– Sad mi je bio u poseti jedan dečko iz Zemuna. Uputili ga iz kluba na nas dvojicu, da mu pomognemo oko neke knjige koju sprema, ako možemo. Ne verujem šta radi čovek…sprema knjigu o trofejnim sezonama Partizana, plus profili sva 583 igrača koji su igrali takmičarske utakmice, plus profili 40 trenera i 28 predsednika kluba, plus svi izveštaji sa utakmica iz trofejnih sezona, 137 dresova kroz istoriju, preko 1.200 fotografija, tri godine radi na knjizi, neverovatno…zvaće i tebe ovih dana…
Pre svega, i Zgro i ja smo bili šokirani činjenicom da nismo jedini koji se bave na tako detaljan, pa makar i amaterski način, istorijom kluba. Daleko od toga da sebe smatramo nenadmašnim poznavaocima Partizanove istorije, ali malo je ludaka poput nas koji će u ponoć jedan drugom da šalju slike već zaboravljenih igrača – epizodista, ne bi li po ušnoj resici pokušali da utvrde ko je ko, ili da neumorno „kopaju“ po prašnjavim arhivama, tražeći izveštaj sa Partizanovog nastupa na turniru u La Linei.
Zato je naš prvi utisak i početni šok mogao da se sažme u tri reči: „Još neko kopa!“
Ko je čovek koji je našu ideju, da blog bude mesto na kojem će moći da se vidi slika svakog bivšeg igrača Partizan, doveo na neki viši nivo i rešio da ovekoveči sve one ljude koji su makar jedan sekund nosili Partizanov dres? Ko je čovek koji se sam samcijat upustio u poduhvat kakav u ozbiljnim zemljama rade timovi ljudi?
Uskoro sam i ja upoznao Milovana Joličića, autora knjige. Naravno, nije bilo nikakve sumnje da smo i Zgro i ja rešili da mu skromno pomognemo podacima i savetima, ali to je bilo samo pitanje kakav će fil da bude na torti. A celu „tortu“ od 5 kilograma, ovu predivnu knjigu enciklopedijskog karaktera, osmislio je i realizovao Milovan. Samo on zna koliko je to bilo teško, i koliko je napora, nerava, vremena i novca sve to zahtevalo. Vikendom, on bi seo u automobil pa u Vrnjačku Banju, kod Aleksandra Jončića. Sledećeg vikenda u Šabac kod Dimitrija Stefanovića (uzeo kup sa Partizanom 1952.). U Šapcu se raspita i za Svetozara Jurišića. Jedan od pet hiljada navijača Partizana zna da su Stefanović i Jurišić igrali za Partizan. A Milovan ih je upoznao. U međuvremenu, proverava podatke sa Zaladom, zove telefonom Vokrija, i tako dalje.
Milovan je, pre svega, jedan mnogo dobar čovek, momak, kako god. Uostalom, mora se biti dobar čovek da bi se napravila ovakva knjiga, kakva se, apsolutno sam uveren, još dugo neće pomeriti sa pozicije najbolje i najtačnije ikada priređene o Partizanu. I za ovakvu knjigu, mora se voleti Partizan, a kod Milovana ima napretek i jednog i drugog. Zato smo rešili da sa druge strane osvetlimo njegov rad na knjizi „FK Partizan 1945-2017“, koja je svoju promociju imala krajem aprila i koju smo nazvali Partizannica. O knjizi smo pisali, a sada o autoru.
Crno-bela nostalgija: – Pre nego što pređemo na razgovor o knjizi, da napomenemo da ti nisi samo fudbalski navijač, već i neko ko se aktivno bavio fudbalom, a takođe si i fudbalski trener. Reci nam nešto više o tome, kao i o periodu kada si radio kao trener?
Milovan Joličić: – Tako je, mama me je kao dečaka odvela kod svog druga sa fakulteta, tada predsednika FK Zemun, Slobodana Pejovića, da se upišem u školu fudbala. Počeo sam da treniram 1989. godine. Prošao sam skoro celu omladinsku sškolu, jedino me nisu zahvatili omladinci, jer sam se razboleo. Trener mi je bio Sava Soldatović. Moram reći da smo mi, manje talentovani dečaci, trenerali u Zemunu, a igrali utakmice za Institut iz Zemun Polja. Što se tiče mojih fudbalskih karakteristika, imao sam dobru tehniku, neki treneri su rekli čak i odličnu, ali genetika mi nije dala ono što je oduvek bilo najvažnije u savremenom fudbalu – snagu i brzinu, pa u to vreme realno nisam mogao da igram u jakoj omladinskoj školi Zemuna. A onda me je loša sreća po prvi put odvojila sa terena…
Sa deset godina na jednom treningu sam u punom sprintu udario glavom od stativu. Nisam imao vremena da odreagujem i zakucao sam se bukvalno u stativu. Sve se desilo u deliću sekunde. Znam samo da sam se probudio u svlačionici. Posle dva meseca ustanovljene su mi neke povrede glave. Drugi put kada sam morao da se pozdravim sa loptom, to se desilo se sa 16 godina na jednoj utakmici. Jednostavno, pri svakom malo jačem naporu, nisam mogao da dođem do daha. Analiza krvi je pokazala da sam dobio anemiju. Prognoze nisu bile dobre, ali moja volja je presudila i posle godinu i po dana vratio sam se na teren, ovaj put u omladince Zvezdare. Nedovoljno oporavljen organizam sam izložio velikim naporima. I opet bolnica, i opet negativni rezultati, nova bolest… Tu je definitivno bio kraj mom bavljenju fudbalom.
Što se tiče trenerske karijere, negde 2007. godine formirao se novi fudbalski klub u Zemunu, Vandini, i na poziv Slobodana Pejovića došao sam da volontiram, kao sekretar. Opet sam se obreo u sportskom okruženju, što ja za mene bilo najvažnije. Tu sam upoznao Žileta – Zvonka Živkovića, čuvenog fudbalera Partizana, i sarađivao sa njim godinu i po dana dok se klub nije rasformirao. Kao što sam rekao, radio sam kao sekretar u klubu, ali teren me je uvek privlačio. Tako da sam iskoristio priliku i posmatrao treninge Dragana Šipke, koji je bio zaposlen u klubu. Svi ljudi iz fudbala znaju o kom čoveku je reč, o sjajnom treneru mlađih kategoija. Od njega sam mnogo naučio, kako trenerski, tako i ljudski. Nedugo po rasformiranju kluba, dobio sam poziv od Zvonka Živkovića, da mu budem drugi pomoćnik u FK Metalac iz Gornjeg Milanovca, koji je tada igrao Supeligu. Iskreno, bio sam iznenađen da mene, amaterskog radnika bez dana trenerskog posla, i bez ikakve igračke karijere, pozove neko poput Žileta, da radim sa njim. Velika čast za mene. Metalac mi je ostao u lepoj uspomeni, doduše kratkoj, od 4-5 meseci. Stekao sam kakvo – takvo iskustvo. U međuvremenu sam završio UEFA B licencu za trenera. U sezoni 2013/14 Žile dobija poziv da vodi Zvjezdu iz Gradačca. Spakovani i pred potpisom u prostorijama kluba, Žile dobija poziv iz Partizana da preuzme Teleoptik. Nije mogao da odbije. Povratkom u Beograd, prestaje moja trenerska karijera, ispostaviće se kasnije.
– U predgovoru si napisao kako ti se rodila ideja o knjizi. Da li si posle te početne ideje oklevao, ili si odmah prionuo na posao, siguran da je to ono što želiš?
– Jednostavno, nema oklevanja, kada nemate ništa, mora da se borite. A ja u tom momentu nisam imao ništa. Nisam imao nikoga da mi pomogne, zato sam morao sam sebi da pomognem, jer kao što si video iz prethodnog pitanja, ja sam čovek koji ne odustaje. Tri puta sam se vraćao na teren. Nisam takav karakter i hvala Bogu što je to tako. Zvao sam mamu na terasu i pitao je hoce li da mi pomogne. Ispričao sam joj u kratkim crtama šta sam zamislio i pitao je koliko najviše može da podigne kredita kao penzioner. Čekao sam sutradan da podigne novac, da bih počeo sa svojim radom. Apsolutno sam bio siguran da želim to. Nisam nikad u zivotu bio toliko siguran u sebe, koliko sam bio uveren u tom trenutku, da treba da počnem da ostvarujem svoju ideju.
– Da li si na početku bio svestan u koliko veliki poduhvat si se upustio i da li si u bilo kojem momentu poželeo da digneš ruke od svega?
– Nisam bio svestan koliko je to bio, kao što ti kažeš, veliki poduhvat, nego mi je bilo bitno samo da krenem da radim, da sebe zaposlim, kako ne bih razmisljao o svemu lošem što mi se izdešavalo. Sa ove tačke gledišta, da sam znao koliko će sve to da košta, verovatno ne bih krenuo da radim, jer bih se upitao odakle za sve to da nađem pare. Ispostavilo se da je bolje što sam krenuo u nešto nepoznato, bez iskustva, nesto sa čim nisam imao dodirnih tačaka. Mislim na obe stvari oko pripreme knjige u tehničkom smislu. Ni u jednom momentu nisam hteo da dignem ruke, sa koliko god pre svega nepoznatih i neprijatnih stvari sam se susretao u toku rada.
– Koliko je zahtevno bilo traganje za svim tim silnim podacima, arhivom, fotografijama? Opiši nam, na primer, jedan dan u arhivi „Sporta“, odakle si preuzimao izveštaje sa utakmica, kakvi uslovi vladaju tamo…
– Kada radiš nešto što voliš i kada si motivisan, sve je lakše. Dolazio sam svaki dan od ponedeljka do petka, od 10h do 15h. Prvo sam odlazio u arhivu, gde stoje sve te ukoričene novine. Vadio bi ih iz jako skučenog prostora i nosio na kopiranje. Najviše vremena sam provodio za kopir mašinom, jer sam prethodno dolazio spreman sa svim datumima sa utakmica. Raniji izveštaji sa utakmica, ne znam tačno do koje godine, počinjali su na drugoj strani, pa su se završavali na četvrtoj. Ne bi to predstavljalo toliki problem da ukoričeni tekstovi nisu bili na toliko velikom formatu. Tako da mi je za neku utakmicu trebalo i po četiri papira, jer kopir aparat nije bio toliko velik, da bi mogao sve da kopira na jednoj stranici.
– Da li znaš koliko si dana proveo, na primer, u arhivi „Sporta“? Naime, u tvojoj knjizi su izveštaji sa 1.145 utakmica koje je Partizan odigrao u trofejnim sezonama u prvenstvu, kupu kao i i svi izveštaji sa utakmica u takmičenjima UEFA.
– Sa prekidima oko 10 meseci, jer zbog mog neiskustva, neke stvari sam radio dva, pa i tri puta. Zato se i ovom prilikom zahvaljujem ljudima u “Kompaniji Borba” što su bili korektni kada to i nisu morali. Stvarno sam divan period proveo sa zaposlenima u arhivi ”Borbe”, prihvatili su me od prvog dana, što mi je mnogo olakšalo naredne dolaske. Značilo mi je.
– Osim porodice, koja ti je bila permanentna podrška u ovom neverovatnom poduhvatu, čitaoci bi sigurno voleli više da saznaju o bivšim igračima Partizana koji su ti najviše pomogli u stvaranju knjige, u smislu povezivanja sa drugim ljudima, igračima? Naime, ti si nastojao da u profil svakog bivšeg igrača Partizana napišeš tačan datum i mesto rođenja, bar kad su u pitanju igrači koji su u životu.
– Najveću ulogu u pronalaženju i kontaktiranju bivših igrača imali su Zvonko Živković, Miodrag Živaljević i bivši igrač Galenike Milija Brkić. Oni su me spajali sa svim tim igračima, kako bih mogao da od njih lično saznam njihovo mesto i datum rođenja. Jednostavno od jednog kontakta pravio sam deset. Zvonko Živkovic mi da broj od Đelmaša, Klinčarskog, Miće Radovića, Zalada, Župića… a njih sam onda pitao da li su su kontaktu sa nekim od bivših igrača i tako redom.
– Upoznao si, tokom ovog projekta, mnoge bivše igrače Partizana ali i legende novinarske i fotografske profesije, među njima i neke ljude na koje je javnost sasvim zaboravila. Koje susrete bi posebno izdvojio, ko je na tebe ostavio poseban utisak, a da ga nisi ranije poznavao?
– Bilo je tu stvarno dosta susreta, dobrih ljudi, ali dva čoveka su ostavila poseban utisak na mene – Volter Jadrešin i navijač Rade Dacović. Prvi je legendarni fotograf, koji mi je puno pomogao, a drugi je jedan predivan čovek, veliki navijač Partizana iz Užica, koji je ostavio neverovatan utisak na mene. Nažalost, preminuo je nedavno. Moram da napomenem, da su jako bili zanimljivi susreti sa Mikijem Živaljevicem. Čovek neverovatne harizme. Laf.
– Sad me zanima, ti si direktno kontaktirao bivše Partizanove fudbalere, pa i one koji žive u drugim državama bivše Jugoslavije, zatim na Kosovu…kako su svi oni reagovali pri kontaktu s tobom?
– Kao sto sam rekao u prethodnom odgovoru na pitanje, bivši igrač Galenike Milija Brkić i ja smo obavljali sve te razgovore. Na primer, Isa Sadriju i pokojni Fadilj Vokri bili su više nego ljubazni.
– Promocija knjige, krajem aprila u „Zappa barci“, bila je veoma emotivan momenat za tebe. Da li je blizu istine da ti je to jedan od nekoliko najlepših dana u životu, i šta si osećao tog dana?
– To je sasvim tačno, da je to jedan od mojih najlepših dana u životu. Namerno sam rekao jedan od najlepših, jer je rođenje mog sina Viktora najlepši dan, bez premca. Promocija koja je održana te večeri i rođenje sina su mi pokazali zašto sam se rodio. Tako sam to doživeo. Sve je te večeri bilo divno, da ne kažem neponovljivo. Najlepše nešto što možete da doživite je poštovanje, kada vam ga ljudi pokažu pred porodicom. Sjajni ljudi, pozitivna energija koja se osetila u vazduhu. Sve je prošlo nekako za tren.
– Posle promocije, stigle su i prve pohvale knjizi i tebi kao autoru. Koliko ti one znače i da li se slažeš da kad ugledaš takav neki predivan komentar, znaš da sve nije bilo uzalud i da je bilo vredno tolikog truda?
– Ja sam od samog početka verovao i to je najvaznije, da ce to biti nesvakidašnje izdanje. Kada sam na zid spavaće sobe zakucao naslove svih sedam poglavlja i video prazne papire pred sobom, zapitao sam se da li ću uspeti da nađem sav materijal, pogotovo slike iz ranog perioda bitisanja kluba. Normalno da postoji sumnja, pogotovo kada sam bio pri kraju rada na knjizi. Ali, bez sumnje i straha ne možete nešto veliko da napravite, jer vas to gura napred. A što se tiče pozitivnih komentara, to je svrha cele priče, jer sam knjigu radio tako da svaki navijač koji je kupi, bude pre svega iznenađen, oduševljen i ponosan na istoriju svoga kluba, koja je uistinu velika. Ne mogu da ti opišem koliko mi znači svaki pozitivan komentar, jer on potvrđuje moj veliki rad i odricanje koje sam uložio u knjigu. Reci ti meni, ko ne voli pohvalu?
– Zahvaljujući inicijativi sa vrha FK Partizan, knjiga se pojavila i u „Crno-belom butiku“, a i klub je otkupio značajan broj primeraka. Ko je prvi, iz vrha kluba, prepoznao tvoj rad?
– Pre svih gospodin Ivan Ćurković. Njega sam sasvim slučajno upoznao u Zemunelu, preko fizioterapeuta Partizana Viktora Vujoševića. Ispričao sam mu celokupan put do realizacije knjige. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak, bila je njegova skromnost i to da me je čovek pažljivo saslušao. To nekad znači više nego bilo šta. Na njegov predlog, predsednik kluba Milorad Vučelić i generalni direktor Miloš Vazura doneli su odluku da FK Partizan otkupi deo tiraža.
– Kao neko ko se takođe na neki način bavi istorijom kluba preko ovog bloga, često kontaktiram sa ljudima iz drugih država, posebno mislim na ljude iz bivše SFRJ, koji nisu navijači Partizana. Neki od njih su zapanjeni tvojom knjigom, u pozitivnom smislu. Ima i stranaca, koji su, uprkos tome što uopšte ne vladaju srpskim jezikom, ili ga površno znaju, poručili knjigu. Da li je u planu da se knjiga prevede i na engleski, jer bi se time istorija Partizana još više približila ljudima izvan naše zemlje?
– Moram da ti kažem da se vi na blogu na fenomenalan način, a ne na “neki”, bavite istorijom kluba. To sto vi radite je velika stvar. Nadam se da će ubrzo krenuti prevod knjige na engleski. Upravo je Ivan Ćurković bio inicijator te ideje, koju su čelnici kluba Vučelić I Vazura prihvatili. Sve ide u dobrom pravcu, pa se nadam da ćemo uskoro imati izdanje na engleskom jeziku.
– Na kraju, još jednom da ti izrazim zahvalnost u ime svih navijača Partizana, što si svima nama podario ovo kapitalno delo, koje, slobodno može da se kaže, pripada eliti evropskog izdavaštva vezanog za fudbalske klubove. Želimo ti, uz zdravlje i sreću na privatnom planu, još nekoliko izdanja ove knjige!
– Hvala ti na ovako velikim i lepim rečima. Kao što vidiš, fudbal mi je uzeo mnogo toga u životu, ali mi je dao mnogo toga lepog. Uvek bih krenuo ovim putem koji sam prošao. Ja sam osećao da treba sve ovo da ispričam, jer ne umem drugačije, nego samo iskreno. Pre svega zbog ljudi koji su mi pomogli da ova knjiga ugleda svetlost dana. Ovo mi je bila jedinstvena prilika za to i hvala ti što si mi omogućio da sve ovo ispričam. “Crno-bela nostalgija” radi fenomenalnu stvar za navijače, a našem Partizanu bih ove sezone poželeo da ima prosek navijaca na utakmici, koliko tvoj blog ima čitalaca. A za ostalo, neka se potrude da nas sve obraduju uspesima.
Za kraj ovog razgovora, poručio bih svim navijačima Partizana da uvek vole Partizan, svom svojom dušom, i da im je uvek na pameti da ne navijaju za pojedinca ili upravu, već za Partizanov grb, crno-beli dres, za sve one kojih su ih naučili da vole Partizan.
Dobro pamtim sve!!!
*************************
Utisci o knjizi:
– Izuzetno
vredno delo velikog zaljubljenika u Partizan. Knjiga daje sve neophodne
informacije i sjajan materijal svima koji zele da upoznaju istorijat
Partizana do najsitnijih detalja. Veliki trud je ulozio jedan čovek i
retki su ovakvi poduhvati. Veliko poštovanje Milovanu i veliko hvala! (Milan Belin, sin Bruna Belina, Partizanovog asa)
– Jednostavno, svaka reč je suvišna, treba
držati u rukama knjigu pa tek onda shvatiti o čemu se radi. Prosto je
neverovatno kakav poduhvat je izveo jedan čovek. Svako poštovanje za
autora i veliko hvala, učinio je svakog navijača Partizana ponosnim.
Ništa, sada nam ostaje da uživamo u knjizi i da čekamo nešto slično i za
KKP. (Srba Srejić, navijač)
– Milovane, svaka čast za Gorski Vijenac
medju klupskim monografijama. Fenomenalno uradjena,bogato ilustrovana i
prelijepo uklopljeno štivo za sve generacije Partizanovaca bez
izuzetaka. Preporucujem toplo svima da posjeduju ovaj dio veličanstvene
istorije Partzana. Željno isčekujemo nastavak. (Vlado Belojević, sin bivšeg golmana Partizana Božidara Belojevića)
– Konačno je knjiga stigla i do mojih
ruku. Zaista ne mogu da verujem koliko je ovo kvalitetno odrađeno. Sa
ovakvom knjigom bise ponosili mnogo bogatiji evropski klubovi. Čestitka
i hvala celoj ekipi koja je radila na ovom projektu, a pogotovo
Milovanu. Uradili ste jednu veliku stvar za Partizan. (Zoran Stojanović, partizan.net)
– Сасвим случајно сам сазнала за ову књигу
и то кад је већ кренула са штампањем. Пар великих Партизановаца је
похвалило и рекли су да ће бити ШТОГОД. Реших да изненадим мужа (а и
себе) за 9 година везе/брака. Поносни смо што поседујемо примерак ове
гробарске библије. Желим да захвалим аутору што је створио. Са задовољством ћу причати о њој свима. (Mirjana Dobrosavljević, navijač)
(Knjigu Milovana Joličića „Partizan 1945-2017“ možete poručiti preko sajta http://www.knjigafkpartizan.com/ )
Razgovor vodio: Aleksandar Pavlović