Najnovije
Blog

Regionalna liga – alibi tema: čekajući Olivera i privredni rast

  Par komentara mojih prijatelja na društvenim mrežama, posle utakmice Budućnosti i Partizana, podsetili su me na to da odavno želim da na ovom mestu napišem nešto na račun famozne regionalne lige. Te lige, koju većina ljubitelja fudbala iz Srbije priziva već godinama, ali ona nikako da se desi. Ovaj post nije nikakva rasprava sa stanovištima mojih prijatelja i ostalih ljudi koji misle drugačije, niti je to puko izjašnjavanje za i protiv regionalne lige, već pokušaj da na jednom mestu saberem sve minuse i pluseve ove ideje. Stav je lični i ne mora da znači da je Bogom dan i ispravan.

  Kada se kaže ,,regionalna liga“, najčešće se misli na ponovno okupljanje ekipa iz nekadašnje Prve savezne lige Jugoslavije. Znači, liga koja bi na jednom mestu okupila Partizan, Zvezdu, Hajduk, Dinamo, Vojvodinu, Rijeku, Sarajevo, Željezničar, Olimpiju, Maribor, Vardar, Budućnost, verovatno i Osijek, Radnički i Slobodu…

  Verovatno su gore pobrojane ekipe neupitne i da niko ne osporava njihovo mesto u toj potencijalnoj ligi o kojoj se mašta, uz eventualno nove snage u međuvremenu iznikle na ovim prostorima, poput Zrinjskog, Čukaričkog i sličnih klubova.

Partizan – Hajduk, foto: ,,Tempo“

  Pripadam generaciji koja je imala sreću da ,,zakači“ najmanje petnaest godina jugoslovenske lige. Naravno, apsolutno se slažem da je ta liga bila za tri koplja iznad svake pojedinačne lige koja se danas igra na prostorima od Triglava do Đevđelije, i to nije sporno. Ali to samo po sebi ne znači da je regionalna liga realnost u ovom momentu. S obzirom na iskustvo gledanja predratne lige do 1991,  smatram da mogu da pokušam da povučem paralele između te lige i sadašnjih liga nastalih na njenim razvalinama, kao i između situacije u društvu nekada i sada. Najlakše će biti to uraditi preko nekih floskula (ili čak i mitova) uvreženih u fudbalskoj javnosti. Idemo redom…

,,Jugoslovenska liga bila je peta u Evropi po snazi i kvalitetu“

  Ova rečenica kojom se najčešće ,,argumentuje“ neophodnost regionalne lige je glupost u rangu one da je JNA bila četvrta vojna sila u Evropi. Ponavljam, svakako da je jugoslovenska liga bila svemir u odnosu na sadašnje lige (srpsku, hrvatsku, bosansku…) ali narod na ovim prostorima voli da sklizne u mitomaniju i da svet oko sebe sagledava samo u krajnostima (ili je nešto najbolje, ili je najgore). Realno, ta liga je u najboljem slučaju bila deseta u Evropi, ali i to je veliko pitanje. Međunarodni rezultati jugoslovenskih klubova u evropskim kupovima su neumoljivi: jedan trofej Kupa šampiona (C.zvezda) i jedno finale (Partizan); jedan trofej Kupa sajamskih gradova (Dinamo) i jedno finale (Dinamo); jedno finale Kupa UEFA (C.zvezda). Uz nekoliko polufinala i četvrtfinala raznim prilikama u bilo kojem od takmičenja, a koje su ostvarivali Hajduk, Partizan, C.zvezda, Vojvodina, Radnički… i mnoštvo eliminacija u prvim kolima, to bi bilo sve. Svakako respektabilan bilans, ali daleko od vrha evropskog fudbala. Ali, tako to ide sa godinama – što vreme više odmiče, sve ono staro i nekadašnje nam je lepše, i gubimo kritički odnos prema prošlim vremenima.

,,Partizan i Zvezda su redovno imali po 15.000 gledalaca i kada nije derbi utakmica“

  Još jedan mit. Ovaj ,,argument“ se poteže kada želi da se objasni kako se sada utakmice igraju pred mizernim brojem gledalaca, i onda se, naravno, ide u drugu krajnost. Svakako da je poseta nekada bila mnogo veća nego danas, ali daleko od toga da je sve bilo idealno. Kao što se sećam krcatog Stadiona JNA protiv ostalih članova ,,velike četvorke“, i mnoštva utakmica Partizana u Beogradu protiv Sarajeva, Želje, Vardara, Radničkog, Rijeke…sa preko 20.000 gledalaca, tako se sećam i onih sa po 4-5.000. Ista situacija je i sa ostalim klubovima. Poseta u toj ligi je varirala u zavisnosti od kvaliteta domaće ekipe, eventualnih potresa u klubu, loših ili dobrih sezona, vremenskih prilika, atraktivnosti rivala. Osim toga, bila je daleko veća zemlja. Ne možete danas očekivati da utakmicu Partizana i Javora gleda više od 5-6.000 ljudi. Partizan je, uz Hajduk i Zvezdu imao mnoštvo navijača van svoje matične republike, a danas je ekonomska situacija neuporedivo lošija, i uz sav animozitet među nacijama na ovim prostorima, svakako treba imati i to na na umu. Nekada, derbi između Partizana i Hajduka su gledale hiljade navijača iz Bosne, Makedonije, Crne Gore…a da je sada, samim smanjenjem države, smanjena i populacija koja ide na utakmice. Uz faktore ekonomske krize, porasta međunacionalne mržnje i ratova na ovim prostorima, uz pojavu mnoštva drugih vidova zabave, nije realno očekivati da danas iste kategorije ljudi i u nekadašnjem broju posećuju utakmice kao pre trideset i više godina.

Partizan – Sarajevo, foto: ,,Tempo“

  Posle dve najčešće predrasude o Prvoj saveznoj ligi, i zaključka da je uz sve nedostatke ta liga apsolutno bila pojam kvaliteta za današnje lige, ali i daleko od evropskog vrha, hajde da sagledamo pluseve i minuse potencijalne ,,regionalne lige“, odnosno razloge za i protiv nje, i koliko je ona uopšte realna u ovom momentu…

Koncentracija kvaliteta: plus

  Sigurno je da nije isto kada Partizan ili Zvezda gostuju u Subotici ili Splitu, Surdulici ili Rijeci, na Voždovcu ili na Koševu. Kvalitet takve lige bi svakako bio na višem nivou, svaki od tih terena u Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji…bio bi ,,vruć teren“. I pored toga što Hajduk, Dinamo, Željo i Sarajevo nisu isti kao oni iz 80-ih godina prošlog veka, oni ipak i dalje predstavljaju koncentraciju kvaliteta u svojim sredinama. Koncentracija kvaliteta i sada postoji na nivou većem od nacionalnih liga – u takmičenjima UEFA, ali o tome  kasnije. Dakle, ovde ide plus, ne zato što bi regionalna liga donela ko zna kakav vrhunski kvalitet, već što bi ipak bila nešto jača od sadašnjih nacionalnih liga na prostoru bivše SFRJ.

Veće interesovanje publike i medija: plus

  Nesporno je i to da bi gostovanje Dinama u Humskoj 1 ili Hajduka u komšiluku izazvalo mnogo veću pažnju publike i medija. Što se tiče publike, veliko je pitanje da li bi hiljade mladih navijača dolazile radi atraktivnosti rivala ili zbog ispoljavanja međunacionalnih animoziteta, da ne kažem mržnje. Setimo se Jadranske lige u košarci, kada je prvih par godina (bez prisustva Partizana) ona služila da se ispolje samo nacionalne strasti i pale tuđe zastave, dok je sport bio u desetom planu. Bojim se da bi se slično i sada desilo – fudbal bi pao u senku senzacionalističkih ispraznih tekstova tipa  ,,nećete verovati kakvu su poruku poslali navijači (Partizana, Zvezde, Vojvodine…zar je bitno?) pred gostovanje starog rivala iz Hrvatske (Hajduka, Dinama, Rijeke…zar je opet bitno?) Mediji koji su se pretvorili u lovce na klikove bi apsolutno podržali tako nešto, dok bi fudbal pao u drugi plan. Dalje, i Jadranska liga u košarci je prvih godina bila hit, dok sada nije retkost da se utakmice igraju pred polupraznim dvoranama. Ali, hajde da ipak ovde upišemo plus, jer bi, makar na kraće staze, dueli protiv Hajduka, Dinama i ostalih, sigurno pobudili veću pažnju nego što to danas uspevaju okršaji ,,večitih“ protiv Bačke, Javora ili Surdulice.

Razbijanje trenutnih monopola i veća regularnost lige: plus

  Možda i najveći plus do sada. U Hrvatskoj se svi žale na monopol Dinama (neću da ulazim u opravdanost te tvrdnje jer ne živim tamo) dok ovde u poslednjih par godina imamo čitavu infrastrukturu podešenu volji jednog kluba. Daleko od toga da je Partizan bio klub bez uticaja, ali Zvezda smenjuje i postavlja rukovodstvo FSS, instalira svoje ljude u savez, sudijskom komisijom je vedrio i oblačio bivši sudija koji se javno hvalio da ,,sa njim na terenu Zvezda nije mogla da izgubi“, bivše sudije i funkcioneri sudijske organizacije ulaze u upravu Crvene zvezde, Zvezda postiže  gol na derbiju iz gol-auta, sviraju joj se komični penali, a sudije – akteri tih podlosti nisu iskusile nikakve teže konsekvence. Prema Zvezdi se određuje broj stranaca u domaćoj ligi, prvo se povećava na šest pa se smanjuje na četiri, zbog Zvezde se pomera termin derbija kako bi joj se uveličao rođendan. O medijskoj i svakoj drugoj podršci Zvezdi i provlačenju Partizana kroz blato preko nacionalnih frekvencija i da ne govorimo. Sigurno je da tako nešto ne bi bilo moguće u regionalnoj ligi, ili bar ne u toj meri.

  Ipak, i tu postoji jedno pitanje. Pretpostavimo da bi ta regionalna liga bila regularnija i transparentnija od domaće lige. Ali šta ako bi Partizan na druge načine, unutar svoje zemlje, bio opstruiran a favorizovan onaj drugi, komšijski klub? Sve to smo videli ovih godina, pre svega u košarci. Drugim rečima – igraćemo regularniju i nešto jaču ligu, ali možda nećemo startovati sa istih pozicija. Neko će imati silne sponzore i neograničen budžet za kupovinu igrača (uprkos dugovima), a nekome će sponzori volšebno nestajati i odlaziti.

  Ali, u strogo takmičarskom i sportskom smislu, plus.

Veći prihod klubova: plus 

  U skladu sa povećanim interesovanjem publike i prihod bi bio veći, bar od prodatih ulaznica i TV prava. Za verovati je, ako bi se takva liga uspostavila, da bi određeni novac dolazio i od TV prava i sponzora. Ipak, ne treba preuveličavati ovaj faktor jer ekonomska situacija ne ide u prilog mitu o ,,masi sponzora koji jedva čekaju da pomognu regionalnu ligu“. Naprotiv, svedoci smo kako se finansijski urušavaju giganti koji ekonomski drmaju ovim prostorima (,,slučaj Agrokor“) ili se ljuljaju oni koji su navodno, ,,motor razvoja“ (štrajk u ,,FIAT-u“). Ipak, bar u kratkoročnom periodu, ovde bi se mogao upisati plus.

  To bi bile prednosti eventualne regionalne lige. Hajde da vidimo i onu drugu stranu, i ubeležimo sve nedostatke te lige…

Dinamo – Partizan, foto: ,,Tempo“

  Usklađenost i zeleno svetlo od UEFA: minus

  Jedan od najvećih minusa. Stalno se po srpskim medijima piše kako ta regionalna liga ima ,,zeleno svetlo od UEFA“ (naročito od novog predsednika, Slovenca Čeferina), kako je potrebno ,,samo“ da se savezi dogovore a onda će UEFA lako da reguliše ostale tehnikalije, i slično. Naravno, pitanja kako bi se u postojeće kalendare takmičenja uklopila ta liga, kako bi se ona odrazila na državna prvenstva, da li bi iz te lige postojala prohodnost u evropske kupove…o tome medijski zagovornici te ideje regionalne lige glasno ćute. Daleko je teže organizovati regionalnu ligu u fudbalu, nego Jadransku ligu u košarci, SEHA ligu u rukometu i slične lige. U logističkom smislu, fudbal je neuporediv sa ostalim sportovima. Kao što reče jedan bivši trener Partizana, kratko ali tačno i jezgrovito – ,,u fudbalu je sve veće“. Veće ekipe, veće interesovanje, veći bezbedonosni rizici, veći zahtevi oko organizacije, duže i fizički zahtevnije utakmice, duži oporavak posle utakmica…Dalje, ako bi regionalna liga davala prohodnost u evropska takmičenja, onda nacionalne lige na prostoru bivše SFRJ ne bi mogle imati istu prohodnost kao do sada. UEFA bi time srušila ceo svoj sistem, nije logično da se u okviru jednog kontinenta igra i regionalna liga, ali i nacionalna prvenstva, te da i jedni i drugi daju prohodnost u evropska takmičenja pod jurisdikcijom UEFA. S druge strane, ako regionalna liga ne bi prvoplasiranim klubovima davala prohodnost u Ligu šampiona ili Ligu Evrope, postavlja se pitanje koja je onda svrha igrati je? Radi većeg prihoda, interesovanja medija, koncentracije kvaliteta? Pa sve to imamo u grupnim fazama Lige Evrope ili Lige šampiona, ali treba doći do te faze…i tu leži ključ čitave priče.

 Raspoloženje prema ideji regionalne lige u drugim državama: minus

  Iako se stalno piše o tome (u srpskim medijima) kako je regionalna liga projekat koji svi jedva čekaju, pitanje je, na koje ne postoji odgovor, zašto se onda ta liga nije do sada organizovala za sve ove godine? Iz prostog razloga što podrška njoj uopšte nije na tom nivou kao što se ovde priča. Nije sporno da postoje ljudi iz fudbala u Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji pa i Sloveniji, koji su za takvu ligu. U Hrvatskoj stvari stoje drugačije. Čak i oni ljudi koji su pristalice takve lige javno se ne izjašnjavaju jer je pritisak javnosti u Hrvatskoj suviše veliki, kao i animozitet prema idejama bilo kakvog povezivanja koje asocira na Jugoslaviju, pa makar i kroz regionalnu fudbalsku ligu. A svi znamo da regionalna liga bez Hajduka i Dinama nije prava liga.  Uostalom, da li je slučajno da Hajduk i dalje ne igra Turnir prijateljstva koji se već nekoliko godina organizuje u Stanišićima, na nivou mlađih kategorija? Ja uopšte neću ovde da polemišem o politici, niti da pričam kroz nacionalnu prizmu. Činjenica je da su ljudi u Hrvatskoj većinski protiv regionalne lige, samo što to ovde niko ne želi da vidi, a samo mu se kazuje. Tu i tamo, i u hrvatskim medijima se pojavi nekakav tekst o tome kako su se negde u potaji sastali čelnici nacionalnih saveza i dogovorili o regionalnoj ligi, da bi brže-bolje već posle dan ili dva isti ti čelnici demantovali takve navode. Čak i da su se sastali, čak i da puštaju probne balone, vidimo da u Hrvatskoj ti probni baloni regionalne lige nikako da polete. I taj stav treba uvažiti a ne ignorisati.

Gubitak sigurnih mesta u evropskim takmičenjima zarad nesigurnog mesta kroz regionalnu ligu: minus

  Pretpostavimo da bi se regionalna liga  organizovala tako da njen pobednik ima prohodnost u Ligu Evrope, u najmanju ruku, ili možda čak i u Ligu šampiona. U tom slučaju, sigurno je da bi bila smanjena, ako ne i ukinuta prohodnost u Evropu kroz nacionalne šampionate, a postavlja se pitanje i formata i budućnosti nacionalnih šampionata u slučaju regionalne lige. Zašto bi Partizan i Zvezda u Srbiji, ili Dinamo, Hajduk i Rijeka u Hrvatskoj, žrtvovali sigurna mesta u kvalifikacijama za LŠ i LE koja bi ostvarili kroz svoje lige i sa slabijim rivalima, zarad maglovitog mesta u regionalnoj ligi, uz daleko jaču konkurenciju? Zašto bi se bilo ko odricao sadašnje sigurne prohodnosti u evropske kvalifikacije kroz nacionalni šampionat? Zašto Mađari, Česi, Slovaci i Poljaci ne organizuju svoju regionalnu ligu (osim Poljske, svaka od tih zemalja je na nivou Srbije ili Hrvatske prema veličini i broju stanovnika, kao i jačine fudbala)? Pa zato što nisu ludi da žrtvuju svoje nacionalne lige kao nužnu fazu ka plasmanu u evropska takmičenja, ali i zato što shvataju da nikakva regionalna liga nije garant napretka fudbala. Na Poljake, Slovake, Čehe i Mađare ćemo se vratiti kasnije. Dakle, vrlo konkretno i praktično pitanje na koje nijedan zagovornik regionalne lige nema odgovor – šta sa mestima u Evropi? 

Poboljšanje kvaliteta i napredak fudbala kroz mečeve u regionalnoj ligi: minus

  Pitate se zašto minus, ako je gore već upisan plus za povećanu koncentraciju kvaliteta? Da, regionalna liga bi bila iskorak u kvalitetu u odnosu na sadašnje lige, ali to samo po sebi neće doneti napredak klubovima i fudbalu na ovim prostorima. Mi i dalje mislimo da su to oni isti klubovi iz perioda SFRJ. A vidimo da ovih godina Partizan gazi Zrinjski bez problema,  da Sarajevo ispada od totalnih anonimusa u Evropi, da Hajduk tavori čitavu deceniju, o drugima da ne govorimo. Zaboravljamo da se u Bosni igra jedna od najkorumpiranijih liga, prema kojima je srpska Superliga suvo zlato, i sad će klubovi iz te i takve lige da donesu ne znam kakav napredak kroz regionalnu ligu?  U određenom stepenu bi se svakako poboljšao kvalitet ekipa kroz regionalnu ligu, u smislu navikavanja na nešto jače rivale i neugodna gostovanja, ali i dalje bi postojao prag preko kojeg se ne bi moglo napred, bez sistemskih promena. Na primer, KK Partizan je suvereno vladao Jadranskom ligom i osvajao je šest puta pa vidimo gde je danas. Ne, nije za to kriva Jadranska liga, već je to dokaz da ta liga, kao ni potencijalna regionalna liga u fudbalu nisu čarobni štapić koji rešava sve probleme. Ostaju i dalje sistemski problemi i oni su ključ cele priče: nedefinisan svojinski status klubova, problemi u finansiranju, nenormalni dugovi klubova za koje niko nikada nije odgovarao, nekompetentne uprave klubova (sposobne ponajviše za transfer politiku i bezglavu rasprodaju igrača), ljudi zalutali na pozicije klupskih čelnika, preglomazna liga u kojoj se rasipa i ono malo kvaliteta uz pogrešan sistem takmičenja, stadioni i infrastruktura u raspadu i bez jasnih naznaka kad će biti dovedeni u red.

Partizan – Olimpija, foto: ,,Tempo“

I malo duži zaključak…

  Zbog svega navedenog mislim da je priča o regionalnoj ligi nametnuma dilema ,,za i protiv“ i jedna velika alibi priča. Alibi za sve nesposobne ljude u fudbalu i oko fudbala, koji sopstvenu nesposobnost pravdaju nekakvom nepostojećom regionalnom ligom, jer ,,eto da je nje, sve bi bilo bolje“, ,,nismo krivi što smo ispali iz Evrope, kako da ne ispadnemo kad ne postoji jako takmičenje poput regionalne lige“, i tako dalje. Regionalna liga je zaista sjajan alibi, kao priča o privrednom rastu i boljem životu, samo treba da se strpimo još malo, i onda će doći privredni rast (ili regionalna liga) i sve će biti bolje. Taj alibi je ujedno i opravdanje da se ne radi ništa, ni na polju sistemskih rešenja u sportu, niti u klubovima. Najlakše je posegnuti za tom pričom, ali sposobni ljudi valjda treba da se organizju u okvirima koji postoje i da unutar njih smisle načine za napredak, a ne da se višedecenijska žabokrečina u fudbalu i nespremnost na bilo kakve promene pravda nepostojanjem nekakvog imaginarnog projekta. Na stranu što je najveća prepreka organizaciji regionalne lige činjenica da je totalno nerealna – iz organizacionih i istorijskih (međunacionalnih) razloga, što domaći mediji autistično zanemaruju već godinama.

  Regionalna fudbalska liga je kao solidan polovni automobil koji će neko pokloniti čoveku sa mizernim primanjima od 200 evra mesečno. Za neko kraće vreme on će poboljšati svoj život, brže dolaziti na posao, bolje organizovati život svoj i svoje porodice. Problemi nastaju kada treba da se auto popravi, da se krene na neki dalji put, da se redovno sipa gorivo, i onda on shvati da njegov problem nije u posedovanju ili neposedovanju automobila, već u odsustvu sistemskih rešenja koja bi mu omogućila veća primanja, a onda će on lako da odluči kako bolje da organizuje svoj život.

  Postoji još jedan mit koji se ponavlja od zagovornika regionalne lige: ,,nema Evrope bez jakog takmičenja“. Primeri klubova poput BATE Borisov, Ludogoreca, Rozenborga, Apoela, u startu demantuju tu tvrdnju. Nijedna od tih liga ne može se podičiti kvalitetom, ali su navedeni klubovi uspevali da igraju u grupnim fazama Lige šampiona. I niko od njih ne igra regionalnu ligu. Ljudi su, jednostavno, uložili novac, odradili dobar skauting pojačanja, angažovali dobre fudbalere, ojačali klubove na svim nivoima i kao posledica toga je došao rezultat. Uradili su maksimalno u okviru svojih mogućnosti. Što se tiče već pomenutih Čeha, Slovaka, Poljaka i Mađara, oni su pravi recept kako se ide napred, a bez regionalne lige. Sve ove zemlje (osim Poljske) su slične Srbiji po fudbalskom kvalitetu i broju stanovnika, ali uradili su neka sistemska rešenja u fudbalu, licenciranje klubova je kod njih ozbiljna stvar, infrastruktura fenomenalna, lige dovedene u red (posebno u Poljskoj).

  U vezi s tim, da li ste primetili kako u vreme dok je Partizan igrao grupnu fazu Lige šampiona ili Lige Evrope, dok je izbacivao Njukasl, Steauu i Anderleht, niko ni u ludilu nije pominjao regionalnu ligu? Međutim, čim se krene sa slabijim rezultatima, čim se srpskom fudbalu dese razni Šamroci, Kairati i slični, krenu priče o tome kako je jedino regionalna liga čudotvorno rešenje naših problema. A upravo su plasmani Partizana u grupne faze Lige šampiona i Lige Evrope najubedljivije dokazali da regionalna liga nije krunsko pitanje oporavka domaćeg fudbala. Onda kada se uloži novac, kada se pametno radi, kada postoji strategija, kada se dovedu dobra pojačanja umesto sulude rasprodaje – onda rezultat neminovno usledi. Partizanova dominacija u ,,večitom derbiju“ u poslednjoj deceniji ide u prilog tome – čim smo počeli da dovodimo bolje i kvalitetnije igrače (strance, pre svega), usledile su i pobede u serijama.

  Sve ono za čim kukamo i za šta verujemo da bi nam donela regionalna liga (veći kvalitet, veći prihodi, interesovanje publike i medija, korektnije suđenje, nepostojanje monopola u domaćoj ligi) – sve to već imamo kroz evropska takmičenja. Nije potrebno tražiti hleba preko pogače, samo je potrebno organizovati se i uspostaviti red unutar klubova. Zašto bi neko kukao za utakmicama protiv Rijeke, Maribora, Zrinjskog i Budućnosti, ako možeš da ih sretneš i savladaš u nekom evropskom takmičenju, a to je Partizan i činio svih ovih sezona, baš protiv navedenih rivala? Zašto bi kukao za Dinamom, Hajdukom i Rijekom, ako možeš da igraš sa isto tako jakim ili i jačim rivalima u kvalifikacijama? Hoćemo jake mečeve? Pa imamo ih sve ove godine, suvišno je nabrajati sve rivale sa kojima smo se sastajali, od Helsinkija, Steaue, Genka i Žiline, do Arsenala, Totenhema, Anderlehta i Intera.

  Zato smatram da je regionalna liga alibi priča i nametnuta dilema. I ovo nije tekst za i protiv regionalne lige, ovo razmišljanje uopšte nije na tim frekvencijama krajnosti, biti za i biti protiv nečega. Problem našeg fudbala je nedostatak sistemskih rešenja i sređivanje stanja od vrha do dna. Ako se to ikada desi, onda će najmanji problem biti odluka da li postoji interes da se igra nekakva regionalna liga. Prvi bih bio za takvu ligu, ali samo ako bi ona imala pravi smisao i cilj. I, naravno, da ta odluka o regionalnoj ligi bude rezultat racionalnih analiza, a ne kvazi-nostalgičnih naklapanja i prodavanja magle naših medija, u odsustvu hrabrosti da se ukaže na sistemske probleme domaćeg fudbala i društva.

  Valjda im je lakše da tugaljivo prizivaju regionalnu ligu iako je ona druga (najbitnija) strana neće, sa poniznošću novinara estradnih rubrika koji po hiljaditi put pitaju splitskog kantautora: ,,Olivere, kad ćete nam doći u Beograd?“  

  Godine prolaze, a ni Olivera, ni regionalne lige, ni privrednog rasta. Oprosti nam, Pape.

  I da, ne pišem ovo sa nacionalističkih pozicija. Ne delim ljude po naciji i veri. I meni nedostaje, u fudbalskom smislu, ona stara Prva savezna liga. Iskreno cenim sve značajne ex-Yu klubove i njihov uticaj na domaći fudbal, često posećujem njihove stranice, pratim njihove rezultate. Često i ja poželim da nam subotom umesto Bačke gostuje onaj Velež, ili makar uvek neugodna Rijeka umesto Lučana. O Hajduku, Dinamu ili sarajevskim rivalima da i ne govorim. Ali to nije razlog da žmurim na sve ono to se dogodilo oko nas u poslednjih četvrt veka, kako u društvu, tako i u fudbalu.

P.S. Dok sam završavao ovaj tekst, Rijeka i Vardar su došli na korak od toga da eliminišu Salcburg i Kopenhagen. Možda i ne uspeju, ali su pokazali da su sasvim ravnopravni. Bez ikakve regionalne lige.

 

  

 

One comment
Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *