Blog

Derbi, kup derbi

  Taj prepoznatljivi, 17 kilograma težak ćup od
čistog srebra, nekada je važio za „najdraži trofej“. Nema više Maršala, nema Fiskulturnog saveza
Jugoslavije (FISAJ), a „naše najmasovnije takmičenje“ ukidanjem UEFA Kupa
pobednika kupova (KPK) postalo je, kao i u drugim državama, polurevijalna borba
za trofej od drugorazrednog značaja.
  Utešna nagrada, statistička rubrika,
sportski kuriozitet, mogućnost da se poput (nekada) Varaždina, Bora ili Borca
iz Banjaluke, neki Čukarički, Jagodina ili Sevojno upišu u fudbalske almanahe i
na mala vrata izbore junski dvomeč u kvalifikacijama za Ligu Evrope.
  Kliše je napisati da svaki susret sa
večitim rivalom ima posebnu draž, pa samim tim daje i Kup takmičenju dodatnu
vrednost.  Kliše je, ali tako je.
  Osim šeste Partizanove „duple krune“, nastanak
ovog teksta najdirektnije su podstakla i lična sećanja na neke od najdražih
pobeda nad večitim rivalom – pobede koje su crno-beli fudbaleri izborili upravo
u takmičarski „manje bitnom“ Kupu SFRJ/SRJ/Srbije.
   
„Procvetala bela lala…“
Subotnji susret bio je ukupno deseto finale u kome je duel
Večitih odlučio osvajača Kupa.  
  Rezultat međusobne borbe u finalima je
nerešen (5-5), mada će se navijači Partizana verovatno lako složiti da su
pobede našeg kluba gotovo po pravilu obezbeđene u specifičnim okolnostima, pa
samim tim imaju specifičan šmek, i bonus na utisak. 
  Pogledajmo, na primer, 1952. godinu i
trijumf od 6-0 u gemovima (Valok 2, Zebec 2, Bobek, Toza Veselinović).  Među nama nema puno očevidaca, ali je ovo i
dalje jedna od rezultatski najubedljivijih pobeda u ,,večitim derbijima”. 

  Četrdeset godina kasnije, u svojevrsnom
rekvijemu za Jugoslaviju, Partizan „Švabe“ Osima bio je bolji u dvomeču protiv,
bez ikakve sumnje, najjače i najslavnije ekipe komšija u njihovoj istoriji.  Prvi meč 0-1, dobro pamtim po antologijskom
slavlju Bude Vujačića, po prepunom jugu i tome što sam umalo dobio doživotnu
zabranu odlaska na utakmice. U revanšu na JNA stradala je ograda na severu, ali
je autsajder Partizan dva puta poništavao vodstvo komšija (strelci Mijatović i
Jokan) i osvojio prvi Kup zemlje koja više ne postoji.  Trofej je čuvao pionir Saša Ilić, što je lako
proverivo, jer dobro pamti i YouTube. 
    

  Moje treće nezaboravno finale
obeležili su veliko slavlje u komšiluku i momenat kada je golman Kocić spoznao
da isti taj Sale Ilić ume da pogađa i van 16 metara. 0-1, 9. maj 2001.godine,
Dan pobede. 

  Dva poraza u finalima su mi takođe ostala
u snažnom sećanju.  Nesrećne, pretužne
1992/93 malo kome je bilo do fudbala, ali naši igrači u prvenstvu su porušili
brojne rekorde.  Uprkos velikoj razlici u
kvalitetu u odnosu na ekipu Zvezde, finalni dvomeč u Kupu u komšiluku je odlučila
penal-lutrija. Viđen je jedan od Mijatovih velikih
promašaja sa bele tačke. I jedini relevantan trenerski trofej „Barda“
Živadinovića, osvojen maltene iz nehata.
   
  Komšije su nas pobedile i 1999. Te godine prvenstvo je zbog bombardovanja
prekinuto deset kola pre kraja, a finale Kupa određeno je žrebom i zakazano za
26. jun!  Ovu utakmicu dobro pamtimo po
poslednjem penalu koji je Partizan izveo na derbijima uopšte (realizovao ga je Vuk Rašović), kao i po trećem derbi
nastupu i trećem golu napaljenog tinejdž napadača Mateje Kežmana.
  
Od Vokrija do Blekija
  
  Ako posmatramo Kup hroniku mimo
finalnih utakmica, Partizan i Crvena zvezda do sada su ukupno odigrali 36
utakmica.  Bilans je 12-4-20, uz gol
razliku 45-56.
  Posle epskih mečeva 50-tih i 60-tih,
međusobnih susreta u kupu gotovo da nije bilo do sredine osamdesetih godina.
  Raspadom velike države, usledili su brojni
kup dueli, neizbežni manje-više svake sezone u kojoj se nama nije desio neki
BSK (Plava tačka osiguranje), Zemun, Timok i tome slično. U ovom periodu su više uspeha imale komšije
(polufinala 2004, 2005 i 2007.godine – sve po jedan meč, odnosno polufinalni dvomeč
koji je 2012. uprskao Avram Grant). 
Partizan je bio bolji 2008. godine (famozni „Milijašev ofsajd“, utakmica
obrađena u analizi „Hajde da razgovaramo o Toletu“) i u dvomeču 2011. koji je velemajstorski
zatvorio Aleksandar Stanojević. Revanš
utakmicu (1-0, Kaluđerović) pamtim kao jedno od najdekadentnijih (čitaj:
taktički najzrelijih) Partizanovih derbi izdanja i jedini put kada sam u svojih
30 i kusur godina navijačkog staža napustio stadion ranije (i tako ogorčen
propustio umalo-gol Lazevskog, ispod juga, u poslednjim trenucima utakmice).
  U ovoj kategoriji postoje još tri Kup dvomeča
kojih se često, ne uvek rado, sećam.
  Sezona 1988/89 i trofej na koji je
Partizan čekao 32 godine.  Komšije smo
eliminisali u četvrtfinalu.  Neki dan
pred srećnu novu 1989. (kad derbiju vreme nije) Fadilj Vokri se elegantno
ušetao u kazneni prostor ispod južne tribine, i između Stojanovića i Boška
Đurovskog precizno smestio loptu u dalji ugao gola.
   
  Revanš dvomeča u polufinalu Kupa 1994.
sigurno mi je u pet najdražih pobeda nad večitim rivalom.  Kaljuga na igralištu JNA, Savo koji trzajem
glavom i preciznim udarcem u prvom poluvremenu neutrališe prednost komšija iz
prve utakmice. Sudija Čokanica poklanja komšijama veoma sumnjiv penal 10 minuta
pre kraja i deluje da je sve gotovo. U poslednjem minutu regularnog toka
utakmice sledi nesretna sudijska kompenzacija, Savo pogađa gol sa penala.  Triler konačno zaokružuje praćka štopera Peđe
Vasiljevića u 93. minutu.  U trenutku
kada se Simeunović bespomoćno prućio po blatu, egzaltirana vrhuška komšija je,
po svedočenjima savremenika, 300 metara dalje već otvarala šampanj piće.
Otprilike pola VIII-7 bilo je na jugu i istoku, pola je na času istorije
slušalo meč na tranzistorima. Nije me sramota da priznam da sam plakao od
sreće. 
    




 Situacija treća. Obim sudijske nepravde u prvom meču polufinala Kupa Jugoslavije sezone 1994/95 zaista je teško prepričati i može se komotno dovesti u ravan najfinijih radova Zvezdinih superheroja Srđana Obradovića ili Vlada Glođovića. U meč smo ušli oslabljeni, a završili ga sa devet igrača na terenu! Ako me sećanje ne izdaje, tog dana su derbi debije zabeležili dečaci Paunović, Jović i Čermelj. Prvi gol primili smo nakon što glavni sudija Đurović nije uvažio signaliziranje svog pomoćnika i nije prekinuo igru, jer je
Veljko Paunović ležao povređen u kaznenom prostoru Partizana. Drugi gol komšije su postigle sa dva igrača
više u polju, sa omiljene im bele tačke. Revanš utakmicu pamtim najviše po tome što je
viđen najpuniji JNA još od QPR (zvanično 55.000 gledalaca). Verovali smo u
veliki obrt, posebno posle vođstva (evrogol Tešovića) i stative koju je pred
kraj prvog poluvremena pogodio Adi Nađ.  Komšije
su iz tri uspešne kontre tri puta savladale Pandurovića. Ova utakmica je
sinonim za egzibicioni fudbal u vreme sportskih sankcija, uz tu neverovatnu
posetu, i poslednji remi (3-3) viđen na kup utakmicama Večitih. 
  
  Grupi nezaboravnih kup derbija ekspresno
se pridružuje i ova poslednja pobeda Partizanovih fudbalera. Imajući u vidu
opšti kontekst i atmosferu u kojoj je sezona privedena kraju, mislim da još
uvek nismo sposobni da realno sagledamo veličinu ovog uspeha. Tu je i Blekijev oproštajni gol za ,,duplu
krunu”, nabijen osećajem poetske pravde kakvu samo fudbal zna da sprovede.

Autor:  Dušan Mihajilović
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *