Intervju

Zoran Batrović: ,,Sećam se samo lepih stvari iz Partizana”

  Ako ste imali
sreću da živite u doba jugoslovenske Prve savezne lige i da je pomno pratite,
znali ste da nabrojite bar po deset igrača svake ekipe, bez obzira da li ste
njen navijač ili niste. Oni najistaknutiji asovi u svakom klubu brzo su ulazili
u pamćenje. Jedan od takvih asova,koji je u početku igrao u manjim klubovima i
tek u smiraj karijere došao u Partizan, bio je i Zoran Batrović.

  Ovaj vrsni napadač i fudbalski znalac je
prvoligaški hleb okusio najpre u Budućnosti iz rodne Podgorice, tadašnjeg
Titograda. Brzo je postao neko ko se prepoznaje na svim terenima po svom umeću,
a posle četiri godine – u leto 1983, umesto u neki od vodećih klubova, Batrović
prelazi u redove novog prvoligaša, Prištine.  Tandem Batrović – Vokri bio je glavna snaga
Prištine, i već na početku sezone 1983/84 upravo su oni svojim golovima
doneli  Prištini senzacionalnu pobedu nad
šampionskim Partizanom. 
  Vokri u leto 1986. godine prelazi u Partizan,
a Batrović, koji je u medijima bio u nezasluženoj senci, ostaje u Prištini, i
tamo dočekuje još jednog napadača kojem će takođe pomoći  svojim asistencijama da iskaže svoj kvalitet.
Tandem Batrović – Đukić nastavlja tamo gde je stao tandem Batrović – Vokri. Početkom
1988. godine ispravljena je nepravda, pa zajedno sa Vladislavom Đukićem u
Partizan dolazi i Zoran Batrović – kvalitet ovog Podgoričanina je najzad
prepoznat u Humskoj, iako je to moralo da se desi i ranije.   
  

  I jedan krajnje lični osvrt: u vreme kada
Batrović, rođeni Podgoričanin dolazi u Beograd i Partizan, autor ovih redova,
tada mladi navijač, iz rodnog Beograda odlazi u armiju, upravo u Batrovićevu
Podgoricu! Uspevam da pogledam tek prvu beogradsku utakmicu Batrovića u
crno-belom dresu  (protiv Veleža, 1-0),
i  kasnije tek čuveno finale Kupa
Jugoslavije (6-1, opet protiv protiv Veleža!) u kojem se i Batrović upisao u
strelce.  U međuvremenu, Batrović je blistao, ostale su u sećanju
sjajne partije protiv Slavije, Rome, Slobode, Sarajeva…a ja sam bio tužan što
ne mogu uživo da gledam tu Jusufijevu mašinu koja je samo zahvaljujući čudnim
dešavanjima u poslednjem kolu sezone 1987/88 ostala bez titule prvaka.  

  Zoran Batrović je jedan od onih igrača za
koje, kad ih se prisetite, imate utisak da su godinama nosili crno-beli dres.
Međutim, Batrović je samo godinu i po dana, odnosno sezonu i po, boravio u
Humskoj 1. Ali igre koje je pružao su učinile da trag koji je ostavio bude
značajan kao da je u Partizanu bio znatno duže. Odigrao je ukupno 82 utakmice
za Partizan, i dao 33 gola, od toga u šampionatu Jugoslavije 37 utakmica uz 12
postignutih golova. Po dva puta je bio strelac I u Kupu Jugoslavije i  Kupu UEFA. 

    Crno-bela nostalgija:    Zorane,
pre svega Hvala Vam na spremnosti za intervju. Podsetite nas gde ste počeli da
se bavite fudbalom i ko je zaslužan za Vaše prve fudbalske korake?

    Zoran Batrović: – 
Prve fudbalske korake sam napravio  u Zeti, potom 
sam igrao za Sutjesku. Bokelj iz 
Kotora. Jedinstvo  iz Bijelog  Polja. Budućnost.  Prištinu. Partizan . La Korunju,
banjalučki  Borac i budvanski   Mogren . Za svoju karijeru sam
najzahvalniji  mom  pokojnom ocu,
koji je bio takođe fudbaler , a bavio se i atletikom.
    Crno-bela nostalgija: –   Kao
igrač Budućnosti debitovali ste u Prvoj saveznoj ligi, koje su Vam najdraže
uspomene iz tog perioda?
    Zoran Batrović: – 
Debitovao sam za Budućnost sa 19 godina, a najbolja
moja utakmica je protiv Hajduka iz Splita, za kup, kad sam postigao tri gola.
Inače, bio sam  te četiri godine redom
prvi strelac Budućnosti.
 

    Crno-bela nostalgija: –  U
leto 1983. Odlazite u Prištinu, tada novog prvoligaša. Zašto baš tamo, da
li ste imali mogućnost da odete u neki od tada najjačih klubova?
    Zoran Batrović:  – 
I pored mnogih ponuda koje sam imao u to vreme, ja
sam otišao u Prištinu, jer sam voleo izazove. Video sam tada da Prištinu u
drugoj ligi prati po dvadeset  hiljada
gledalaca, i nisam se pokajao. Primili su me fantastično svi, na čelu sa
Vokrijem,  koji je dolazio svaki dan u
hotel kod mene, da me pita imam li kakvih problema,  treba li mi što i slično. Nijednu neprijatnost
tamo nisam doživeo i ljudi su me voleli i posvećivali mi mnogo pažnje.
 
   
    Crno-bela nostalgija: – Opišite nam ukratko
Vaš boravak u Prištini. Naime, deluje nam da ste, zahvaljujući svojim sjajnim
igrama, Vi i Vokri u tom gradu imali status božanstava?
     Zoran Batrović: –
Tako je, pa i dan-danas, posle toliko godina, zovu
me i zahvaljuju za sve što sam dao za Prištinu, i to  novinari koji nisu bili ni rođeni tada, a sve
znaju o meni. To je znak da se interesuju i da me nisu zaboravili.  Vokri i ja smo im uzvraćali golovima i činili
ih srećnim. Svaka utakmica, nebitno ko je bio od protivnika, to je bio prepun
stadion, to se ne zaboravlja.

  Batrović u belom dresu Prištine protiv Partizana, jesen 1984/85

    Crno-bela nostalgija: – Koliko
puta ste igrali za Prištinu protiv Partizana, izdvajate li posebno neki od tih
okršaja?
     Zoran Batrović:   
Protiv Partizana sam odigrao mnogo utakmica, ali se
sećam dobro dve. Prva,  kada je pokojni  Mance u Prištini postigao gol, a ja
izjednačio…i naravno, tu je i ona nezaboravna i tužna utakmica. Mi smo prvi
igrali utakmicu s Partizanom, u Beogradu, posle pogibije Mancea i dogovorili
smo se,  ako damo gol, da niko ne prilazi
strelcu i da se ne radujemo. Ipak, Radanović je dao gol u finišu za Partizan i poleteo u stilu Mancea prema jugu, gde su ,,grobari”
devedeset minuta pevali pesme o Manceu. Tu su mi pošle suze …i da ne
zaboravim, pre te utakmice smo obišli mesto gde je poginuo, kao i njegov grob. Tužno i nezaboravno.
    Crno-bela nostalgija: –   U
Partizan dolazite u zimskoj pauzi u sezoni 1987/88, sa već navršenih 30 godina.
Mislite li da ste crno-beli dres mogli obući nekoliko godina ranije i da li bi
u tom slučaju i Vaša karijera bila još uspešnija?
    Zoran Batrović: – Da, naravno da bi bila mnogo uspešnija da sam
došao ranije, ali ja sam imao ugovor sa
Prištinom od četiri godine, plus jedna 
godina vojske, mada su me tražili Zvezda, Hajduk i Dinamo dok sam bio u
Prištini. Iskren da budem, nisam bio ni uporan da idem negde drugde, jer mi je i tamo bilo dobro. Možda se ne zna,
ali u to vreme malo ko nije hteo doći da igra za Prištinu, jer su dobro stajali
finansijski.
    Crno-bela nostalgija: –  Već
pri dolasku u Partizan, počeli ste sa odličnim partijama. Blistali ste na
turniru u Kanu, potom i u domaćem prvenstvu. Prve takmičarske golove dali ste
Vardaru.  U toj prvoj polusezoni postigli
ste šest golova. U jesen 1988/89 blistali ste protiv Slavije, Rome, Sarajeva…
Da li biste neku od tih utakmica posebno prokomentarisali, da li Vam je neka
posebno ostala u večitom sećanju?
    Zoran Batrović: – Naravno, svaka na svoj način. Protiv Slavije sam
se radovao a protiv Rome tugovao. Na turniru u Kanu sam dobro igrao i odmah
dobio dobre ponude, ali Jusufi nije hteo ni da čuje, nego me  je ubeđivao da ostanem. ,,Tek treba da
pokažeš klasu, videćeš, došao si u pravi klub, tvoja cena raste svaki dan,
nemoj da žuriš..” – to su bile njegove reči.


Zoran Batrović, Partizan – Roma 4-2, Kup UEFA 1988/89

    Crno-bela nostalgija: – Utisak
Partizanovih navijača je da je Partizan, sa Jusufijem na klupi, igrao atomski
fudbal i imao sjajne pojedince na terenu. Delite li isto mišljenje?
    Zoran Batrović: Naravno da delim, jer su navijači
najkompetentniji i ja njima verujem
ipotpuno se slažem s njima, pa i po ovom pitanju.
    Crno-bela nostalgija: – S
kim ste najbolje sarađivali u igri, pored 
Vladislava Đukića?
    Zoran Batrović: –
Sa Vokrijem, Vučićevićem… mada, sve su to bili asovi
i majstori.
    Crno-bela nostalgija: – Da
li mislite da je Partizan u leto 1988. i nešto kasnije, propustivši da
realizuje nekoliko transfera   (Pančev,
Savićević, Belodedić), time propustio i priliku da se umesto Zvezde vine u vrh
evropskog fudbala? Jer, trebalo je samo da se nadogradi već uigrana Jusufijeva
ekipa?
    Zoran Batrović:  
Šteta
 što te godine nismo
igrali finale Kupa UEFA, ali , šta je –
tu je. Što se tiče tih neostvarenih transfera, potpuno ste u pravu. Trebalo je
biti tako, da oni dođu u Partizan, ali mislim da to treba da kaže neko drugi. Ja
samo znam da je bila priča da treba da dođu, a šta se desilo – ne znam.
Batrović i ekonom Asani
    Crno-bela nostalgija: –  Postoji
li nešto čega se nerado sećate dok ste boravili na Topčiderskom brdu? Možda
velike krize u upravi kluba, nekih loših Partizanovih utakmica?
    Zoran Batrović: – Sećam se samo lepog i mojih ,,grobara” i skandiranja
,,BAT-ROVIĆ  ZO-RAN”. To je ono čega ću
se sećati do kraja života…a na ružne stvari neću da se podsećam.
    Crno-bela nostalgija: – Jedan
ste od prvih ovdašnjih igrača koji je bio član La Korunje. Posle La Korunje,
nosili ste dres banjalučkog Borca i Mogrena i onda završili karijeru. Kakve utiske nosite iz tih sredina?
    Zoran Batrović:  
La
Korunja je samo jedna kratka i lepa uspomena, kao što je bilo i u Borcu i
Mogrenu. To je već bio
zalazak moje karijere, ali u svakom slučaju bilo mi je lepo.
    Crno-bela nostalgija: – Vaš
sin Veljko je fudbaler Domžala, trenutno. Koliko fudbalski liči na oca?
    Zoran Batrović: Tako je, Veljko sad igra za Domžale, a pre toga bio
je tri godne u poljskom Viđevu iz Lođa i tamo je  debitovao u Ekstraklasi. Mnogo podseća na
mene, trebalo je da potpiše za Partizan
koji je bio maksimalno korektan prema njemu i meni, naravno, ali se
iskomplikovalo oko obeštećenja. Tu je jedan mesar iz Podgorice, koji je imao
klub Bubamara (a koji sam ja trenirao) tražio veliko obeštećenje. Ovom prilikom
bih se zahvalio Ramadaniju i Damjancu na velikoj korektnosti  prema meni i mom sinu. Ali, nikad se ne zna,
možda jednog dana i moj sin zaigra za Partizan. 
Legendarno finale Kupa Jugoslavije, Partizan – Velež 6-1
    Crno-bela nostalgija: – Znamo
da pratite ,,Crno-belu nostalgiju“ i zaista nam je drago zbog toga, jer
Vi, bivši igrači, na taj način dajete zamah našem entuzijazmu. Da li redovno
pratite i igre Partizana i kako vidite budućnost i Partizana, ali i fudbala na
ovim prostorima? 
    Zoran Batrović: – Pratim sve i to me ispunjava. Pratim Vašu stranicu
posebno, jer me podsetite i na neka davna vremena i svaka Vam čast. Partizan
ima mladu i perspektivnu ekipu koja će tek da dođe do izražaja. Pratim fudbal u
Srbiji i iz godine u godinu, čini mi se, 
kvalitet raste u svim klubovima tako da ce i liga biti sve jača i
interesantnija.
    Crno-bela nostalgija: – Puno Vam hvala na
izdvojenom vremenu, želimo Vam uspeh na ličnom i profesionalnom planu, a Vašem
sinu da, ako je to moguće,  dostigne i
prestigne učinak svog oca na fudbalskom terenu!  
    Zoran Batrović: – Hvala
i Vama što ste me se setil! Veliki pozdrav za Vas i moje ,, grobare”!
  
   P.S. A ovako su, svojevremeno, neki od dole potpisanih, zabeležili sjajnu igru Batrovića i Partizana protiv sofijske Slavije…
    Intervju priredili: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *