Crno-bela nostalgija: – Gospodine Boškoviću, da prvo razjasnimo Vaš nadimak Galeb, po kojem Vas znaju više nego po vlastitom imenu. Kako je nastao taj nadimak?
Miroslav Bošković Galeb: – Ne znam tačno kako je taj nadimak nastao, ali je zaista zaživeo i kod navijača, i kod saigrača i uopšte. Svi me tako oslovljavaju. Galeb – lep nadimak, a meni nikada nije smetao.
Crno-bela nostalgija: – Mlađi navijači ne znaju mnogo o Vašoj generaciji fudbalera. Gde ste i kada počeli da se bavite fudbalom i na kojim mestima u timu ste igrali?
Miroslav Bošković Galeb: – Kao prvo, za razliku od današnjih
roditelja, meni otac nije dozvoljavao da gubim vreme sa loptom ni oko
kuće, a ni organizovano, na igralištu Zadra. Bežao sam i lagao da
idem kod drugova da učim. Ali, i tome ja došao kraj. Zadar je igrao protiv bečke Austrije, za koju je igrao i legendarni Bernard Vukas. Tadašnji
trener Zadra, Luka Kaliterna, već me je primetio da sam talentovan i
pozvao me je da igram bez treninga tu utakmicu. Ocu sam, naravno, ispričao kako
idem kod Jankovića (odlikaš iz razreda zadarske gimnazije) da učim. Iz
voleja sa dvadesetak metara postigao sam vodeći gol za Zadar i u toj
radosti spazio oca u publici. Namestio sam drugi gol i tako smo isprašili bečku Austriju sa 2-0. Otac Crnogorac, težak „igrač“, čekao me je posle utakmice. Nisam
smeo da izađem iz svlačionice, iako su svi igrači već otišli. Sreća da
je ostao barba Luka koji me je izveo da se sretnem sa ocem. Doslovno mu
je rekao bez zvaničnog upoznavanja – „A moj Šjor Boškoviću, ća ću vam
govorit – vidili ste i sami. To je talenat i niko mu to ne može
oduzeti.“
„Znam, ali škola!“ – zavapio je moj stari. „Ništa škola“, – nastavio je
barba Luka, „a ća će mu škola kad mu je bog da` ovo.“
tada je stari dozvoljavao da u slobodno vreme treniram sa barba Lukom,
naravno na igralištu Zadra. Postao sam i prvotimac Zadra, a Leo Lemešić me je
video na jednoj utakmici i pozvao da igram za omladinsku
reprezentaciju Dalmacije protiv reprezentacije mostarskog omladinskog
saveza. Tada je igrao za njih i Dušan Bajević. Dao sam gol i tada. Stari je dao
dozvolu i posle mature našao sam se u Splitu.
sam u Hajduku kao navalni igrač, ali kako u to vreme Hajduk nije imao
visoke i brze odbrambene igrače, u hodu i uz pomoć našeg centarhalfa Krce
Tomića savladao sam i osnove pokrivanja, zatvaranja, pozicioniranja
odbrambenog igrača. Kasnije sam prešao na desnog beka i sa te pozicije ušao i u reprezentaciju Jugoslavije.
Crno-bela nostalgija: – Kada je reč o Vašoj karijeri, dominantno mesto zauzima Hajduk. Sa Hajdukom ste osvojili jednu titulu prvaka i dva Kupa Jugoslavije, čega se najradije sećate iz tog perioda?
znao o međuljudskim odnosima, o klubu, fudbalu uopšte. Grlom u jagode, baš
tako, nikakvog plana nisam imao u vezi moje, nazovi karijere. Jednostavno, manijački
sam se trudio da savladam osnovne fudbalske elemente kojih baš ima jako
mnogo. Imao sam sreću da su u to vreme omladinsku školu Hajduka vodili Biće
Mladinić i Vojo Kačić. Bila je to stvarno vrhunska omladinska škola i obuka bez
propusta. Tada su već u pionirima bili budući asovi Hajduka –
Jerković, Šurjak, Mužinić i cela ta plejada budućih vrhunskih fudbalera. Moram reći
i to da je ta vrhunska škola počivala na znanju i teoriji „dečje igre“ –
igre bez lopte, igre u prostor, igre iz prve, igre na kojoj danas, mada već dosta dugo, „pliva“ Barselona i niko više. Čini mi se da je Pep Gvardiola to
prvi shvatio. Tužno je što se tvorac takve igre od pre pedeset godina nigde ne
spominje, a to je bio Luka Kaliterna, čovek sa naših prostora. Ja sam svedok
toga. Selekcija takvih klinaca, koji to imaju urođeno, je kao otkrivanje
veoma skupog dragulja. Danas, 99% trenera i fudbalskih radnika to ne
razume. Šteta.
Crno-bela nostalgija: – Bili ste prvotimac Hajduka i reprezentativac Jugoslavije u zlatno doba Hajduka i domaćeg fudbala. Dočarajte nam, kroz par utisaka, tadašnju fudbalsku atmosferu i kvalitet fudbala, kako u Splitu, tako i na ostalim terenima…
rezultate. Dolazi i do smene generacija, i do pojačanja. Dolaze Aca
Ristić, Džemaludin Mušović, Miroslav Vardić, Dragan Holcer, Zlatomir Obradov i još poneko. Karakteristično je da su u to vreme, od 1967. do 1975. godine, u svakoj ekipi jugoslovenske Prve savezne
lige bila barem po dva igrača evropske klase, koji su mogli da igraju u bilo
kojoj evropskoj ili svetskoj ekipi. A to što su uglavnom Zvezdini fudbaleri punili
reprezentaciju (čast izuzecima), treba zahvaliti FSJ, Miljaniću i kojekakvim
dripcima iz lokalnih republičkih organizacija.
veoma kvalitetna, takođe i druga liga. Igrao se odličan fudbal, stadioni
su uglavnom bili puni. To govorim sa pozicije igrača i Hajduka i
Partizana. Protiv nas je svuda bila zagrejana atmosfera i to je činilo
prvenstvo zanimljivim. A evo danas, na primer, Iskra iz Danilovgrada je u prvoj crnogorskoj ligi. Katastrofa. Nivo obučenosti tih momaka je skoro ravan
nuli, a većina ih je prolazila omladinske škole, privatne škole fudbala i šta sve
već. Žao mi je što je tako, a talentovan smo narod. Krivi su klubovi koji su
„uhlebili“ gomile veterana bez ikakvih znanja o pedagogiji, organizaciji
rada sa decom, sistemom obuke (od trčanja do osnovnih elemenata rada sa
loptom). I to su ih „uhlebili“ na najodgovornija mesta, na pozicijama selekcije i stvaranja
obučenih fudbalera. Znam, lepo je da klub pomogne bivšem igraču, ali i za to
postoji određen proces i način.
Crno-bela nostalgija: – Jedan ste od prvih fudbalera (ako ne i prvi) koji je na sudu uspeo da obori neke tadašnje propise FSJ, kada ste 1973. godine iz Hajduka rešili da pređete u Partizan. O čemu se tačno radilo, da li Vam je Hajduk osporavao pravo da potpišete za Partizan?
Miroslav Bošković Galeb: – Da, to se desilo upravo pred prelazni rok u kojem sam ja obligaciono postao potpuno
slobodan igrač, sa svim ustavnim pravima kao i svaki građanin ili radnik u
Jugoslaviji. Hajduk je potegao propis FSJ, koji kaže da ako mi matični klub (po utvrđenom
limitu za reprezentativca) ponudi propisani finansijski maksimum, tada ja nemam pravo
ni razloga da napuštam klub. Međutim, kako sam ja već tada imao položeno
ustavno pravo na Pravnom fakultetu u Splitu, znao sam da me ipak ne mogu
zadržati. Uz sve to, imao sam i nesretan slučaj u porodici, tako da sam čvrsto odlučio da odem i isprobam pravosudni sistem Jugoslavije. A pošto je tada
Jugoslavija bila ozbiljna zemlja, za razliku od današnjih feuda, Ustavni sud je
naložio FSJ da predmetni član briše, ili da ga dovede u sklad sa
Ustavom. Tokom tih šest meseci razvlačenja po sudovima trenirao sam u Partizanu,
koji je tada vodio Velibor Vasović, da bih po završetku sudskog spora u moju korist i zvanično prešao u Partizan.
Crno-bela nostalgija: – U Humskoj 1 ste zatekli vrhunske igrače – Boru Đorđevića, Paunovića, Vukotića, Bjekovića, Antića, Zavišića, Kozića…ipak, sve do 1975/76 nije bilo titule za Partizan. Šta je bio razlog, šta je to početkom sedamdesetih imao Hajduk a Partizan nije, možete li da ih uporedite?
Miroslav Bošković Galeb: – Vasović je imao sjajnu ideju da ojača Partizan, došao je u klub i napadač Cvetković iz
niškog Radničkog. Uz izvanredne igrače Partizana koji su bili puni iskustva i
znanja, mogli smo puno toga uraditi. Ali, nedugo zatim, dripci iz
Partizana (kakvih je, uostalom, bilo po svim klubovima), smene Vasovića i
dovedu Mirka Damjanovića, trenera u mlađim selekcijama. Čovek
je `ladno prihvatio mesto trenera, a Vaske ga je iz štosa, odlazeći iz kluba, predložio kao dobrog člana partije. Stvarno ne znam kako je taj tip imao obraza da prihvati
mesto prvog trenera ekipe, pored toliko reprezentativaca. Tada je cela ekipa
Partizana igrala povremeno ili stalno u nekoj od jugoslovenskih reprezentacija. Šteta je što smo na kraju morali da molimo predsednika JSD Partizan da izvrši pritisak na fudbalski klub i makne ovog nesretnika.
Crno-bela nostalgija: – Posle Partizana ste igrali dve godine za francuski Anže. Kakve utiske nosite iz Francuske? Tamo ste zatekli još jednog Partizanovog asa, Milana Damjanovića?
Miroslav Bošković Galeb: – Sve se to završilo, dolazi 1975.godina i Vasovic me poziva da dođem kod njega
u Anže, u Francusku, da sa tim drugoligaškim timom probamo da uđemo u Prvu ligu, što
smo i uradili. Vaske onda odlazi u Pariz. Da, tamo je već bio Milan Damjanović, bili smo kao jedna porodica. Tamo su nam se deca rađala. Gica,
kako su ga svi zvali, bio je omiljen u Anžeu. Odlično je igrao. iako je malo švercovao godine. Tokom jedne od utakmica, dok je Gica Damjanović ležao posle klizećeg starta, ja protrčim pored
njega i viknem: „Ustaj bre, šta se valjaš!“
A on će meni, „Videću tebe, Gašane,
kako ćeš ti da hodaš u 36.godini“. Njega je zamenio Vili Ameršek iz
ljubljanske Olimpije. Sva trojica smo se lepo družili. Gica se posle vratio u Jugu, a ja sam
naprasno prekinuo da igram 1978. godine i počeo da radim u „Slobodnoj
Dalmaciji“ kao sportski novinar, zajedno sa Zdravkom Reićem. Skoro dve
godine sam bio dopisnik iz Francuske, radio intervjue i sa Rajmondom Kopom,
koji je inače i živeo u Anžeu. Ipak, novinarstvo nije bilo slobodno tako da sam
prestao da se bavim njime. Prelazim u Beograd, Sinđelić mi nalazi posao pravnika u Zajednici PTT Jugoslavije, ali pod uslovom da igram za
njih. Lepši kraj fudbalske karijere, posle trinaest godina profesionalizma, nisam
mogao ni da sanjam. Pokojni Čeda Milovanović kao tehniko, Milan Raičević zvani
Menoti kao trener a bukvalno svi igrači su bili neviđeni likovi za druženje i kafane. Divan period. Sinđelić je i moj poslednji fudbalski klub u
kojem sam igrao. Bio je na kraju upriličen i oproštaj. Kafana na Sinđi, zna se.
Crno-bela nostalgija: – Za kraj, uz zahvalnost za intervju i želje za dobro zdravlje, u ime svih autora i čitalaca „Crno-bele nostalgije“, jedno nostalgično pitanje: kada se kaže da je fudbal, u vreme kada ste Vi igrali, bio neuporedivo bolji od današnjeg, da li je to samo odraz žala za prohujalim danima, ili je to suva istina?
Miroslav Bošković Galeb: – Verujte, nemam ni malo zavisti. Ranije su igrači bili selektirani prema količini
talenta, prema tome koliko talenta i za šta ga poseduju. Koristio se ceo teren, imao si
nepredviđene poteze, recimo Bobek i njegova generacija…Pa sam Rajmond Kopa je
te 1977.godine u intervjuu rekao da na terenu imaš 22 igrača koji sve isto
znaju. Već tada se video veliki uticaj omladinskih škola u pogledu talenta
i dobre selekcije. Danas se mali fudbal preselio na veliki teren – kratki
pasovi, bez iznenađenja, golmani igraju zadnjeg veznog, može se reći. Ima, tu
i tamo, veoma dobrih utakmica, igrači su izvanredno obučeni za primanje
lopte, a to je nešto što mi nismo imali. Naime, tereni su danas fenomenalni i to jedan od
razloga savršene tehnike. Ali, nema igre spoljnim delovima stopala, koristi se
samo unutrašnji deo što je i najlakše naučiti. A tada nema
iznenađenja, svi unapred vidimo gde će lopta da ide, a to je već
dosadno. Kondiciono i brzinski, danas su svi redom maksimalno pripremljeni. Ali, tu
je sada i drugi nacin života, ishrane, dok smo mi imali druženje. I to je ta
lepota koja nas i danas drži da se rado javljamo jedni drugima bez
obzira ko je gde igrao i kakav je igrač bio.
Intervju priredio: Aleksandar Pavlović