Istina je da se ukidanjem Kupa pobednika kupova u leto 1999. donekle izgubila draž nacionalnih kup takmičenja po čitavoj Evropi. Razloge za ukidanje ovog evropskog takmičenja UEFA je pronašla u opadanju njegovog kvaliteta formiranjem Lige šampiona i činjenicom da je sve manje vrhunskih timova uzimalo učešće u KPK. Tako su i nacionalna kup takmičenja dobila drugorazredni značaj u gotovo svim državama.
Ipak, nešto od stare slave je ostalo. Sjaj engleskog FA kupa je neokrnjen, to je najstarije klupsko takmičenje na svetu i činjenica da se i danas, kao i decenijama unazad, finale igra na Vembliju, dovoljno govori koliko Englezi drže do svoje fudbalske tradicije. To je dan kada hiljade navijača dolaze iz svojih gradova kako bi prisustvovali toj svetkovini fudbala, koju nikakve promene formata evropskih takmičenja ne mogu da naruše.
Delić tog osećaja postojao je i u našoj nekadašnjoj državi, Jugoslaviji. Najmasovnije domaće takmičenje, kako su ga mediji popularno zvali, Kup Jugoslavije ili Kup maršala Tita, svoju završnicu je imao u maju mesecu. Finale se prvih godina posle rata igralo u Beogradu (na stadionima Partizana i Zvezde), ali vremenom su se lokacije menjale: u sezoni 1966/67 žrebom je odlučeno da se finale između Hajduka i Sarajeva igra u Splitu, a od 1969/70 je uvedena praksa da se finale igra u dve utakmice, ako je jedan od finalista iz Beograda, kako bi se time eliminisala prednost domaćeg terena za beogradske klubove. Ipak, i tu je bilo izuzetaka i promena pravila tokom godina, pa se od polovine osamdesetih pristupilo igranju samo jedne finalne utakmice i to na Stadionu JNA (današnjem Stadionu Partizana).
Odigravanje samo jedne finalne utakmice, u glavnom gradu, davalo je takmičenju za Kup Jugoslavije sjaj, prestiž, neizvesnost i ugled. Nije mala stvar kada hiljade navijača iz nekog grada iz unutrašnjosti čekaju kada će doći dan finala u Beogradu, pa da se vozovima, autobusima i privatnim automobilima zapute u prestonicu. Takav događaj je animirao čitave gradove učesnika finala, čak i one ljude koji nisu preterano upućeni u fudbal, ali su na dan finala putovali do Beograda kako bi ekipi iz svog grada dali podršku. To su bili nezaboravni navijački karavani, a prisustva takvim utakmicama se sigurno i danas prepričavaju. Nezaboravne su mase navijača Veleža, Željezničara, Hajduka, Dinama, Rijeke, Borca…u glavnom gradu, na dan finala. Koliko su takve utakmice uticale na još veću popularnost i promovisanje fudbala, izlišno je govoriti.
Nestankom SFRJ, i pojavom novih država – SRJ, SCG i danas Srbije, nastavljeno je sa praksom da se finale igra u Beogradu, uz jednu finalnu utakmicu, ili u dve utakmice, na terenima oba rivala. Kup je izgubio deo starog sjaja, ali je i dalje takmičenje koje donosi trofej u vitrine (čak su i navijači nekih klubova, usled frustracije zbog odsustva šampionske titule, trofej u kupu zvali „titula u kupu“). Od nastanka Srbije kao samostalne države, istine radi, u finalu se igra samo jedna utakmica. Do 2012, finale se igralo u Beogradu, a tada je po prvi put finale igrano van glavnog grada, u Kruševcu. Pre dve godine finale između Partizana i Javora je odigrano u Gornjem Milanovcu a ove godine, prema odluci od 17.4.2018. (o tajmingu te odluke će biti još reči!) finale će biti odigrano u Surdulici!?
Ova odluka je totalno nerazumna i antifudbalska, a postoji nekoliko momenata koji idu u prilog toj tvrdnji i biće analizirani u narednim redovima.
LOKACIJA
Surdulica je gradić u južnoj Srbiji, sa oko 11.000 stanovnika, udaljena je 327 km od Beograda, odakle dolazi Partizan, kao prvi finalista, i 320 km od Lučana, odakle dolazi drugi finalista, ekipa Mladosti. Samo po sebi to nije toliki problem, koliko činjenica da se radi o malom stadionu, sa 3.312 sedećih mesta, sasvim nepodesnom za finale nacionalnog kupa. Pri tom, teren u Surdulici više liči na livadu na kojoj se igra hrkljuš, u šta su ljubitelji fudbala mogli da se uvere tokom brojnih tv prenosa iz tog grada. Uzalud su napori udvoričkih medija da ovaj neuslovni teren proglase „surduličkom Bombonjerom“, aludirajući valjda na stadion Boke Juniors. Ali, ako već imamo plagijatorske nadimke poput „Marakane“, „Reala sa Nišave“ ili novosadske „Stare dame“, zašto bi i Surdulica ostala kratkih rukava…
POPULARIZACIJA FUDBALA U SREDINAMA VAN BEOGRADA
Ako u FSS žele da promovišu fudbal u manjim sredinama, to ne znači da se utakmica koja nosi posebnu važnost treba smestiti u mesto čiji stadion broji tek malo više od tri hiljade ljudi. Surdulica već pune tri sezone ima superligaša – FK Radnik, tamo su već nekoliko puta gostovali i Partizan, i C.zvezda, i Vojvodina, i svi ostali superligaši. Tako da taj argument nikako ne stoji – fudbal se već tri godine populariše u Surdulici iz nedelje u nedelju. Naravno, kada je Partizan tražio da se promeni mesto odigravanja, usledile su prostačke replike iz FK Radnik (čime su se oni našli pogođeni, možda činjenicom da im finale donosi i elektronski semafor na stadion?) – „Vučeliću, ponesi tompus i uživaj“. Sve to zavijeno u već prežvakanu konstataciju kako se fudbal ne igra samo u „krugu dvojke“, kako i ostali treba da se razvijaju, bla, bla…sve u svemu gomila verbalnog proliva začinjena mutiranim virusom lokal-patriotizma.
Ako je iskrena namera FSS bila popularizacija fudbala u manjim sredinama i van Beograda, zašto se nisu odlučili za neki od sledećih stadiona: Užice (grad bez superligaša, nov stadion, 15.000 mesta), Kragujevac (grad bez superligaša, stadion od 15.000 mesta), Zrenjanin (grad bez superligaša, stadion od 13.500 mesta), ili neki od gradova koji imaju ekipu u Superligi ali su im stadioni sasvim odgovarajući za finale kupa – Kruševac (stadion kapaciteta 10.331), Niš (stadion kapaciteta 18.151) ili Novi Sad (15.000 mesta)? Umesto toga, FSS se odlučio za daleko najmanji stadion, sa najlošijim terenom u Superligi!? Šta drugo pomisliti, osim toga da su umesto fudbalskih razloga odlučivale klasične srpske burazersko-ortačke kombinacije?
I u zemljama koje su po broju stanovnika i razvoju fudbala slične našoj (Mađarska, Hrvatska), finale se igra u drugim gradovima, van prestonice. U Hrvatskoj je to slučaj poslednje tri godine. Ali, za razliku od „stručnjaka“ iz FSS kojima je sasvim normalno da se finale igra na stadionima sa manje od 5.000 mesta, hrvatski savez je finale smestio u ove tri godine u Osijek, Varaždin i Vinkovce. Nijedan od tih stadiona ne prima manje od 10.000 mesta.
BEZBEDNOST
Koliko je sa aspekta bezbednosti i logistike logičnije da se finale igra u nekom od gore navedenih gradova nego u Surdulici, suvišno je govoriti. Tu je i problem tri suprotstavljene frakcije Partizanovih navijača i kako ih smestiti sve na stadion. OK, nije savez kriv za razjedinjenost Partizanovih navijača, ali odgovorni ljudi (a FSS bi trebao biti skup ljudi koji najviše brinu za razvoj fudbala na ovom prostoru) kada se suoče sa problemom, taj problem će pokušati da neutrališu i da umanje njegovo dejstvo, a ne da ga rasplamsavaju. Takođe, prosto je neverovatno da tri decenije posle tragedija na Hejselu i u Šefildu, posle silnih bezbednosnih preporuka od strane UEFA, neko u 21. veku smešta finale kupa na neuslovni stadion od 3.300 mesta!? Ne daj Bože da dođe do bilo kakvih problema u Surdulici u smislu bezbednosti učesnika na terenu, u gradu ili na tribinama, ali ovakvom odlukom da se finale igra tamo, FSS se direktno preporučio za prvog odgovornog u tom slučaju.
OPŠTA POPULARIZACIJA FUDBALA
Odlukom o finalu u Surdulici, čelnici FSS kao da žele da što manje ljudi vidi finale. Svakako se finale prenosi na televiziji koju može da gleda tek mali deo ovdašnje populacije. Za koga se onda igra to finale, za 3.300 ljudi na tribinama i ono malo ljudi koji gledaju TV Arenu? Ko će moći da dođe do ulaznice za finale – samo ljudi iz navijačkih grupa, uz prijatelje klubova finalista i zvanice i goste FSS-a? Za sve ostale, tu su kordoni policije koji će ih sačekivati već na 20 km od Surdulice (mapa kaže da bi „checkpoint“ mogao biti kod mesta Zagužanje) i govoriti im da oni ne mogu u grad, jer nemaju ulaznice. Finale u Surdulici (kao i pre dve godine u Gornjem Milanovcu) nije odluka koja populariše fudbal, već radi na antipropagandi fudbala!
TAJMING ODLUKE O FINALIMA U GORNJEM MILANOVCU I SURDULICI
Veoma je zanimljivo pogledati kada su donete odluke da se finala Kupa Srbije za 2015/16 i 2017/18 igraju u Gornjem Milanovcu i Surdulici. Gornji Milanovac je takođe bila pogrešna odluka, jer uprkos tome što stadion u tom gradu ispunjava sve uslove, kapacitet mu je samo 4.500 mesta. Dakle, 22. aprila 2016, dva dana posle polufinala, kada se znalo da će u finalu igrati Partizan i Javor, FSS odlučuje da finale smesti u Gornji Milanovac! Javor je klub bez velike navijačke baze, pa je jasno da je takva odluka išla na štetu Partizana i njegovih navijača koji su želeli da gledaju finale ali nije ih moglo doći više od 3.000, usled kapaciteta stadiona Metalca.
Ove, 2018. godine, odluka da se finale igra na stadionu u Surdulici doneta je 17. aprila, posle četvrtfinala, kada je bilo jasno da je Crvena zvezda eliminisana, a da je velika verovatnoća da će Partizan opet igrati finale! Opet se kažnjavaju i Partizan i njegovi navijači! Da li bi FSS finala iz 2016. i 2018. smestio na stadione u Gornji Milanovac i Surdulicu da je Crvena zvezda bila učesnik finala? Odgovor dajte sami. Ovo veoma liči na nečiju želju da se FK Partizan na svaki način ponizi, skrajne i gurne u sporedne i efemerne tokove domaćeg fudbala
FK Partizan je zahtevao da se promeni odluka o gradu – domaćinu finala, ali je 14. maja Odbor za hitna pitanja FSS potvrdio odluku donetu mesec dana ranije da Surdulica ostane grad domaćin. Sastav Odbora za hitna pitanje FSS je: Slaviša Kokeza, Goran Bunjevčević, Nenad Bjeković, Branko Stojaković, Dragan Simović, Dušan Mrakić, Novica Tončev. Jedan od ljudi koji su odlučivali o mestu finala, Novica Tončev, je, gle čuda, alfa i omega FK Radnik iz Surdulice! Sukob interesa? Ma, neee…
Sasvim slučajno, delegacija FS Kine je posetila FSS 10. maja 2018. i tom prilikom darivala srpskom savezu semafor koji će, gle čuda, biti instaliran u Surdulici, za potrebe finala Kupa Srbije. Četiri dana kasnije potvrđena je odluka o mestu odigravanja finala. Kakve li koincidencije, zar ne?
ZAKLJUČAK
Bilo bi lepo da je FSS pružio makar jedan racionalan argument za igranje finala u Surdulici, a da to nije prežvakana fraza o promociji fudbala u malim sredinama. Ni sa bezbednosne, ni marketinške, ni sportske, ni bilo koje druge strane, nije opravdano smestiti finale u grad van svih saobraćajnih tokova, sa 11.000 stanovnika i igralištem od 3.300 mesta.
Želimo da finale Kupa Srbije u Surdulici prođe korektno, bez ikakvih problema, i uz pobedu Partizana, koja bi našem klubu donela 15. trofej nacionalnog kupa (treći uzastopno). Namerno ne pominjemo termin „praznik fudbala“ jer praznik sigurno neće biti – FSS je sve učinio da degradira, omalovaži i pljune na finale.
Dok na nekom od kanala na YouTube sajtu budete manje ili više uspešno tražili prenos utakmice iz Surdulice, jer niste među 3.500 ljudi koji će biti na stadionu, neka vas uteši činjenica da će brojna i uvek objektivna surdulička publika ubuduće uživati u novom semaforu na „surduličkoj Bombonjeri“. Pa ljudi smo, majku mu…
Do sledećeg Partizanovog finala, koji će prepodobni čelnici FSS smestiti na „stadion“ Sloge iz Lipničkog Šora. Sve za fudbal, sve za ljubav i novi kineski semafor.