Laura Da Silva: – Ovo je moj Partizan i volim ga svim srcem!

  Jedna od odlika svakog velikog kluba je da oko sebe okuplja navijače ne samo iz svog grada i svoje zemlje, već ljude svih nacija, veroispovesti i porekla. Partizan je uvek važio za takav klub. Oduvek je u sebi imao magnetizam koji je ljude terao da se zaljube u njega i u njegove crno-bele boje. I, dok nije čudo da Partizan i dalje ima mnogo pristalica u bivšim jugoslovenskim republikama koje se sada geografski ,,naslanjaju“ na Srbiju (Bosna, Makedonija, Crna Gora), našu pažnju privlače one neverovatne navijačke priče, o ljudima koji ni familijarno, ni nacionalno, ni poslovno, nisu vezani za Beograd i Srbiju, a ipak svim srcem vole Partizan. Takva je bila priča o Slavku Kodrunu iz slovenačke Mežice ili o našoj Mađarici Agnes iz okoline Budimpešte. I dok kod Slavka ili Agneš nalazimo ipak neke racionalne razloge zašto su se odlučili za Partizan (zajednička država i liga, odnosno prijatelji navijači Partizana), priča naše sledeće sagovornice je sasvim neuobičajena. Toliko, da ni sam u prvi mah nisam verovao da postoji neko takav – Portugalka, rođena u Francuskoj, nema nikakve porodične veze sa Balkanom, a vatreno navija za Partizan već skoro dve decenije! Laura Da Silva, iako skromno misli da njena priča ne zaslužuje poseban publicitet, ljubazno je pristala na intervju za ,,Crno-belu nostalgiju“. Mi mislimo da zaslužuje, i da vredi svakog slova. Uživajte…

  Crno-bela nostalgija: – Pre svega, Laura, hvala ti na spremnosti da nam izađeš u susret za ovaj intervju. Predstavi se našim čitaocima i navijačima Partizana…

  Laura Da Silva: – Ja bih želela Vama da zahvalim na zanimanju za moju, rekla bih, ljubavnu priču  sa Partizanom. Iskreno, nikad nisam mislila da je to nešto vredno neke velike pažnje, jer postoje hiljade navijača koje su spremne da urade mnogo više kako bi podržali klub. Ja sam Laura, pola Francuskinja (po majci) a pola Portugalka (po ocu). Strast prema fudbalu gajim od ranog detinjstva. Mislim da se još uvek sećam kompletiranja svog prvog Panini albuma, zajedno sa mojim tatom. Bio je to album Svetskog prvenstva iz 1994. a ja sam tada imala 11 godina.

– Pre nego što se dotaknemo Partizana, dozvoli mi da primetim da si ti i navijač Benfike. Da li čitava tvoja familija navija za Benfiku, ili ste podeljeni između više klubova?

– Dobro pitanje! Ja sam trenutno jedini ,,benfikista“ u porodici. Moj otac je žestoki navijač Sportinga, a mlađi brat i sestra navijaju za Porto – odrastali su tokom devedesetih i kasnije, i svedočili usponu Porta i njegovoj nacionalnoj i međunarodnoj slavi. Prvi meč Benfike koji pamtim je ,,ozloglašeni“ duel Kupa šampiona između Benfike i Olimpik Marseja, kada je Vata postigao rukom pobedonosni gol. Iako je moj otac navijač Sportinga, kao imigrant u Francuskoj ponosio bi se uspehom bilo kojeg kluba iz Portugalije na međunarodnoj sceni. Pričao mi je o slavnim šezdesetim godinama Benfike, o evropskim finalima i trofejima, o Euzebiu, Kolunji i ostalim velikanima, i moje srce je tada već bilo pokoreno.

  Tata je bio prilično razočaran mojim izborom, tako je i danas, pa kada u našoj porodici dođu na red fudbalske teme, onda redovno dolazi i do rasprave sa ocem, bratom i sestrom.

– Zaista je neobično da devojka iz Francuske, a poreklom iz Portugalije, navija za Partizan, a da nema nikakve porodične veze sa Srbijom ili Beogradom. Kako je to počelo u tvom slučaju, kada si se po prvi put zainteresovala za naš klub, i zašto baš Partizan?

–  Kao ljubitelj sporta, prirodno je da sam čula za Partizan i njegovu veliku istoriju, i u fudbalu i u košarci. Prvi put sam otvoreno navijala za Partizan protiv Porta, u  septembru 2000. godine. Utakmica se igrala par dana posle mog rođendana, još uvek se sećam koliko sam bila srećna zbog rezultata od 1-1, nerešeno, strelac Ranković. Nažalost, to nije bilo dovoljno da prođemo dalje, jer smo u revanšu na Antašu izgubili. Ta ekipa je imala velike talente, kao što su Ilić, Duljaj, Ćirković, Ivić, Iliev…i bila sam impresionirana borbom koju su pružili protiv mojih neprijatelja, Porta.

  Ja sam do tada već gajila interesovanje za Srbiju, pošto sam podržala zemlju protiv NATO agresije, paleći američke zastave i  pokušavala sam tada da okupim više prijatelja zbog podrške Srbiji potiv nepravde i vazdušnih napada, sankcija…

– Kada si, posle tog početnog zanimanja za Partizan, primetila da si počela redovno da pratiš Partizanove utakmice i rezultate? 

– Prvih nekoliko godina nisam imala redovan pristup internetu, pa sam rezultate pratila preko specijalizovanih novina i časopisa. Onda, kada se internet razvio, počela sam da pratim redovnije vesti iz kluba. Sada, većinu utakmica gledam preko interneta, mada kvalitet prenosa nije uvek na najvišem nivou. Nadam se da ću u bliskoj budućnosti uspeti da se preselim u Srbiju, pa bih onda svoju podršku mogla da pružam svake nedelje.

– Kakva je bila reakcija tvoje porodice kada su čuli da navijaš za Partizan, da li im je to izgledalo previše čudno ili neobično?

– Već su znali za moje zanimanje za fudbal i Srbiju, tako da im ni najmanje nije bilo neobično. U svakom slučaju, moja porodica je bila veoma zabrinuta kada sam krenula na prvu Partizanovu utakmicu, pošto su smatrali da će to biti opasno, naročito za ženu koja sama putuje.  Štampa u inostranstvu pravi veliki pritisak oko huliganizma u Srbiji, nažalost.

  Postoje brojne anegdote kada sam zajedno sa porodicom van kuće, mnogi nam prilaze i pitaju me čiji dres nosim. Ili na primer, kad sam s majkom sedela u kafiću u južnoj Francuskoj. Nosila sam dres Partizana a konobar je bio ekstremno neprijatan prema nama. Izgledao je kao stranac, pa sam ga upitala odakle je…Albanija! Da, reakcije nisu uvek pozitivne, ali ja ponosno nosim dresove Partizana i Srbije. To je deo mog DNK.

– Koji su ti omiljeni igrači Partizana, a koje utakmice nezaboravne?

– Očigledno je da volim, pre svih, one igrače koji su iz Partizana došli u Benfiku. Partizan poseduje akademiju koja neguje talente godinama i koji posle zasijaju u najprestižnijim evropskim ligama. Mitrović, Ljajić, Jovetić, Živković…bila sam tužna kad je letos otišao Milenković. Mislim da je on, iako sasvim mlad, jedan od najboljih centralnih bekova tamo. Nemam nikakve sumnje da će se razviti do stepena da bude jedan od najboljih.

  Od starijih imena, moram da pomenem Ivicu Kralja, svakako jednog od najboljih golmana tog vremena, kao i našu najbolju generaciju ,,Partizanovih beba“.

– Partizan i Benfika, da li je uopšte moguće porediti ta dva kluba?

– U svojim zemljama i jedni i drugi su istorijski klubovi, od kojih se uvek očekuje borba za trofeje i napredak u Evropi. Nažalost, delimo činjenicu da su oba kluba u finansijskim nevoljama. Benfika je drugi klub u Evropi po visini duga. Nismo u mogućnosti, ni jedni ni drugi, da zadržimo talente, već ih jako mlade prodajemo kako bismo opstali. Ali ja se naježim kad gledam Benfiku kao i kad gledam Partizan. Za mene, to su dva kluba sa dušom i istorijom.

– Uspela si da upoznaš neke bivše Partizanove fudbalere koji sada igraju za Benfiku. Kakva su ti iskustva iz tih susreta?

– Upoznala sam Fejsu i Živkovića ove godine, dan posle utakmice Lige šampiona protiv Borusije iz Dortmunda, igrane u Lisabonu. Pošto sam ujedno i kolekcionar, imala sam par dresova koje je Žile trebalo da mi potpiše. Pošto moj srpski nije savršen, zamolila sam prijatelja da ga pita da mi se potpiše baš na srpskom. I Žile i Fejsa su bili prijatno iznenađeni da čuju Portugalku kako priča srpski. Žile mi je potpisao dresove a Fejsa mi je čak ponudio dres koji je nosio na prethodnoj utakmici. Objasnila sam mu koliko volim Partizan i Srbiju, a on je uzvratio da je to prvi put da tako nešto čuje od stranca. Napravili smo nekoliko snimaka, bilo je to divno iskustvo. Ako Fejsa ovo nekako pročita, želela bih da mu kažem da su mi ponuđeni njegovi dresovi iz Partizana, i da bih volela da mi ih potpiše kada u oktobru dođem da gledam Srbiju!

– Znamo da si posetila Beograd i Stadion Partizana. Kada se desila tvoja prva poseta i možeš li nam opisati atmosferu

– Moja prva Partizanova utakmica, uživo odgledana, je nedavno protiv Vojvodine, 10. maja 2017. Mnogo prijatelja mi je reklo da ne očekujem dobru igru, da je stadion star i ni približno lep kao stadion Benfike…kada sam izašla iz autobusa i prošetala do stadiona, bio je to najlepši mogući prizor. Postalo je sve to vrlo emotivno za mene, osetila sam suze. Bio je to stari san koji sam upravo ostvarla. Ulaz je bio slobodan a stadion je bio pun. Utakmica je bila kvalitetna, ali moram da kažem da su mi oči pola utakmice bile na terenu a pola na južnoj tribini. Sjajna podrška ,,grobara“, tako nešto nisam iskusila do tada, iako sam redovna na jugu stadiona Benfike! Na kraju utakmice, šou sa bakljama, to sam uspela i da snimim. To je ono kakav bi fudbal treba da bude – od navijača, za navijače. Mrzim sterilisani osećaj modernog fudbala. Sasvim podržavam ,,No Pyro, No Party“, tako da je to za mene bilo fantastično iskustvo.

 
  Sutradan, obišla sam trofejnu salu i stadion. Osoba koja mi je upriličila posetu bila je sjajna i zaista je bilo veoma emotivno videti i dodirnuti sve te pehare i klupska sećanja. Napravila sam dosta snimaka a omogućeno mi je i da uđem na sam teren. Dobila sam člansku kartu kluba, za koju sam veoma ponosna da je imam. Takođe, uzela sam jedan mali busen svete trave, koji dragoceno čuvam u svojoj tašni.

– Da li znaš da su Partizan i Sporting igrali prvi meč u istoriji Kupa šampiona?

– Da, apsolutno, daleke 1955. I mislim da smo ih razbili (smeh).


– Uporedi nam rivalstvo Partizana i Zvezde sa rivalstvom Sportinga i Benfike?

– Mržnja jednih prema drugima definitivno može da se poredi. Naš lisabonski derbi nije uvek nasilan, ali je u prošlosti rezultovao mnogim smrtnim slučajevima, pa čak i ove godine. Sporting je pre nekoliko decenija bio mnogo konkurentniji i borba za titulu se često vodila između ta dva kluba.

  Rivalstvo se takođe pojačava prelascima igrača i trenera u ,,neprijateljski klub“, a mediji oko toga prave dodatnu galamu.

  Srpski ,,večiti derbi“ je intenzivniji van stadiona, ali u obe zemlje, derbi je sjajan šou, kako na tribinama, tako i na terenu. Nadam se da ću uskoro posmatrati jedan derbi.

– Pored Partizana, zainteresovana si i za srpsku kulturu, i kao što mogu da primetim, uspešno učiš srpski jezik! Jesi li zadovoljna napretkom po tom pitanju?

– Hahaha, još uvek ne bih rekla da je uspešno, ali učim. Prvi priručnik iz srpskog jezika sam kupila kada sam imala 17 godina. Tada nisam uspela da istrajem u ,,studiranju“ ali sada sam rešila da posvetim tome više vremena. Stekla sam i prijatelje koji su uvek voljni da mi pomognu, ohrabruju me. Postavila sam sebi cilj da za dva meseca vodim lake konverzacije, a da tečno pričam za dve godine. Srpski je zaista lep i bogat jezik a ja sam se zaljubila i u zemlju i u narod.

– Kada opet planiraš da nas posetiš?

– Dolazim nazad u oktobru, kako bih se krstila po pravoslavnim običajima, u pravoslavnoj crkvi. Izabrala sam simboličan datum – 4. oktobar, i to će biti jedan od najvećih događaja u mom životu. Nažalost, Partizan neće te nedelje igrati, ali ću osigurati da organizujem žurku povodm svog krštenja i Partizanovog rođendana.

  Nažalost, moraću da se prošetam i do stadiona ,,cigana“, da navijam za Srbiju protiv Gruzije, 8. oktobra. Unapred se radujem pevanju himne sa hiljadama srpske braće i sestara!

– Priznajem da sam šokiran svim ovim što si nam ispričala o tvojoj posvećenosti Partizanu. Kako ljudi u Beogradu reaguju na tvoju priču?

– Mnogi su zadivljeni ali ja ne razumem i dalje – zašto? Ljudski umovi su opterećeni novcem i izgledom. Ne zanima me ako nemamo nov i moderan stadion, ako je situacija u klubu loša, ili ako je većina utakmica dosadna i neprijatna za gledanje. Ovo je moj Partizan i ja ga volim svim srcem.

  Htela bih da poručim ljudima koji će ovo pročitati, a to je i glavni razlog zašto sam prihvatila ovaj intervju, da budu ponosni na istoriju našeg kluba i na put ispred nas. Ono što smo ostvarili prošle sezone, ,,dupla kruna“, nije ništa manje od čuda. Sve smo imali upereno protiv nas, i potrebne su nam sve snage da stanemo iza kluba i podržimo ga. I u lošim i u dobrim momentima.

– Hvala ti, Laura, još jednom za intervju, uskoro te očekujemo u Beogradu!

–  Hvala i tebi, želim vašoj ekipi sve najbolje u nastavku rada na ovom sjajnom blogu. Hvala za vaše napore i predan rad, odatle sam mnogo naučila o istoriji kluba, uživam gledajući stare slike, novine, ulaznice…Napred Partizan!

* Osim zahvalnosti Lauri Da Silva na intervjuu, hvala i Slavku Kodrunu i Bobanu Živanoviću na pomoći i kontaktima. Slike su iz privatne arhive Laure Da Silva.

** Nije dozvoljeno preuzimanje teksta i intervjua bez dozvole autora.