Ove godine sa navršava punih pedeset godina od finala Kupa evropskih šampiona u fudbalu koje je odigrano u Briselu. Te noći, 11. maja 1966. Partizan je došao skoro do cilja, poveo protiv Reala sa 1-0 ali je potom primio dva gola i na kraju morao da se zadovolji zvanjem vicešampiona Evrope. Nema navijača Partizana koji danas ne žali za takvim ishodom, pa bio on savremenik generacije „Partizanovih beba“, ili neko ko je rođen mnogo posle te utakmice. U narednom periodu za vas donosimo pisanje „Sporta“ iz 1966. godine, iz pera Milorada Vučinića, a tiče se raspada čuvene generacije posle finala i svega što je tom raspadu prethodilo. Feljton je nosio naziv „Kako i zašto se raspao Partizan posle finala u Briselu“ .
1. Tek u petom pokušaju
Već duže vreme redakcija „Sporta“ namerava da prezentira svojim čitaocima feljton o zlatnoj generaciji Partizanovog tima, koji je 11. maja 1966. igrao u finalu Kupa evropskih šampiona u Briselu. Stotine čitalaca su pisali i pitali – kako i zašto se raspao taj tim? U jednom trenutku, neposredno posle finala u Briselu, fudbaleri koji su igrali i ljudi koji su vodili klub, nisu bili raspoloženi da govore na tu temu, jer bi možda zasmetalo klupskim ciljevima i onima koji su ostali da vode Partizan. Danas je situacija drukčija. Izmenjen je, bezmalo, kompletan igrački i rukovodeći aparat. I, došlo se do zaključka, da danas jedan takav feljton ne može da ima posledica i negativnog odraza na Partizanovu kuću. S druge strane, jedan takav tim Partizana zaslužuje, bez sumnje, da bude zabeležen zlatnim slovima u anale jugoslovenskog fudbala. Šoškić, Jusufi, Miladinović, Bečejac, Vasović, Rašović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer, zatim Ćurković, Mihajlović, Damjanović, Davidović, Vukelić i Vislavski – sve poznati i priznati asovi. Autoru feljtona pružili su podacima svesrdnu pomoć pojedini članovi bivšeg stručnog rukovodstva, Popesku i Kos, na primer, kao i fudbaleri Šoškić, Vasović, Kovačević, Galić…
……………………………………………………………………
– Šta ste to učinili? Zašto su Jugosloveni dozvolili da nestane jedan veliki tim! – ne bez uzbuđenja je zapitao predsednik Kelna, gospodin Kramer, u foajeu hotela „Kontinental“ u Ženevi, oktobra 1966. – Kako ste dopustili da odu svi? To niste smeli da učinite, bez obzira na želje, ponude, dolare…
Niko prisutan u tom trenutku nije mogao da nađe pravi odgovor za gospodina Kramera. Niko nije znao, niti mogao da objasni kako se sve dogodilo i kako je nestao jedan veliki tim.
Uvaženi predsednik Kelna bio je samo jedan od mnogih koji su se začudili…
Tri titule prvaka
Neuspeh u finalu protiv Reala, 11. maja 1966. na Hejselu, samo je poslednja epizoda raspadanja, koje je počelo mnogo ranije – i jednog kraja koji se naslućivao mnogo ranije nego što su akteri u crno-belom i sanjali da će stići do finala.
Kako se stiglo do Brisela?
Bio je to munjeviti prodor Partizanovog tima. Tri titule prvaka – uzastopno! Bobek, Mihajlović i Nenezić ostvarili su jedinstveni podvig – prvenstveni het-trik. I to je, logično, pružilo šansu za tri uzastopna učešća u Kupu evropskih šampiona. Od 1962. do 1964.
* Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović
Milutin Šoškić, Fahrudin Jusufi, Jovan Miladinović, Radoslav Bečejac, Branko Rašović, Velibor Vasović, Mane Bajić, Vladimir Kovačević, Mustafa Hasanagić, Milan Galić, Josip Pirmajer – bili su „prve violine“ tima koji je 1961. zakoračio, prvi put ozbiljnije, na fudbalsku pozornicu.
Tri epizodne uloge
Fudbaleri Partizana igrali su ukupno pet puta u Kupu evropskih šampiona. Prvi put – 1955/56, kao delo generacije u kojoj su igrali Bobek, Milutinović, Belin, Stojanović, Zebec…
U prvom kolu eliminisan je Sporting iz Lisabona. Ali, već u drugom, Partizan se namerio na čuvenog Reala. Pa ipak, malo je nedostajalo do podviga. Posle neuspeha u Madridu, 0-4, usledio je furiozni revanš u Beogradu 1956. i briljantna pobeda 3-0! Jedna Hercegova stativa bila je fatalna i korak do senzacije.
Debi zlatnog tima u Kupu evropskih šampiona datira iz 1961/62. Tim Matekalovih dečaka ušao je na velika vrata u evropski fudbal. I, ponovo se Sporting isprečio. U Lisabonu 1-1, u revanšu u Beogradu pobeda od 2-0.
I ponovo je žreb bio protiv Partizana – Juventus iz Torina. Psihoza, trema, slavni protivnik, nedovoljna koncentracija – to su elementi koji su doprineli jednoj slaboj igri Beograđana i porazu na Stadionu JNA od 2-1. Dvadeset dana kasnije, put u Torino je samo izlet u prazno. Deprimirani i dezorganizovani Partizan, doživeo je jedan od najtežih poraza na internacionalnom planu – 5-0!
Godinu dana kasnije – pravi šok. Već u prvom kolu Partizan se namerio na bugarskog prvaka CDNA, tim prosečnih vrednosti. Dogodilo se čudo: Bugari su pobedili u Sofiji 2-1, a kad su svi očekivali plasman Partizana u drugo kolo, debakl na Stadionu JNA – CDNA je pobedio 4-1!
U sezoni 1963/64 – četvrto učešće Partizana. Eliminisan je Anortozis sa Kipra (3-0 i 3-1), Ženes iz Luksemburga (1-2 i 6-2). Igrom slučaja, u četvrtfinalu, ponovo se isprečio jedan veliki italijanski tim. Inter Helenija Herere razbio je sve iluzije Partizana – pobedom u Beogradu 2-0. Revanš u Milanu (2-1) predstavljao je samo formalnost.
Najzad, peto učešće u Kupu evropskih šampiona i najveći uspeh – plasman u finale! Sa njim i odlazak jednog tima. Ali pre toga, u jesen 1965…
…Florijan Matekalo pripada generaciji onih fudbalskih učitelja koji nisu osetili počasti šampionskih trijumfa i ovacija. Međutim, dovoljan znak priznanja i dovoljna cen njegove snage je u – zlatnom timu Partizanovih nada. Jer, Florijan Matekalo, bivši prvotimac Partizana, tihi pedagog i veliki strateg, trijumfovao je svojim strpljenjem. Zlatni tim je njegovo delo.
U sledećem nastavku: Spisak na stolu Huga Ruševljanina
* Feljton priredili za objavljivanje: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović