Intervju

Zvonko Popović: – I posle 2-6, znali smo da ćemo izbaciti Kvins Park Rendžers!

  Jedan od igrača koji su dali bitan doprinos osvajanju Partizanove devete titule prvaka 1982/83 je Zvonko Popović. Zajedno smo evocirali uspomene na to doba i vreme kada je Partizan pod vođstvom Miloša Milutinovića prigrlio šampionski pehar.

– Zvonko, igrači koji su osvojili titulu 1982/83 su isti oni igrači koji su sezonu ili dve pre toga završili na šestom i osmom mestu. Šta se to promenilo dolaskom Milutinovića?

– Miloš nas je, najkraće rečeno, relaksirao. Vratio bih se na sezonu pre njega. Ja sam debitovao upravo kod Tome Kaloperovića. Sezona 1981/82 bila je specifična. Mi smo imali dobar tim, ali su činjenice da je raspored bio zgusnut i mnoštvo povreda, uticale da taj šampionat završimo bez plasmana u Kup UEFA. Zbog Svetskog prvenstva u Španiji sezona se završila negde početkom maja. Igralo se u ritmu sreda-nedelja. Kaloperović je u ekipu uveo dosta nas mladih – pored mene, tu su bili Čava Dimitrijević, Vermezović, Mance…Pali smo u finišu i završili kao šesti. Pored toga, Toma je bio specifičan. On je zaista stabilizovao ekipu posle Duvandžića, ali je kod njega bio strog režim, prožet jakim treninzima. Više smo viđali kondicionog trenera Opavskog nego loptu. A onda je u leto 1982. stigao Miloš Milutinović, i totalno opustio ekipu, u pozitivnom smislu. Kao da je pustio da stvari teku prirodnim tokom, napravio je sjajnu atmosferu u ekipi, nama kao da je pao veliki teret sa leđa, i u toj situaciji nekako spontano svako je dao svoj maksimum.

– Kada ste postali svesni da možete do prvog mesta na kraju sezone?

– Praktično već na pripremama na Tari. Ali ne iz razloga što smo potcenjivali ostale ekipe (realno, na papiru nismo imali najjaču ekipu), već zato što smo kroz tu atmosferu bili najzad svesni svog kvaliteta i da je došao čas da on ispliva. A konkretno, mislim da su nas dve utakmice protiv najvećeg konkurenta, Dinama, uverile da smo zreli za zvanje prvaka. Dinamo je bio aktuelni šampion, a mi smo ga pobedili u Zagrebu sa 4-3, u antologijskoj utakmici, a kasnije u maju, na Zvezdinom stadionu, vratili smo se posle 0-2 na poluvremenu i izborili remi. Kad smo u Mostaru završili jesen na prvom mestu, to nam je takođe ulilo dodatnu dozu samopouzdanja.

– Imate zanimljivu anegdotu sa zagrebačke utakmice, tačnije pre nje?

– Da, upravo ta anegdota govori koliko smo bili uvereni u svoj kvalitet. Naime, boraveći u zagrebačkom hotelu Interkontinental , trener Milutinović i Mance su vreme pre utakmice skratili igranjem šaha, koji su obojica dobro igrali. Došao je momenat da krenemo na utakmicu, ali su Miloš i Mance nastavili da igraju, ne obazirući se. Već smo kasnili a oni su i dalje igrali, rekli su da će poći tek kad završe partiju, kad god to bilo!? Partiju su u nekom momentu završili, čitava ekipa je čekala da oni završe sa šahom, i krenuli smo na Maksimir sa zakašnjenjem. To govori koliko je atmosfera bila relaksirana, koliko je ekipa bila sigurna u sebe i bez ikakve treme.

– To nije jedina anegdota sa Milošem?

– Naravno. Posle već pomenute utakmice protiv Veleža u Mostaru, kada smo igrali 0-0 i završili jesenji deo prvenstva na prvom mestu, mi igrači smo bili pod tuševima, pevali i veselili se uspehu. Uskoro nam se pridružio i trener Milutinović, sa cigarom i u odelu i on je stao pod tuš sa nama. Bio je sasvim nekonvencionalan u odnosu sa igračima.

– Miloš je imao i posebne metode treninga?

– Da, dok smo kod Kaloperovića, koji je takođe bio izuzetan trener, ali drugačijeg kova, imali akcenat na sticanju snage i čvrstoj disciplini, kod Milutinovića je bilo mnogo opuštenije. Nije nam, kao Toma, slao saradnike u kontrolu u 11 uveče, da provere da li smo kući ili smo u gradu. Miloš je umeo da podeli ekipu na treningu, na primer, „danas igraju oženjeni protiv neoženjenih“ i slično. Uz to, bio je sjajan demonstrator, nema toga što nije umeo s loptom. Sećam se da je na jednom zagrevanju šutirao golmanu Stojiću. Miloš pogodi rašlje, a sa juga skandiraju „Nije loše, Miloše“, on sledeću opet pošalje pod prečku.

– Bili ste standardni u jesenjem delu sezone, ali ne i u proleće, koji je bio razlog?


– Razlog je taj što sam po završetku jesenje polusezone otišao na pripreme mlade reprezentacije (selektori Osim i Gerum) i tamo doživeo težu povredu meniskusa. Tada se nosio gips po 12 dana, kasnije je sledila duga rehabilitacija, a eto, danas je ta intervencija postala rutinska poput vađenja zuba, i dosta brže se igrači posle takve povrede vraćaju na teren.

– Vratimo se sezoni 1982/83. Dinamo nam je bio glavni rival, iako je na kraju posustao i završio kao treći?

– Tačno, Dinamo je bio aktuelni šampion i imao je sjajnu ekipu, sa Ćirom Blaževićem na klupi. Imam utisak da smo u to doba, osamdesetih, najbolje utakmice igrali protiv Hajduka, ali eto, Dinamo je te sezone ipak bio naš glavni konkurent, i te dve utakmice protiv njih su za večno sećanje. Inače, nije bilo lako ući u tim Partizana u to vreme. Dođe ti da poželiš da ti se klupski drug napije i zakasni na trening, da bi se tebi otvorilo mesto u ekipi, hahaha. Imali smo moćan tim – Moca Vukotić kao lider i klasa za sebe, odmah iza njega iskusni reprezentativci Stojković, Trifunović, Klinčarski (koji je mogao da igra na svim pozicijama), pa Preki, onda mlađa garda, Varga, Žile, Ješa, i na kraju mi najmlađi – Vermez, Mance, Čava i ja. Odbranu su činili Radović, Rojević, Radanović, Kaličanin…Živković je izuzetno igrao, on je igrao na nekoliko pozicija, od štopera preko veznog do krila i špica, i na koju god poziciju da ga staviš, on maestralno odigra.

– Gde Vam je bilo najteže igrati?

– Meni u Osijeku. Što zbog tradicionalno oštre igre domaćina, što zbog stanja terena. Nigde nije bilo lako ali izdvajam Osijek. Dok sam posle bio na pozajmici u Vojvodini, sa Milonjom Đukićem, njemu su upravo u Osijeku slomili nogu, možda mi se i to dodatno urezalo u sećanje na Osijek kao ne baš prijatnu sredinu za gostovanje. Tuzla je takođe bila uvek neugodna, ali Sloboda je, za razliku od Osijeka, uvek imala nekoliko vrsnih igrača u napadu. Sarajlić, Hukić, Šećerbegović, Kovačević…pa danas takva četiri igrača nemate u celoj srpskoj Superligi, a tada ste ih imali u jednoj ekipi koja je dolazila, da se niko ne uvredi, iz provincije. I drugačiji fudbal se igrao, danas se igra čistije, igra je podređena znalcima i ja to pozdravljam. Mislim da je fudbal u tom smeru krenuo posle starta Goikočee nad Maradonom, čitava fudbalska javnost je tada shvatila da se znalci moraju sačuvati, jer oni i čine fudbal najvećom igrom na svetu. A pre 30 godina, ne znam šta je trebalo da se desi pa da se na jednom meču dodele dva ili tri crvena kartona, recimo neka opšta tuča. Danas je to redovna pojava, dva lakša starta s leđa, povlačenja za dres, i eto crvenog kartona.

– Nažalost, po osvajanju titule prvaka, u Kupu šampiona nismo daleko dogurali. U drugom kolu Dinamo iz Berlina je bio bolji od nas, u onoj čuvenoj utakmici u Beogradu falio nam je jedan gol…


– Tamo smo izgubili 0-2, u Beogradu je Prekazi dao gol sa preko 30 metara ali ostalo je 1-0, nedovoljno. Imali smo dosta šansi. Dobro se sećam, kad smo već kod trivija, da je negde u drugom poluvremenu jedan golub sleteo na prečku gola na jugu, iznad Boda Rudvalajta, golmana Dinama koji je to veče briljirao. Primetio ga je, nije ni pokušao da ga otera. I pored nekoliko dobrih šansi mreža Dinama je ostala netaknuta. Inače, mi smo još pre utakmice od naše policije dobili informaciju da će Dinamo nastupiti bez dva igrača, Geca i Šlegela. Oni su iskoristili gostovanje u Beogradu, rekli da idu da se malo prošetaju po gradu, i otišli pravo u ambasadu tadašnje zapadne, SR Nemačke. Ekspedicija berlinskog Dinama se dala u potragu ali bilo je kasno, njih dvojica su emigrirala. A u domaćem prvenstvu, te 1983/84, takođe smo bili blizu osvajanja titule, ali usledile su neke stvari koje se nazivaju „Zvezdinim prolećem“ i morali smo da se zadovoljimo drugim mestom.

– Naredne sezone, 1984/85, usledila su dva antologijska dvomeča protiv Kvins Park Rendžersa i Videotona, kako ih pamtite?

Kvins Park nas je dočekao na Arsenalovom Hajberiju. Povedemo 2-1, oni nam posle daju pet golova. Tek u povratku kući smo došli sebi…„ljudi, šta smo to uradili, pa mi smo izgubili 2-6?“

  Ali, bili smo svi uvereni u prolaz. Mi smo, inače, imali običaj da vreme u karantinu pred neku od bitnijih utakmica, skratimo tako što smo organizovali interne kladionice. Igramo, na primer, protiv Zvezde u nedelju, mi pre toga organizujemo klađenje. Nije to bila neka velika lova, ali čisto da se razonodimo i ubijemo vreme. Ja kažem pred derbi, „biće 1-0 za nas“, Žile prognozira „pobeđujemo ih 2-0“, i tako dalje. Dan pred revanš protiv Kvins Parka videli smo Engleze kako na našoj Blatuši treniraju i igraju „ševe“, i bili smo iznenađeni da im je tehnika bila baš tanka. Odustali smo od naše interne kladionice jer su se bukvalno svi kladil da sigurno prolazimo dalje. Tako je i bilo, dobili smo ih 4-0 u utakmici koja će zauvek ostati upamćena.

  Što se tiče Videotona, ne mogu da pričam detaljno o tome jer nisam putovao u Sekešfehervar i ne znam detalje oko pristupa ekipe utakmici. Iako sam kolo pre toga u domaćem prvenstvu bio među najboljima u Vinkovcima, za mene i Vučićevića nije bilo mesta među šesnaest igrača planiranih za meč protiv Videotona, pa smo se vratili vozom u Beograd, dok je ostatak ekipe otišao za Mađarsku. Ipak, i posle tih 0-5, u Beogradu je do poluvremena bilo 2-0 za nas, ali dva čuda u dva kola bila su ipak nešto nedostižno.

  Treba znati da je tada svima u klubu bio prioritet domaće prvenstvo, da se uzme titula, ili ako to nije moguće, da se što bolje plasiramo, da budemo u vrhu tabele. A Evropa – dokle stignemo. U to vreme nije bilo nikakvog priliva novca od UEFA, pa eliminacija u nekoj ranoj fazi nije teško padala ljudima u klubu. Upravo tada, kada sam ja igrao za Partizan, došlo je i do preokreta u shvatanju uloge naše omladinske škole. Mi sad kažemo da je do osamdesetih Partizan izdržavao školu, a sada škola izdržava Partizan. Kad god smo imali više od pola tima iz naše škole, bili smo dominantni.

– Kuda Vas je vodio fudbalski put posle Partizana?

– Bio sam na pozajmici u podgoričkoj Budućnosti, pa u Vojvodini, a karijeru sam završio u francuskom Anžeu. Počeo sam u crno-belom dresu Partizana, u njemu se afirmisao, a završio u takođe crno-belom Anžeu.

– Pošto radite kao trener u omladinskoj školi Partizana, ko vam je uzor?

Gvardiola, svakako. Pomerio je granice fudbala. Uživam uz špansku ligu, desi mi se da neke utakmice Reala i Barselone gledam po nekoliko puta, uvek ima nešto novo da se primeti i sazna. Evo, sad kad ste me zvali, gledao sam po četvrti put jedan od „El Klasika“.

– Hvala Vam, Zvonko, na izdvojenom vremenu i što ste podelili Vaša sećanja sa nama!

– Hvala i Vama na pozivu, uvek sam tu za Vas, za bilo kakvu fudbalsku priču iz vremena moje karijere, ako smatrate da mogu da Vam pomognem.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *