Sezona na čijem se kraju nalazimo bez ikakve sumnje bila je izuzetno zanimljiva, burna i puna kontroverzi. Valjak je zaribao negdje na” zemljanon štitarskom putu” JSL-a, ali je dugo i prilično ponosno vozio po “sunčanoj Valensiji”- Ligi Evrope. Da li će, sem proljeća u Evropi nakon 13 godina, biti ukrašena i (ne)bitnim trofejom pobjednika kupa, saznaćemo 23. maja, nakon finala prtiv Mladosti iz Lučana. Pred vama je analiza sezone, autora Mirka Vukovića.
Kadrovske promjene
Nismo kako treba ni „odmamurali“ Milenkovićev gol za duplu krunu u sezoni 2016/2017, a iza ugla nas je sačekala vijest da Partizan ostaje bez trenera Marka Nikolića, tvorca tog, zbog okolnosti u kojima se dogodilo, istorijskog ostvarenja. Zvanično, „Šef“ je dobio od Videotona ponudu koja se ne odbija, nezvanično, nije imao više snage da se rve u blatu u kome se komšije (naj)bolje snalaze, jer im je ono prirodno stanište. Odlučio je da ode kao apsolutni pobjednik.
Predugi dani do početka kvalifikacija za LŠ uglavnom su prolazili u licitiranju ko bi mogao da dođe na klupu Parnog valjka. U jednom trenutku, činilo se da je ustoličen Ilija Stolica, poznat i po tome što je 6. maja 2017. godine poput Svetog Georgija proburazio zlu crvenu aždaju i spriječio nepravdu biblijskih dimenzija, da Zvezda na čelu sa Srđanom Obradovićem bude šampion ove zemlje. Ipak, taj transfer se, iz nekog razloga izjalovio, a u naše živote ponovo je uplovio Miroslav Đukić. I sam, kao i sezona koja je iza nas, kontroverzna pojava. Na jednoj strani, on je mnogog, pogotovo mlađeg navijača asocirao na najlepršaviji fudbal koji je gledao uživo, a na drugom polu nalazile su se činjenice da se u prošlosti deklarisao kao zaljubljenik u pogrešne boje, što je, moglo bi se reći i potvrdio kad je na polusezoni 2007/2008 klub ostavio bez trenera a tim pred prvo proljećno kolo, derbi, bez Tošića i Žuke (bili mu neophodni za domaći susret sa Lučanima!?). Na talasu euforije iskazane kroz narodnu krilaticu „Slavićemo mjesec dana duplu krunu Partizana“, malo ko se osvrtao na istinu da Đukić vrlo teško verbalno artikuliše svoje misli, da u karijeri nije osvojio niti jedan trofej i da mu je želudac isuviše slab za ljute zaprške iz kuhinje „Madere“.
Rokada i pretumbavanja bilo je i u svim linijama tima, kako pred početak, tako i tokom sezone. Ekipu je napustila “osovina“ igrača najzaslužnijih za duplu krunu. Najvažniji igrač odbrane, mladi Nikola Milenković je otišao u Fiorentinu a kao zamjena doveden je iskusni Miletić, a nešto kasnije i Mitrović. Na sredini terena, na kraju polusezone otišao je Everton, a doveden je Saša Zdjelar. U navali, otišao je Leonardo, a kao njegova zamjena, i više od toga, kao Mesi(ja) lično, kupljen je Sejduba Suma. Postao je prvi igrač u istoriji za koga je Partizan dao toliki novac, “uzevši ga ispred nosa Zvezdi”, pa s toga možda i ne čudi što je pravo sa aerodroma izveden na travnjak JNA da u 2PM, na romantičnih 37 celzijusa žonglira i šutira na prazan gol dok nije zanemoćao od vrućine i fizičke nespremnosti.
Nakon dvomeča sa Videotonom i derbija, otišao je, uz Leonarda, najveći proizvođač golova prethodne sezone, Uroš Đurđević…
Zimovanje u Evropi nakon 13 godina
U prvom kolu kvalifikacija izvukli smo Budućnost, i uz mršavo izdanje u dvomeču (2:0, 0:0) prošli dalje. Činilo se tih dana da je sve bilo važnije od same igre: odlazak Leonarda, dolazak Sume, život&priključenije majora Pavla Đurišića,…
U narednom kolu LŠ kampanje žrijeb nam je dao cigane iz Pireja U prvoj utakmici, nakon nekoliko početničkih grešaka, poraženi smo 1:3, dok je u Grčkoj, uz prilično dobru igru izboren častan, ali za prolaz dalje nedovoljan remi od 2:2. Ko zna šta bi bilo da golmanu Kljajiću nije “zasmetao reflektor”, i da je Janković bio malo prisebniji pred sam kraj…
Automatski smo se našli u poslednjoj rundi kvalifikacija za Ligu Evrope, gdje smo ponovo sreli Marka Nikolića, s tim što smo sada bili na suprotnim stranama. Dakle, Partizan-Videoton. U prvom meču, u mučnoj atmosferi, (odjekivala je samo pjesma grupe gostujućih navijača, jer su Partizanu, zbog kazne UEFA, podršku mogli da pruže samo novinari i službena lica) bilo je 0:0. Protivnik nije impresionirao, ali samo zahvaljujući Vladimiru Stojkoviću koji nas je pojačao pred ovaj dvomeč, ostalo je “duplo golo”, i nada da će u Mađarskoj biti bolje. I bilo je! Skoro savršena utakmica naše ekipe, taktički trijumf Đukića, uz fenomenalnog Đurđevića. Veličanstvenih 4:0 za Partizan, za namirenje (sa kamatom!) duga iz 1984., i još jednu “grupu” LE.
A u grupi: Jang Bojs, Skenderbeg i Dinamo Kijev. Provejavao je optimizam, i u takvim najavama pozicionirani smo odmah iza Dinama. Dovedena su i nova pojačanja: povratnik Tošić, Antonov, Mitrović i Ognjen Ožegović, oko čijeg se transfera podiglo i najviše prašine, budući da je još jedan sa statusom podnosioca molbe za oprost ružne prošlosti.
Startni remi (1:1) u Bernu dao je za pravo svima koji su vjerovali da možemo dalje. Takvo vjerovanje dobilo je na intenzitetu u poluvremenu (2:0) meča sa Ukrajincima (opet prazan stadion zbog kazne), ali je raspoloženje rapidno opalo nakon katastrofalnih drugih 45 minuta i poraza od 2:3. Čini se da je više od očajnog norveškog sudije Sven Odvar Moena, ovakvom ishodu kumovala uplašenost, smušenost i nesmotrenost naših fudbalera, koja bi mogla biti dovedena u vezu i sa lošom kondicijom.
Usledilo je gostovanje u Albaniji, sa pritiskom koji nije isključivo bio posledica fudbalskih stvari, jasno je i zbog čega. U jednoj “mrtvoj” utakmici, imali smo šansu da damo gol, ali je ćelavi Miletić pogodio stativu, a Suma promašio pobjedu, pa je ostalo 0:0.
Pred poslednja tri kola, računica je jasna, sa dvije domaće pobjede, Partizan ide dalje. Tako je i bilo. Tošić i Tavamba potvrdili su da smo kvalitetniji i bolji tim od Skenderbega, a Ožegović je glavom dao gol nakon predivne akcije Jankovića, Tavambe (strijelca prvog gola) i Pantića za 2:1 protiv Jang Bojsa, za prvo evro prezimljavanje nakon onog koje je 2005. u Dnjepropetrovsku ovjerio Miroslav Radović. Poraz u poslednjem kolu u Kijevu nije bio bolan, iako bolno visok (4:1), jer je kuglica sa imenom FK Partizan već bila spremna za izvlačenje na žrebu šesnaestine finala Lige Evrope.
Na žrebu, “kako smo se nadali, dobro smo se udali”. Odlično, rekao bih. Viktorija Plzen u poređenju sa “alama i vranama” kojima smo mogli da dopadnemo šaka, bila je izuzetno prihvatljiva. Ekipa sa kojom smo mogli i morali da se nosimo, i koju smo itekako mogli da prođemo. Pokazao je to i sam dvomeč. Nakon što smo golom Tavambe poveli, i imali šansu za 2:0, povukli smo se, i primili gol. Istina, gol koji je postignut iz očiglednog ofsajda, ali ko to sad pamti, koga je briga, i šta mijenja?
Revanš u Češkoj bio je definitivno jedna od najlošijih utakmica sezone. Malokrvno, bezvoljno, bezidejno, da ne upotrebim i neke teže kvalifikacije. “Bez ispaljenog metka” propustili smo šansu da produžimo ovosezonsku evro-bajku i položili oružje pred timom koji nam, čini mi se, to nije ni tražio, već samo prihvatio ponuđeni poklon i svladao nas sa 2:0.
Titula izgubljena već na polusezoni
Za razliku od evropske epizode, koja se mora okarakterisati kao jedna od najslavnijih Partizanovog serijala pod UEFA okriljem ikad, sezona u domaćoj borbi za bodove bila je dijametralno suprotna. Najkraće i najkulturnije rečeno, za zaborav! Mnogo je faktora uticalo na to da dva kola prije kraja prvenstvene trke, prvoplasirani ima 14 bodova više od Partizana, i to nakon podjele bodova pred plej of. Onaj ko je mislio da će se u Ljutice Bogdana išta prepustiti slučaju nakon prošlosezonskog epiloga, grdno se prevario. Prevario se izgleda samo onaj ko je pomislio da je Đukić kadar da ipak sasvim solidan igrački kadar valjano “našpanuje” za borbu protiv Zvezde i njenih satelita, za borbu koja je bila i biće uvijek nešto mnogo više od sporta. Umjesto “11 pit bulova sa krvlju u očima”, kako je ekipa izgledala najvećim djelom prošle sezone, imali smo na terenu “11 Đukića sa konferencija za medije”: neprecizno, nejasno, smušeno, već viđeno, šablonski, i samo na trenutke, otresito, da ne kažem “dripački”.
Bodove sa JNA nije odnosio uglavnom samo onaj ko za njih nije ni pitao, dok su komšiluk, naročito njegova logistika, bili, očekivano nepogrešivi, sa samo jednim porazom za čitavu sezonu!!!
Niti jedan od tri dvoboja sa njima mi nismo dobili. U dva okršaja u rupi bilo smo znatno lošiji, pogotovo u ovom poslednjem, i to će, za mene, ostati ogledalo Miroslava Đukića u njegovom drugom mandatu na našoj klupi. Na JNA, u decembarskom derbiju, konačno nam je, prvi put since 1995, suđen penal, ali nije dosuđen i ofsajd iz koga su ovi izjednačili. Bilo bi previše?!?
Vojvodinu smo dobili samo jednom od tri puta, a sreća koja nam se osmjehnula u avgustu u Novom Sadu (Ostojić u ‘89. za 0:1), narugala nam se u decembru u Beogradu (Kojašević u ’86 za 1:1, uz sudijsku krađu u korist Crven…,pardon, Vojvodine). 29. aprila 2018. na “Karađorđu” poraženi smo sa 2:1 od nikad slabijih Novosađana, uz evro gol Marka Jankovića.
Kada se ovome doda da je na JNA Napredak dva puta izborio remi, a da nas je u Kruševcu savladao; da smo izgubili u Nišu, da nas je kući tukao Voždovac, da nas je pokrao Zemun na JNA,… teško da je uz najvećeg rivala koji prosto ne gubi, moglo da bude drugačije i bolje nego što jeste.
Još korak do trećeg uzastopnog kupa
Priču o ovogodišnjem kupu, počeću od kraja i tu je i završiti. Ne bez razloga. Naime, druga utakmica polufinala ovog takmičenja sa Čukaričkim, za mene lično je nešto najemotivnije i najupečatljivije iz ove sezone, mada je recimo svaki trijumf u Evropi objektivno imao daleko veći rezultatski i finansijski značaj.
Dakle, nakon nesrećnog i nespretnog poraza na Brdu (2:4), došao je i dan revanša, 9.5. 2018. godine. Na tribinama neočekivanih 15 000 ljudi uz odličnu atmosferu i pritisak na koji gosti jednostavno nisu navikli. Pantić promašuje penal u 20 i nekom, i do 60 i nekog traje opsada gola gostiju, bez rezultata.
I onda, Antonov odličnim udarcem za 1-0! Dobro je, ima vremena za drugi. Ima, ali promašujemo, lopta neće u gol. Odlični Ivanović pokušava, a nešto kasnije Sale Ilić u ‘86. prmašuje zicer “a la Real na JNA” Nema onog među nama ko tad nije pomislio da je sve gotovo, i da ćemo ostati bez ijednog trofeja ove godine, pogotovo imajući u vidu koliko su se gosti prevrtali po terenu i ko ih sa klupe tome podučava.
Međutim, pravda je ipak zadovoljena. Nakon odličnog udarca glavom Markovića, njihov golman vadi loptu bukvalno iz mreže, i ona uz dosta sreće dolazi do Jovanovića koji je iz drugog pokušaja ubacuje u srce peterca. Na nju natrčava niko drugi nego Saša Ilić, i ovoga puta je ubacuje u mrežu Za delirijum na stadionu, za ideanih 2:0, za spas sezone, koji će, iskreno se nadam, biti verifikovan osvajanjem trofeja u Surdulici (ili negdje drugo?) 23 maja 2018. godine.
Zaključak
Posle svega, nameće se zaključak da zasluge zbog evropskog zimovanja i nadamo se osvojenog kupa, ali i krivica zbog izgubljene titule mogu da se podijele između trenera, igrača i uprave. Đukić je kriv što mu ekipa u najvećem broju domaćih utakmica nije bila psihofizički spremna, i što je kao takva titulu praktično izgubila već posle decembarskog derbija. Ono što je najuočljivije, a takođe ide na Đukićevu dušu, je da je „hemija“ u ekipi izuzetno loša. I na terenu se vidi „ko koga gotivi, a ko sa kim ne priča“, što je nedopustivo.
Zaslužan je najpoznatiji stanovnik „j*****g“ Štitara za briljantan prolaz u grupnu, a zatim i eliminacionu fazu LE, ali je apsolutno kriv za sramno izdanje u Plzenu.
Uprava je zaslužna za dovođenje Stojkovića, Pantića, pa onda i Miletića, Zdjelara, donekle Tošića i Ožegovića… To su, uz Tavambu, igrači koji su, kad se sve sabere i oduzme, pružili najviše ove sezone. U zimskoj pauzi doveden je i najbolji igrač domaće lige, Đorđe Ivanović iz Spartaka, koji nakon početnog perioda adaptacije i „traženja“, pokazuje da zna fudbal. Uz grobarski pedigre, to bi moglo da ga promoviše u jednpg od glavnih protagonista naredne sezone.
Da li je dovođenje Đukića na klupu dobar ili loš potez? Pod kojim i uslovima je to učinjeno? Prosudite sami. Prvenstvena tabela govori jedno, Liga Evrope i kup drugo, a lični utisak svakog od nas je nešto sasvim treće. Možda nam svima zajedno odgovor daju dani neposredno nakon okončanja sezone.
Potpuni promašaj predstavlja dovođenje Sume, koji, iako strijelac u Grčkoj, Mađarskoj i sa 11 metara na derbiju, apsolutno nije opravdao uloženi novac. Jedina pozitivna stvar osim pobrojanih golova, jeste spremnost da se fizički razračuna sa fudbalerima domaćina na stadionu „Rajko Mitić“, naročito ako se ima u vidu da tu spremnost nije pokazao više niko od igrača Partizana.
Najveće razočarenje osim Sume je Marko Janković. Nesporno raskošnog talenta i široke lepeze tehničkih mogućnosti, kako je sezona odmicala, dozvolio je da u prvi plan izbiju njegove slabosti, naročito na planu odnosa prema igri i publici. Ukoliko prvih par poteza ne odigra kako je zamislio, svoj fokus prebacuje na gestikulacije, priču, prebacivanja saigračima, itd. Čini se da je došlo do uzajamnog zasićenja, pa bi bilo vrlo korisno da potraži i pronađe drugu sredinu.
Ne bi bilo fer da se kao iznenađenja u pozitivnom smislu ne istaknu Danilo Pantić i Leandre Tavamba. Prvi je dao značajan doprinos dobrim rezultatima u Evropi, i što je još važnije, „sredio je glavu“ u odnosu na prvi mandat koga se svi ne baš sa radošću prisjećamo. Tavamba je sa druge strane, golgeterski potpuno eksplodirao u LE, i iz Partizana dobio poziv da nastupi za selekciju Kameruna.
Ono što je pozitivno, svakako je uvođenje u „roster“ nekoliko mladih igrača koji bi mogli da predstavljaju takmičarsku (i finansijsku) okosnicu kluba u narednom periodu: Svetozar Marković, Armin Đerlek i Đorđe Jovanović. Uz Jurija Vakulka koji tek treba da dobije pravu šansu i pokaže da ga Ševčenko nije uzalud hvalio, i Luku Cucina koji se oporavlja od povrede, eto temelja za buduće uspjehe.
Autor: Mirko Vuković