Nastavljamo da vas podsećamo na poznate navijače Partizana, prelistavajući stare brojeve „Partizanovog vesnika“. Ovog puta, red je došao na istaknutog srpskog pesnika Branislava Branu Petrovića (1937-2002), čiji je kraći intervju objavljen u našem klupskom časopisu, 1971. godine. Podsetimo se da mural sa likom Brane Petrovića već godinama stoji u ulici Rige od Fere, i to nije slučajno – upravo je ime ove ulice našlo svoje mesto u jednoj od Petrovićevih zbirki pesama.
Klub poznatih partizanovaca: Branislav Petrović
(„Partizanov vesnik“broj 171, 20.4.1971, autor M. Blečić)
Branislav Petrović, ovogodišnji dobitnik nagrade „Isidora Sekulić“, verovatno je najznačajnija pesnička pojava u srpskoj poeziji posle Branka Miljkovića. On za sebe kaže da je estradni pesnik, filosof i humorista. I svakako je u pravu, jer njegova poezija je začinjena podjednako i humorom i filozofijom. Do sada je objavio tri knjige pesama: „Moć govora“, „Gradilište“ i „O, prokleta da si, ulico Rige od Fere“.
Pored ovogodišnje nagrade, dobio je još nekoliko značajnih priznanja za svoju poeziju. Ali, Branislav Petrović nije samo poznati pesnik, već i poznati – Partizanovac.
– Od kada navijate za Partizan?
– Mene kao pesnika i bivšeg fudbalskog „asa“ (reprezentacija VII/2 čačanske gimnazije) interesuju naši sportski narodi i naše sportske narodnosti. Nikada naši sportski narodi i naše fudbalske narodnosti nisu bili uzbuđeni kao onog legendarnog dana kada nas je Vladica Kovačević, legendarni Poslovođa, sa još legendarnijim drugovima, predvodio protiv Reala u borbi za najboljeg u Evropi. I ja lično volim što smo tu utakmicu izgubili, jer kao filozof pristalica sam one maksime: ko gubi- dobija. Ali, moja ljubav prema Partizanu starija je od tog istorijskog dana. Još sam šutirao krpenjaču kada sam čuo za velemajstora Stjepana Bobeka.
– Zašto kao istinski pesnik navijate baš za Partizan?
– U igri Partizana oduvek je bilo nečeg pesničkog. Slavnog Mančestera baca na kolena, Crvenoj zvezdi daju sedam golova slatkih kao šećer, da bi od mojih dragih Šumadinaca (Kragujevčana) usred Beograda primili četiri gola kao četiri Fiata 1300. Tako je i u poeziji: ja nikada ne znam šta će da ispadne – genijalna pesma ili glupost. To pesničko i boemsko u igri Partizana učinilo je da među njegovim pristalicama budu i takvi metafizičari kao Duško Radović i Ilija Popovski, takvi himoristi kao filozof Dr Ljuba Tadić, takvi intelektualci i geolozi kao Brana Crnčević i Svetozar Vukmanović, takvi dečki kao što je književnik Zvonko Majdak, takvi empiričari kao Vera Čukić, a teško je pretpostaviti da i Veljko Vlahović ne navija za Partizan. Što se tiče našeg barda Ljubiše Jovanovića i „nacionalnog“ Mije Aleksića, potpuno je normalno što navijaju za Partizan.
– Šta ovog proleća nedostaje Partizanu?
– Bez Ćurkovića, jednog od najboljih golmana sveta, i Katića, strele u kopačkama, Partizanu je zaista teško. Ali ja se uzdam u Damjanovića, Đorđevića, Paunovića, Budišića, Radakovića, đetića Vukotića i Zeca, koga bih zamolio da od Živaljevića stvori evropskog asa. Što se mene tiče, uvek sam spreman da obujem kopačke i pomognem svom timu na trnovitom putu do titule šampiona sveta.
Razgovor vodio: M. Blečić
Priredili za blog: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović