U ovom tekstu osvrnućemo se na dosadašnje okršaje Partizana protiv čeških klubova u evropskim takmičenjima. Napominjemo da smo u ovom tekstu uzeli u obzir samo susrete odigrane u takmičenjima pod ingerencijom UEFA, ne i susrete u okviru Mitropa / SE kupa, igrane protiv Banjika i Zbrojovke.
Žreb je do sada dva puta spajao Partizan sa češkim, odnosno, nekada čehoslovačkim klubovima. Bilans je nerešen – dve pobede i dva poraza, uz gol razliku 10-10. Prvi put to se desilo u legendarnoj sezoni 1965/66, kada je Partizan u četvrtfinalu Kupa evropskih šampiona igrao protiv praške Sparte. Do četvrtfinala „crno-beli“ su eliminisali Nant i Verder, a Sparta je bila protivnik još jači od prethodna dva rivala. Ne, nije šala: čehoslovački fudbal je u to vreme uživao veliki ugled, potvrđen izuzetnim rezultatima. Na prethodnom Svetskom prvenstvu u Čileu, 1962. godine, Čehoslovačka je zauzela drugo mesto, za koje se izborila tako što je u polufinalu savladala upravo Jugoslaviju sa 3-1 a u finalu bila poražena od Brazila, istim rezultatom!
Tri godine kasnije, nekoliko igrača iz te legendarne čehoslovačke reprezentacije izašlo je na megdan Partizanu – Tomas Pospišal, Andrej Kvasnjak, Jirži Tihi i Vaclav Mašek. Sa druge strane su ih čekali, spremni da se revanširaju za reprezentativni poraz, Milutin Šoškić, Fahrudin Jusufi, Milan Galić i Vladica Kovačević, predvodeći ostale momke u crno-belim dresovima. Prvi meč u Pragu bio je pravi košmar za Partizan, poraz od 1-4 nije davao previše šanse u revanšu. Partizan je u Pragu poveo golom Hasanagića, ali su Kvašnjak sa tri gola i Mašek, doneli ubedljivu pobedu Sparti. Tadašnji mediji, po običaju, nisu davali nikakve šanse Partizanu. „Ko to može stići?“ – jedan je od naslova iz štampe tog vremena, koji možda i najbolje ilustruje nevericu u rezultatski obrt. Ipak, u čudo su verovali oni koji su se malo više pitali – igrači Partizana i njihova publika.
Tog devetog marta 1966. godine, Partizan je odigrao možda i najbolju utakmicu u svojoj istoriji. Krcate tribine Stadiona JNA svedočile su meču koji će oni prisutni pamtiti dok su živi, i prenositi sa kolena na koleno onima koji su rođeni kasnije. Već u prvom poluvremenu bilo je 4-0 za Partizan, golovima Kovačevića (dva puta), Vasovića i Hasanagića, da bi pred kraj meča Hasanagić još jednim golom doneo Partizanu neverovatan trijumf od 5-0 i proboj u polufinale Kupa šampiona! Ono što je fascinantno a vezano je za revanš meč, je podatak da je Partizan već u 29. minutu postigao treći gol, i praktično je već u tom momentu obezbedio plasman u polufinale! Iskusna čehoslovačka ekipa nije znala šta ju je snašlo na Topčiderskom brdu! Najlepši detalj sa utakmice je, paradoksalno, gol koji je postignut u finišu, a poništen je zbog ofsajda Kovačevića: Hasanagić i Kovačević su odigrali dupli pas glavom, a Hasanagić je volejom pocepao mrežu sa ivice šesnaesterca. Tog dana, igrači Partizana mogli su s loptom da urade šta god su bili poželeli. Završilo se sa hiljadama navijača na terenu i „Partizanovim bebama“ na njihovim ramenima. Partizan je na spektakularan način eliminisao prašku Spartu, sebi obezbedio dvomeč sa slavnim Mančester Junajtedom a kasnije i finale protiv Reala.
U revanšu se dešava jedna od najlošijih evropskih utakmica Partizana tih godina, još jedan sunovrat tako karakterističan za „crno-bele“ u toj deceniji, pod komandom Ljubiše Tumbakovića. Partizan je poražen 1-5, bila je to treća „petarda“ u našoj mreži za samo pet godina (Kroacija 0-5, 1997, Rapid 1-5, 2001)! Istini za volju, meč u Pragu je u regularnom delu završen 1-3, da bi u produžetku, igranom usled identičnog rezultata onom u Beogradu, Slavija postigla još dva gola. Koliko je naša ekipa u Beogradu bila ubojita i konkretna, toliko je u Pragu bila smušena. Nema toga što igrači Partizana nisu uradili na sopstvenu štetu te noći u Pragu: jalova igra, primljeni golovi posle lopti predatih protivniku u noge (Duljaj), žuti i crveni kartoni (Bajić). Naša ekipa je zaslužila da bude eliminisana već posle 90 minuta, ali je utakmicu i agoniju produžio Vladimir Ivić, golom u 89. minutu. Strelci za Slaviju bili su Vahušek (dva puta), Petrouš, Gedeon i Da Silva, za ukupnih 5-1 i proboj praške ekipe u naredno kolo.
Šesnaest godina kasnije, neki od aktera utakmica protiv Slavije, i dalje su u Partizanu, pred meč sa još jednim češkim timom, Viktorijom iz Plzena. Uloge su im različite – Saša Ilić je i dalje kapiten i igrač, postao je živa legenda Partizana, srušivši skoro sve klupske rekorde, Andrija Delibašić je trener u stručnom štabu Miroslava Đukića, a Ivica Iliev je sportski direktor kluba.
Eto im prilike da izravnaju račune sa češkim fudbalom. Ako bismo im nešto poželeli pred dvomeč protiv Viktorije, onda je to u najkraćem – da njihov i naš Partizan ne čini greške kao protiv Slavije 2002, i da nas susret protiv Viktorije bar malo podseti na beogradski meč protiv Sparte iz proleća 1966. Viktorija nije slavna kao Slavija, još manje kao Sparta, ali je u ovom momentu daleko najbolja češka ekipa. Samo pametno, „crno-beli“!