Već smo na ovom mestu detaljno utvrdili sve činjenice o tome kada je Partizan prvi put obukao crno-bele dresove, a traganje za povodom za taj drastičan zaokret u vizuelnom identitetu kluba smo ostavili za kasnije.
Klupske boje su tema kojom se zvanične arhive i istoriografije klubova generalno malo bave. To spada, po nekom uvreženom mišljenju, u manje bitan segment delovanja klubova a stvari stoje sasvim drugačije – upravo su te teme u samom korenu istorije svakog kluba. Ni Partizan nije izuzetak: nema puno sećanja, naročito ne onih pisanih, na dane kada je Partizan svoje crveno-plave boje zamenio crno-belima. A naš klub nije izuzetak ni po pitanju promene boja. Naime, Partizan je samo jedan od mnoštva klubova koji su promenili svoje prvobitne boje. Promene su naravno neizostavni deo života, pa i života jednog kluba. Prisetićemo se da su, poput Partizana, promene boja tokom istorije izvršili i Juventus, Arsenal, Everton, Lids, Totenhem, Dandi Junajted, Vojvodina, Hajduk…
Naravno, zanemarićemo sva ona naklapanja dokonog komšiluka o tome kako je tadašnji predsednik SD Partizan, visoki oficir JNA Franjo Tuđman, navodno ,,namerno promenio boje u crno-belo, shodno svojim pro-fašističkim uverenjima“, iz prostog razloga što onima koji se godinama maliciozno zanimaju istorijom Partizana, (a nisu njegovi navijači) treba da se bavi psihijatrija. Jer, po tom umobolnom tumačenju, proizlazi da su svi klubovi koji nose crno-belo promoteri fašizma, pa bio to Partizan, Juventus, Čukarički, BASK, Udineze, Njukasl, PAOK ili Bor. Što se tiče Tuđmana, u to doba bio je oficir jugoslovenske armije na mestu predsednika SD Partizan. Šta je tu bilo za sramotu? Isto kao što je Slavko Komar, takođe oficir i takođe hrvatskog porekla, bio na mestu počasnog predsednika FD Crvena zvezda, ali trinaest godina ranije. Ali, njime se ,,istoričari“ iz komšiluka ne bave, gle čuda. Pa, ostavimo ih da skinu prašinu sa prvog gostovanja ,,stuba srpstva“ u inostranstvu, tačnije u Albaniji, u proleće 1945, kao i temu zašto se stide svojih počasnih predsednika – da li zato što su bili oficiri JNA ili Hrvati po nacionalnosti?
U skladu s tim da navijači Partizana nemaju potrebe da se stide bilo čega iz svoje istorije, pristupili smo i temi promene boja. Taj revolucionarni potez s početka 1959. godine je, slobodni smo da tvrdimo, jedan od tri najznačajnija događaja u istoriji kluba. Time je Partizan stvorio svoj novi i svetski poznat vizuelni identitet ali i pridobio hiljade navijača u narednim decenijama.
Mi smo pošli od one često navođene rečenice kako je ,,posle jedne utakmice Partizana protiv Juventusa, italijanski tim darivao Partizan garniturom crno-belih dresova“. Ta rečenica se pripisuje StjepanuBobeku, ali nije sasvim sigurno da je on u tom obliku i izgovorio. Ipak, mi smo proverili istorijat susreta Partizana i Juventusa, i stvari stoje ovako: Partizan i Juventus se nikada nisu sastali do 8. juna 1960. godine. Tada su ova dva kluba odigrala prijateljski meč u Torinu, koji je završen 1-1. Ali, u to vreme Partizan je već više od godinu dana nosio crno-bele boje, tako da priča o tome kako su Partizan i Juventus odigrali meč posle kojeg je Partizan prešao na crno-bele boje jednostavno nije tačna. Partizan i torinski Juventus se nikada nisu sastali u periodu dok je Partizan nosio crveno-plave dresove.
Nekoliko godina pre ove utakmice, Partizan je u Beogradu ugostio ekipu brazilskog Juventusa, pa smo pomislili da je, možda, to bio ,,okidač“ za promenu naših klupskih boja. Tog 28. juna 1953. Partizan je bio domaćin klubu iz Sao Paula, čije je puno ime Clube Atletico Juventus. Kontaktirali smo ljude koji vode blog posvećen dresovima ovog kluba, a Hamilton Kunioći i Markos Kajafa, veoma ljubazni navijači brazilskog Juventusa, potanko su nam objasnili istorijat njihovih boja. Naime, iako je ovaj klub, osnovan 1924. godine, dobio ime po torinskom Juventusu, jer je osnivač kluba bio navijač Torineza, klupske boje su preuzeli od Juventusovih gradskih rivala, ekipe Torina! Veoma zanimljiv paradoks u svetu fudbala! I ne samo to – naše brazilske kolege tvrde da njihov klub nikada nije nosio crno-bele prugaste dresove. čak ni kao drugu ili treću varijantu! Tako je Juventus iz Sao Paula otpao kao mogući uzor za Partizanove crno-bele boje, jer je reč o klubu čija je klupska boja bordo…
Clube Atletico Juventus Sao Paulo
Vraćamo se na torinski Juventus. Dolazimo do čuvenog omladinskog turnira koji se igra u Vijaređu već decenijama. Godine 1959. na tom turniru su pored ostalih klubova učestvovali i Partizan i Juventus. To je turnir koji je odigran samo mesec dana pre Partizanove promene boja. Nisu se tada Juventus i Partizan direktno sastali, ali nas zanima činjenica da li je zaista Juventus poklonio našem klubu garnituru dresova? U kontaktu sa italijanskim novinarom, Simonem Pjerotom, koji baštini tradiciju turnira u Vijaređu, saznajemo da njemu nije poznat taj podatak. U svakom slučaju, čak da se tako nešto i desilo, teško da bi takav jedan događaj poput darivanja dresova našao mesta u sportskoj štampi tog vremena. Ipak, bitno je da su se ekipe Partizana i Juventusa srele na tom turniru, iako ne na terenu na utakmici. Juventus je eliminisan u četvrtfinalu od Rome, a Partizan je u finalu poražen od Milana.
Dali smo se u potragu za informacijama po svetu, ali na kraju rešenje nas je čekalo na domaćem terenu. Nedavno je na internetu osvanuo intervju Artura Takača (1918-2004) iz 1995. godine, u kojem se ovaj legendarni sportski funkcioner i jedan od osnivača Partizana, priseća samog osnivanja kluba. Dotakao se tom prilikom i klupskih boja, kako onih prvobitnih, crveno-plavih, tako i sadašnjih, crno-belih:
– Mi smo se iz Sovjetskog Saveza vratili (turneja Partizana po SSSR 1946, prim. autora) sa opterećenjima tradicije CDKA (današnji CSKA, prim. autora), sportskim kolektivom Crvene armije, koji su imali crveno-plavu boju. I iskreno rečeno, bez mnogo razmišljanja, mi smo rekli ,,Partizan će imati crveno-plavu boju, po uzoru na CDKA“. I, crveno-plavo, crveno-plavo, bila nam je boja crveno-plava. A trebali smo naravno i grb i simbol, a Branko Šotra je bio vrlo dobar umetnik, i Branko Šotra je napravio nacrt prvog Partizanovog grba, koji je i danas Partizanov grb, prilagođen crno-beloj boji. U tom grbu je tada bila boja crveno-plava, koju smo prihvatili, preneli…jer je takvu boju imao CDKA.
O promeni boja u crno-belo Takač je rekao sledeće:
– Daću vam tačne podatke. Znam da se oko tih boja i predsednikovanja u Partizanu dosta pričalo, da se to povezivalo sa nekim ljudima u vrhu sadašnje situacije u Hrvatskoj, praktično – Tuđmanom. Ako je reč o crno-beloj boji, ona je bila takođe odraz spontanih i optimističkih razmatranja, prilaza…svim tim pitanjima u okviru Partizana. Partizan je igrao i sa Juventusom, i sa drugim klubovima…i nije nama bila nimalo antipatična ta crveno-plava boja. Kao, to neki kažu da nam je smetalo jer je bilo preneto iz Sovjetskog Saveza. Ma nije nam smetalo, nego nam je smetalo što nemamo jednu izrazitu boju, modernu boju, koja bi nas nekako označila i da tim navijačima bude nekako lakše da se opredeljuju. Jer Zvezda je bila crvena, jer je Dinamo bio plavi, jer su Hajduci bili beli. I onda, razmatrajući s Bobekom, jer on je došao s tom idejom…pošteno, Bobek je došao i rekao ,,Arture, bilo bi lepo da imamo crno-belu boju. Ja sam obavestio o tome rukovodstvo društva i rukovodstvo kluba, Boba Mihajlović se s tim jako slagao, mladi igrači su bili sa mnom u Italiji i videli Juventus koji je fino izgledao u tim crno-belim bojama“. To je bila moderna boja…mi smo to sa oduševljenjem prihvatili, i dizajnera smo našli, i onda sam lično sa Bobekom i Bobom otišao na Umku, u fabriku trikotaže, gde smo pravili te prve dresove. Tako je došlo do te crno-bele boje, predlogom Stjepana Bobeka.
Ovo izlaganje Artura Takača daje potvrdu onome što smo pretpostavljali i što jasno potkrepljuju slike iz tog vremena – da je Partizan do marta 1959, uprkos činjenici da mu je zvanična boja bila crveno-plava, nastupao u svim mogućim varijacijama crvene, plave i bele boje. Najčešće su to bili prugasti crveno-plavi dresovi, ali neretko su se nosili i jednobojni crveni, plavi ili beli dresovi. To je išlo dotle da su se u jesen 1958, neposredno pred prelazak na crno-belu boju, igrači Partizana u štampi nazivali nadimkom ,,beli“ jer su u to vreme najviše nosili bele dresove. U klubu je sazrela svest o tome da je red da se definitivno ustali jedna, prepoznatljiva klupska boja.
Potvrdu ovim Takačevim rečima dao je i Stjepan Bobek, u knjizi Radeta Šoškića ,,Legende fudbala“ iz 2005. godine, a taj deo je prenet i u knjizi Fredija Kramera o Bobeku pod imenom ,,Nogomet je moj život“:
U prvoj deceniji posle Drugog svetskog rata oprema je sportistima predstavljala priličan problem. Dresovi su bili od lošeg materijala a boje su bile nepostojane. Već posle nekoliko pranja bilo je teško ustanoviti kakvih je boja bio dres kada je bio nov. Partizan je stalno menjao boju dresova. Nekad su to bili beli, nekad plavi, nekad pola plavi a pola crveni, slično Barseloni. Bilo koje boje da su bili, u pranju bi sve to postalo mrljavo, a u to bi se usukali i izgubili svaku formu.
Bobeku je to ponajviše smetalo, a sam je objasnio zašto:
– Ja priznajem da sam od detinjstva bio kicoš. Uvek sam želeo da se lepo oblačim, da izgledam uredno. To sam želeo i na terenu. Ja sam, recimo, svoje kopačke glancao po nekoliko puta sve dok ne dobiju visoki sjaj, iako sam znao da će i pre nego to sudija dune u pištaljku, biti već umazane blatom. Ali uvek sam ih iznova dovodio u stanje sjaja. Pa onda, svi su imali crne pertle, a ja sam nabavljao bele. I njih sam redovno prao, sviđala mi se ta kombinacija crnog i belog. Kada je počelo uveliko da se priča da bi Partizan trebalo da odabere jednu boju, ili jednu kombinaciju, ja sam predložio da to bude crno-belo. I to je kasnije usvojeno…
Bila je to 1959. godina – dakle, vreme kada Bobeka više nije bilo na fudbalskom terenu i kreator Partizanove nove opreme nikada nije igrao u crno-belom dresu.
Bobek u crno-belom, veterani Rijeke i Partizana, foto – Mišo Cvijanović
Što se tiče nekih sačuvanih zapisa o promeni boja, prezentujemo vam dva članka iz ,,Partizanovog vesnika“. Prvi je iz trećeg broja ovog čuvenog glasila, neposredno po prelasku na crno-belo. U redovnoj rubrici sa pismima navijača, neko ko je očigledno bio blizak klubu a potpisao se sa Stari partizanovac, rekao je sledeće:
– Gledao sam vas u novim, crno-belim dresovima. I red je bio da najzad odaberemo i ustalimo klupske boje. Inače, Savezna liga pati od istobojnih. Čak mislim da bi klubovi i futbalska organizacija trebalo da zavedu neki red. Ako imate materijalnih mogućnosti, ujednačite boje u čitavom Društvu. I to čini tradiciju jednog sportskog kolektiva.
Već u broju 9, od 27.9.1959. godine, ,,Partizanov vesnik“ objavljuje da je čitavo SD Partizan prešlo na crno-belu boju, u članku pod naslovom Novi dresovi:
Odluka Upravnog odbora SD ,,Partizan“ da društvene boje budu crno-bele, proširila se na sve klubove. Sekretarijat Društva je sklopio ugovor sa preduzećima ,,Zelengorom“ iz Umke i ,,Banaćankom“ iz Pančeva o izradi garnitura dresova u crno-belim bojama za sve klubove ,,Partizana“. Treba napomenuti da će se izraditi veći broj vunenih majica u društvenim bojama, koje će članovi Društva i klubova moći da kupuju za ličnu upotrebu.
Svi ovi napisi potvrđuju precizno svedočenje Artura Takača, jer i on u svom sećanju pominje i fabriku sa Umke, kao i sazrelu svest u klubu te 1959. da je neophodna promena boja. Mislimo da je ovim priča o povodu prelaska Partizana na crno-beli dres te 1959. godine praktično zaokružena. Priča o utakmici protiv Juventusa je očigledno plod mašte, slabijeg sećanja nekog od savremenika tog perioda ili želje da se ovom važnom događaju iz klupske istorije da romantični prizvuk, što inače nije retkost u svetu fudbala. Mi smo se, ipak, vodili činjenicama. Ne tvrdimo da Juventus u Vijaređu nije poklonio Partizanu garnituru dresova, ali jednostavno ne postoje zapisi o tako nečemu. Ali, nepobitno je, prema svedočenju Artura Takača, da je upravo pojava Juventusa u crno-belim dresovima početkom 1959. u Vijaređu, bila konačni povod da se prvo Bobek, a kasnije i čitav FK Partizan kao i SD Partizan, odluče na prelazak na crno-bele boje.
Ретко добар и поучан текст какав комшије никада неће имати јер им истина и није у првом а ни у другом плану.Иначе да фама око Туђмана и доделе дресова буде још глупља говори и чињеница да је Туђман тек 1960 године добио чин генерала, дакле закаснио је на промену дресова, и пошто није хтео да настави даље војну каријеру јер није преузео ниједну функцију у војсци он је делегиран у председништво ЈСД Партизан док му се статус се реши, где је и остао до наредне године када је и то напустио и посветио се писању.Иначе у то време од 1958 до 1962 председник ФК Партизан је био један други генерал Мартин Дасовић ако не лажу ови са сајта ФК Партизана.Поз.
Дарко Лештанин
Ретко добар и поучан текст какав комшије никада неће имати јер им истина и није у првом а ни у другом плану.Иначе да фама око Туђмана и доделе дресова буде још глупља говори и чињеница да је Туђман тек 1960 године добио чин генерала, дакле закаснио је на промену дресова, и пошто није хтео да настави даље војну каријеру јер није преузео ниједну функцију у војсци он је делегиран у председништво ЈСД Партизан док му се статус се реши, где је и остао до наредне године када је и то напустио и посветио се писању.Иначе у то време од 1958 до 1962 председник ФК Партизан је био један други генерал Мартин Дасовић ако не лажу ови са сајта ФК Партизана.Поз.