Za većinu Srba, ime nemačkog grada Cvikaua ne znači mnogo više od pojma koji se tu i tamo pojavljuje u ukrštenicama. Ali, to je samo prvi utisak. Neki vrlo značajni ljudi su rođeni u ovom gradu u pokrajini Saksoniji – Robert Šuman, čuveni kompozitor, i Krištof Daum, renomirani fudbalski trener. U davna vremena, ovaj grad je bio naseljen Lužičkim Srbima, zapadnoslovenskim narodom. A svi mi, stariji ali pasionirani pratioci fudbala, i dalje pamtimo klub iz tog grada, koji se takmičio u nekadašnjoj Oberligi DR Nemačke – BSG Zaksenring Cvikau. Poslednje, i kako se ono kaže – ne i najmanje bitno, je to da je kultno vozilo Trabant bilo sklapano upravo u ovom gradu.
Markus Štapke (Markus Stapke) je čovek kojeg danas intervjuišemo, i on takođe dolazi iz Cvikaua. Za Markusa sam čuo prvi put pre nekoliko godina, od svog prijatelja i kolege sa bloga, Igora Todorovića Zgroa. Samo nekoliko rečenica bilo je dovoljno da me iznenade i šokiraju: „Markus često dolazi na Partizan, direktno iz Nemačke“. Pomislih, ma daj,da li je moguće da Partizan ima navijače i u Saksoniji?! Nedavno, imao sam priliku da konačno lično upoznam Markusa. Posle skoro četiri sata provedena u jednom od beogradskih pabova, imao sam utisak da se znamo decenijama. Markus se u Beogradu oseća kao kod kuće – dolazi često, stekao je prijatelje, priča srpski. Neverovatna ličnost, u svakom pozitivnom smislu. Partizan i fudbal su bili samo okidači za naš razgovor o svemu. Kakva je njegova veza sa Partizanom, Beogradom, Srbijom, kakvi su njegovi pogled na fudbal, društvo i svet oko nas, kako je ušao u svet ultrasa, zašto je proputovao pola Azije zbog Partizana, kako je tetovirao motive Partizana i Beograda…pročitaćete u ovom intervjuu, koji ćemo, zbog dužine, objavljivati u nekoliko nastavaka. Nadamo se da ćete uživati i u delovima intervjua koji nisu vezani za FK Partizan, jer kroz Markusove reči se savršeno vidi da je fudbal planetarni i društveni fenomen, mnogo veći od izlizane teze da su to “samo 22 igrača koji trče za loptom”.
– Markus, pre svega, hvala ti za vreme koje si izdvojio za ovaj intervju. Da li bi, za početak, mogao da nas upoznaš sa gradom iz kojeg dolaziš? I naravno, da se predstaviš pobliže našim čitaocima?
– Pa, pre nego što počnem, dozvoli mi da se zahvalim tvojim predanim saradnicima i tebi, ali i posvećenim čitaocima, što ste mi omogućili da budem deo ovog, zaista izuzetnog projekta, po imenu “Crno-bela nostalgija”, koji ja pratim već dugo, vrlo redovno. Od kako sam pre mnogo godina radio na nekim fanzinima, znam koliko puno vremena i resursa je potrebno da bi na kraju dobili kvalitetan rezultat. Vi uvek uspevate u tome pa zaluđenici poput mene dobijaju očajnički potrebnu retrospektivu naše zajedničke ljubavi – moćnog Partizana!
Rođen sam 1980. u porodici iz radničke klase, u tadašnjoj Demokratskoj Republici Nemačkoj, u gradiću Lihtenštajn, samo 10 kilometara od Cvikaua prema Kemnicu (bivši Karl Marks Štat). Moj otac je radio u jednom od onih tipičnih velikih kombinata za električne uređaje, dok je majka bila računovođa u trgovinskom preduzeću, koje je trgovalo aditivima za hranu za životinje – da, još uvek mogu da osetim miris DDR emocija dok pišem ovo. Stara vremena. Moja sestra i ja smo pohađali lokalnu školu kada se Istok podigao na noge i dotadašnji svetski poredak urušavao. Iako sam bio dete, još imam lepa sećanja na to vreme: mađarski zvaničnici su podigli rampe, neki Istočni Nemci su prešli granicu ka Austriji, nekoliko nedelja kasnije stotine ljudi su ušle u zapadnonemačku ambasadu u Pragu. Godinama pre toga, roditelji bi dolazili kući i odmah uključivali radio, slušajući stanicu RIAS 2 (radio u američkom sektoru Berlina), dok smo mi jeli kolače i pili mleko u kuhinji, kao da su se pripremali za godine koje će doći. I uvek isto pitanje, koje je još grupa The Clash postavila deceniju ranije – Should I stay or shuld I go? Da li da ostanem ili da odem? Mi smo ostali tamo gde pripadamo i posle svega, to nije bila loša odluka. Vodeći zapadnonemački političar, Hans-Ditrih Genšer (čuven po žutim puloverima koje je uvek nosio, vice-kancelar i Ministar spoljnih poslova u vreme Helmuta Kola), pojavio se jedno veče na balkonu prenatrpane ambasade u Pragu, a njegove reči su se zauvek urezale u moj mozak i do današnjeg dana mi teraju suze na oči: “Došli smo večeras da vam kažemo da smo postigli sporazum po kojem vam je dozvoljeno da idete na Zapad!“
Ljudi su bukvalno vrištali od sreće. Iz emotivnih ali i logičnih razloga ja još uvek povezujem dobar deo svog života sa tim magičnim momentom, jer većina stvari u kojima ja danas uživam, jednostavno ne bi bila moguća ni na približan način bez te velike šanse koja je to veče data zemlji u kojoj sam ja do tada živeo. Manje od godinu dana kasnije, Istočna Nemačka je i zvanično nestala, Nemačka je ujedinjena, a Saksonija kao administrativna jedinica unutar države je ponovo uspostavljena. Prve godine su bile prilično teške za većinu ljudi koji nisu odmah napustili svoj kraj u potrazi za srećom negde na Zapadu. Dok sam išao u školu, roditelji su tražili nove načine da ostvare neki prihod, jer je stanje industrije u to doba bilo pravo sranje. Otac je pokušavao da se bavi prodajom osiguranja, pored prvih koraka koje je činio radeći kao obučeni radnik u privatnom sektoru, dok se majka vratila korenima kada se ponovo zaposlila u banci. Većina ljudi nije imala blage predstave o kapitalizmu, nikad do tada nisu živeli u tom sistemu, i mnogi zapadni pametnjakovići su dolazili, iskorišćavali i varali naivne i lakoverne ljude. Mnogo lekcija i lošeg iskustva smo tada naučili i doživeli.
Po završetku škole imao sam idiotsku ideju da odem na vojnu akademiju, jer u teoriji to je značilo dobar novac od prvog dana i adekvatno univerzitetsko obrazovanje plaćeno od strane države. Srećom po mene,to se nikad nije ostvarilo, zbog nekih operacija koje sam imao u detinjstvu, te sam u procesu selekcije označen kao ljudski otpad, hahaha. Iz potrebe da nešto uradim sa svojim vremenom, upisao sam Univerzitet za primenjenu nauku u Cvikauu. Iako nikad do kraja nisam pronikao šta sam uopšte tamo radio, dobio sam zvanje inženjera elektrotehnike nekoliko godina kasnije. Već u to vreme putovanja su postala značajna stvar, pa sam produžavao studije do maksimuma, jer sam znao da nikad više neću imati toliko vremena da upoznam svet. Na kraju, posao me je uzeo pod svoje pa sam do danas radio nekoliko poslova u hemijskoj, farmaceutskoj i petrohemijskoj industriji, kao i u industriji vezanoj za solarnu energiju. Eh, to je onaj redovni prihod koji hrani našu samoproklamovanu iluziju ekonomske nezavisnosti, ali iskreno, nikad nisam našao duboko zadovoljstvo u onome čime se bavim. To je samo još jedan posao.
Što se tiče Cvikaua, već si pomenuo ključne podatke, Šumana i Trabant. Ta dva izvozna brenda su poznata izvan Saksonije. Tokom socijalističke ere grad je imao 110.000 stanovnika, ali usled ekonomskog haosa posle ujedinjenja i hronične starosti nemačkog društva, taj broj se značajno smanjio, iako su u poslednjih 30 godina čak i neka okolna zasebna mesta zvanično postala deo grada. Tako da danas Cvikau ima oko 90.000 stanovnika, što ga čini četvrtim najvećim gradom u Saksoniji, posle glavnog grada Saksonije Drezdena, hipsterskog Lajpciga u usponu i bivšeg “Mančestera na istoku”, Kemnica. U prošlosti, glavne industrijske grane su bile rudarstvo i proizvodnja specijalnih mašina, ali to više ne važi. Sada je najveći poslodavac Folksvagen, koji je žestoko investirao u predgrađe odmah posle ujedinjenja, jer je bilo puno kvalifikovane radne snage, dobre infrastrukture te olakšica i subvencija od strane regionalnih zvaničnika. U poređenju sa ostalim delovima bivše Istočne Nemačke, dosta dobro ekonomski stojimo, ovde je smeštena većina dobavljača automobilskog sektora,kako bi bili što bliže njihovom voljenom Folksvagenu. Tako da, iskreno govoreći, ljudi nemaju problem da zarade hleb za svoju razmaženu decu i uživaju visoku sigurnost radnog mesta, što baš nije čest slučaj u današnjem svetu ugovora na određeno vreme i sličnih stvari.
Ako se osvrnemo na društveni život, jasno je da nismo nekakav ultra-intelektualni centar uprkos tome što imamo univerzitet. Većina stanovnika je iz radničke klase, generalno su prijateljski nastrojeni, ali ne beže od toga da prihvate učešće u nekoj zapaljivoj diskusiji koja se tiče napretka njih kao građana unutar svoje zemlje. Postoji pristojan broj levičara, progresivnih umova, ali i nezanemarljiv broj desničara. Podela ljudi po linijama političkih uverenja postoji kao svuda u Evropi. Lokalni političari nisu preterano kreativni , svaka promena se shvata kao opasnost, mlađa garda pokušava da ostavi svoj pečat u pokušajima da pospeši atraktivnost grada i zaustavi odliv ljudi koji odlaze u Berlin ili Lajpcig, ali nemaju previše uspeha u tome. Glavna agenda je da se uradi sve što treba da se ispune potrebe tipičnog Folksvagenovog radnika u smeni, klasični mejnstrim, ne gledajući šta se dešava na obe strane puta. Pored svega toga, grad se može osloniti na netaknuti centar pun istorijskih zdanja, pa čak i ostataka srednjevekovnih zidina. Sasvim suprotno od naših prvih komšija u Kemnicu, naše gradsko jezgro, osnovano 1118.godine, nije uništeno tokom Drugog svetskog rata, tako da i danas možete videti puno istorijskih lepota. OK, nadam se da je ovo bila baš dobra promocija koja će vas možda dovesti do toga da nas posetite na dan ili dva u budućnosti.
– Znam da si još kao dečak postao redovan na tribinama stadiona svog lokalnog kluba, FSV Cvikaua ( FSV Zwickau). Obišao si celu zemlju bodreći svoj klub. Kakva su tvoja prva sećanja na klub iz tvog grada, reci nam nešto više i o samom klubu, koji se nekad zvao BSG Zaksenring Cvikau (BSG Sachsenring Zwickau)…
– Haha, sjajno. U mojoj familiji ja sam jedini kojeg zanima fudbal. Otac je bio zaljubljenik u moto-sport od detinjstva, verovatno usled činjenice da je čuvena trka “Zaksenring”, gde se sad održava Moto GP, na manje od deset kilometara od naše kuće. Pokušavao je i mene da zainteresuje za ovaj sport, vodeći me na razne trke, ka na primer u Brno, gledajući tada mlade asove poput Šumahera, Frencena i Vendlingera. Kao što vidiš, na kraju od toga ništa nije bilo. Umesto toga, dok sam išao u srednju školu, drug iz razreda me je pozvao da mu pravim društvo na jednom od mečeva kluba po imenu FSV Cvikau, koji je u to vreme igrao svoju četvrtu sezonu u 2. Bundesligi. Bilo je to sredinom devedesetih. Njegov stric nas je odvezao kolima, otišli smo na bočnu tribinu nasuprot čuvenog tornja koji je obeležje grada. Po prvi put u svom životu video sam odrasle ljude koji se ponašaju kao predozirani majmuni na spidu, izgovarajući neke od najgorih psovki koje sam ikada čuo u životu. I svidelo mi se. Uprkos tome što su pored njih sedela njihova rođena deca, oni su skroz bili poludeli, bukvalno zaboravljajući na spoljni svet, psujući protivničke igrače dok se njihov tim grčevito borio da održi korak. Mogao si da im vidiš vene koje im iskaču po vratu, pa čak i kako pljuju u momentima potpunog ludila. Magično. Sve to mi se učinilo vrlo privlačnim, iskren da budem, ne toliko sama utakmica, koliko sva ta organizacija, broj ljudi, patnja po lošem vremenu, komični glas oficijelnog spikera koji je do danas ostao tragikomična legenda kluba, pa ta klupska himna koja je išla sa razglasa, strast, ma sve! Bio sam siguran da se to neće završiti kao iskustvo za jedan dan – iskra je već bila upaljena. Od tog dana postao sam redovan na domaćim utakmicama.
Kako je vreme prolazilo, dva mlada kvazi-pametnjakovića su dobila vozačku dozvolu pa smo interesovanja proširilii i na posećivanje utakmica u gostima. U međuvremenu, klub je završio svoju epizodu u profesionalnom fudbalu pa je ispao u treći nivo takmičenja, Regionalnu ligu, 1998. Trendseteri, kakvih je u našem klubu oduvek bilo, naročito kad treba da se napravi neko sranje, napravili su korak dalje – postavili su ženu za predsednicu kluba, prvu u istoriji nemačkog fudbala, bila je to Ingeborg Nojman, preduzetnica, poslata u klub po savetu rukovodstva novog sponzora, močnog “Sachsenring Automobiltechnik”, automobilske kompanije koja je sebe videla kao direktnog naslednika čuvene fabrike automobila “Sachsenring”. Da, to je fabrika u kojoj se pravio Trabant. Investirali su fin novac u klub, s ciljem povratka u 2. Bundesligu za godinu dana, kao i da se vrati pređašnje ime kluba, BSG Zaksenring Cvikau. To bi za njih bio najbolji marketing, na kraju i većina navijača koja nikad nije prihvatila novo ime nakon ujedinjenja podržala bi klub sa još većim žarom. Jer, svi uspesi su ostvareni pod starim, istorijskim imenom kluba.
Legenda Dinama iz Drezdena, Hans Jirgen Diksi Derner, bio je angažovan kao trener, asistent mu je bio bivi as Karl Cajsa, Konrad Koni Vajze, ekipa je pojačana velikim i visoko plaćenim imenima poput Roka Mildea, Rene Grosa i nekoliko drugih kvalitetnih igrača. Budžet kluba je iznosio oko 4 miliona maraka, što je bio najveći budžet u celoj ligi. Išli smo po celoj bivšoj istočnonemačko teritoriji da gledamo utakmice, selekcija klubova je bila izuzetna, kao još jedna reinkarnacija DDR Oberlige za ljude koji nisu imali priliku da je gledaju u stara dobra vremena. Ali, mnogi od tih klubova su bili u problemima u godinama posle ujedinjenja. Glupi rukovodioci, nedostatak iskustva u kapitalističkom okruženju, pranje novca, loši sponzorski ugovori u poređenju sa zapadom države, opadanje posete usled drugih prioriteta koje su ljudi imali u životu, užasna organizacija unutar klupskih struktura…
Dve glavne prepreke su nas dovele u predvorje pakla: naš lokalni rival Kemnicer je igrao sjajnu sezonu i završio kao prvi, pod vođstvom Krištofa Frankea, fudbalskog manijaka a skromnog čoveka, rođenog u jednom selu pored Cvikaua. A naš FSV Cvikau je bio neporažen kući ali je često umeo da „popuši“ na strani. A nemački fudbalski savez je odbio zahtev da se vrati staro ime kluba, nisu podržali naš argument da se radi o istorijskom imenu. Umesto toga, utvrdili su da je Zaksenring komercijalno ime i kompanija, pa prema statutu, striktno je zabranjeno davati ime klubu po sponzoru. Traaasss, kakav udarac za klub! Kompanija je izgubila zanimanje za klub istom brzinom kojom su ga preuzeli godinu dana ranije. Letnja pauza nije dobro prošla, pojačanja su bila retka, već u drugom kolu protiv FK Berlina (bivši Dinamo Berlin) doživeli smo katastrofu i izgubili 1-6, od tima koji nije bio ni blizu našoj moći. Bilo je očigledno da je nešto pogrešno u klubu. Samo par nedelja kasnije finansijski rukovodilac je proglasio bankrot kluba. Bio je to početak crnog perioda za fudbal u Cvikauu, koji je potrajao 15 godina, tokom kojeg smo pali i u peti rang takmičenja, 2005.godine, igrajući u Saksonskoj ligi. Ali, dozvoli mi da pojasnim – jesu to bile najgore godine kad se radi o uspesima i osećaju ponosa. Ali ujedno, bile su to neverovatne godine kad se radi o nama, navijačima. Kad kažem navijači, mislim na ljude, na ono jezgro koje posećuje sve mečeve, ili makar većinu. Vremenom sam se utopio u njihove redove, to je prirodan proces, svako ko prati neki klub zna o čemu pričam – jednostavno, srećeš istomišljenike, delite druga zajednička interesovanja pored fudbala, srećeš ljude sa margine kao što si i ti sam. Na nemačkim tribinama sredinom devedesetih ultra pokret je postao primamljiva stvar za omladinu. U Cvikauu, petoro tinejdžera je krenulo sa tom pričom u kvartu Ekersbah, 1997.godine, u tipičnom socijalnom kvartu sa onim najružnijim arhitektonskim kreacijama, kakve su vam poznate iz ostalih zemalja istočnog bloka. Danas je tamo smešten novi stadion.
Elem, povezao sam se s njima, scena nije bila velika – 20 ili 30 ljudi su bili jezgro, a tek polovina od njih pa čak i manje, bili su upotrebljivi kad treba da se rade neke kreativne stvari. Hahaha, pričajte sa ostalim navijačkim grupama, svuda je tako, imaš lidere i one koji bi da budu vođeni od strane lidera, vođe. Proveli smo toliko vremena zajedno, odrastajući, padajući, stičući prve poslove, misleći da smo najbolji na svetu, praveći koreografije, svađajući se i vičući jedni na druge, sklanjajući neželjene predsednike iz našeg kluba, podržavajući naš klub u najgore doba, sve te stvari…Sigurno je to sve tvrdo odredilo mene kao osobu kakva sam danas, iako poslednjih godina nemam puno zajedničkog s tim svetom ultra-navijača. Ne bih voleo da sam propustio taj period. Kad si mlad i po prvi put prihvaćen od okoline koja te okružuje, tvoje samopouzdanje raste, misliš da si Bog. A ne znaš da ove oko tebe baš zaboli dupe za tvoje prisustvo i pojavu. Ali, mislim da su ljudi analizirali da smo imali moć da neke stvari uradimo, uticaj ultrasa je u to vreme bio veći. Ja sam čak bio izabran u klupsku upravu u periodu od šest godina, od 2004. Tako da sam imao uticaja u samom srcu kluba. Nemački klubovi su tradicionalno bazirani na članstvu i naravno, kad dođu izbori, imaš udeo u moći ako ti ljudi veruju i ako ti daju glas. Jedan čuveni lokalni advokat koji je takođe bio član, predložio me je na listu, tako da se sve desilo iznenada. Ali iskreno, nikoga ne bih savetovao da uradi slično, jer to je vrlo prljav posao, ni blizu romantičnoj predstavi kakvu imamo kad posmatramo naš klub iz spoljne, navijačke perspektive. Bio sam prinuđen da sarađujem sa kriminalcima, ego-manijacima, amaterima, a i ja sam bio jedan od tih amatera. Sve to je srušilo moju nekadašnju idealističku sliku i strast. Moraš da sankcionišeš stvari koje s moralne strane nisu dobre. Takođe, svi ti ljudi su glasovima članova prinuđeni da rade zajedno, a u spoljnom svetu nikad ne bi sarađivali, jer su sasvim različiti karakteri. Mnogo je bilo internih borbi, ljudi koji su bili gazde vrhunskih firmi i odgovorni za stotine radnika, komično su vikali i optuživali jedni druge, a ja sam gubio vreme svedočeći svemu tome. Ne, ne i ne, bolje ostani izvan svega toga i uživaj kao navijač, bar toliko je trebalo da znam!
Godine 2011, još jedna prelomna tačka u mom ličnom odnosu prema klubu: poslednja utakmica na našem istoijskom stadionu “Vestzaksenstadion“ protiv nekog sranja od tima iz Drezdena. Ono što je trebalo da bude oproštajna žurka, bilo je razbijeno od strane policije i ovaca i beskičmenjaka iz klupske uprave. Imali smo žurku noć pre utakmice, ljudi su bili pijani, naduvani pa i drogirani, muzika je bila glasna, kao i uvek kad si na kraju jednog i početku drugog poglavlja. Narednog jutra obezbeđenje i/ili policija našli su nešto pirotehnike i zatvorili sektor za aktivne navijače. Emocije su došle do maksimuma, nijedna diskusija nije nigde dovela, pa su navijači prvo odlučili da ostanu izvan stadiona. Kasnije smo nagrnuli na ulaz, policija je uzvratila pa smo pobegli pred njima na teren, da bismo na kraju napustili stadion. Tog dana sam izgubio sve to, taj osećaj. I dalje sam išao na utakmice, na privremeni stadion, bez ukusa, i naravno, kasnije otišao nekoliko puta na novi stadion, to novo 100% plastično – veštačko – sve je jeftino – sranje od arene, ali iskreno, to više nije moj klub. Pre nekoliko godina desila se još jedna promena uprave – novi ljudi doneli su novu klupsku strukturu, korak po korak klub je počeo opet da pobeđuje, došli smo do treće lige, negde pre tri godine. Ali, to me više “ne radi”, oni sada žele da promene identitet kluba, imaju plan da odvoje prvi tim od ostatka kluba, kako bi privukli investitore iz neke pustinje koja još nije pronađena na Zemlji. Nedavno su pričali, na godišnjem sastanku, da je glavni zadatak kluba “creating content” – stvaranje sadržaja, koji će se plasirati na društvenim mrežama. Kad se setim da me je klubu privukla čista emocija koju sam osetio na tribinama, i kad sada čujem sve ovo, to definitivno više nije moj svet. Ti ljudi koji vode klub, rade to zaista dobro, ako ostaviš emocije na stranu i ako to posmatraš samo kao biznis, ali ja to odbijam da prihvatim. Fudbal se dramatično promenio u poslednjih dvadeset godina, sigurno ne na bolje. Sa parama koje je Cvikau imao u periodu dok je igrao 2. Bundesligu, od 1994. do 1998, sada se nalazi na dnu treće lige. Igrači koji su tada doveli klub do druge lige imali su svoje redovne poslove posle kojih su trenirali, a sada, u ligi ispod druge, svi su profesionalci a nemoguće je da se ikada vratimo staroj slavi, jer je sistem napravljen tako da će svi dobri igrači otići iz kluba onog momenta kad spoje pet dodavanja a da se ne sapletu. Uhh, ala sam smorio, izvini druže…daj da se vratim klupskim korenima.
Klub je osnovan 1912, i tokom istorije menjao je ime nekoliko puta, poslednji put 1990, kada se završila i zvanično veza kluba sa Zaksenring fabrikom automobila. Tadašnja uprava je tragala za novim imenom I grbom kluba, pa su pored tradicionalnih crvene i bele, dodali i svetloplavu koja je predstavljala veliko “Labudovo jezero” u centru grada. Naši najbolji igrači u istoriji su golman Jirgen Kroj, koji je bio deo ekipe kada je DR Nemačka pobedila SR Nemačku na Svetskom prvenstvu 1974. Posle Drugog svetskog rata, klub je osvojio turnir istočne zone 1948.godine a samo godinu dana kasnije, postao je prvi šampion u istoriji DR Nemačke i njene Oberlige. Što se tiče nacionalnog kupa, tokom Istočne Nemačke, u našu nepostojeću trofejnu salu smo doneli trofej tri puta, hahaha – 1967, 1975. i 1987. Finale iz 1975. protiv Dinama iz Drezdena, igrano u Berlinu na “Veltjugend” stadionu, smatra se najuzbudljivijim finalom ikada odigranim u istoriji Istočne Nemačke. Ostvarili smo plasman u Kup pobednika kupova, gde smo na talasu te euforije stigli do polufinala, usput smo eliminisali velikane kao što su Fiorentina, Seltik i Panatinaikos, a poraženi smo samo od kasnijeg osvajača, Anderlehta. Naš stadion, koji se tada zvao “Georgi Dimitrov”, bio je krcat za sve utakmice na našem terenu, ali su putovanja u inostranstvo bila praktično nemoguća i dostižna samo onima koji su bili lojalni vrhu SED partije.
Anonymous
Strava, jedva čekam nastavak 🙂
desperado
Sjajno.
Unknown
Svaka čast i ja jedva čekam nastavak. 🙂