju. Da vide bar jos jedan pas. Još poneki takt najlepše igre. Da sa raglasa čuju njegovo ime. I onda je usledio počasni krug. Ne može kiša sprati suze niti može oluja zagušiti pesmu. Ako me pitate za rezultat, toga se jedino ne sećam. Tog prokletog dana plakali su bogovi fudbala.
Autor: Marjan Dragić