Mnogo je fudbalera Partizana koji su dali veliki doprinos uspesima kluba, ali za današnje generacije mladih navijača, mnogi od tih asova su samo neka, njima nepoznata prezimena u virtuelnom prostoru, o kojima i ne znaju mnogo. Tačnije, skoro ništa.
Pre nekoliko dana na sajtu FK Partizan osvanula je jedna izuzetna fotografija. Na njoj je bivši as Partizana Refik Kozić (koji je za „crno-bele“ nastupao od 1972. do 1980. godine) sa svoja četiri unuka. Slika je izazvala opšte oduševljenje među navijačima Partizana – ima li nešto lepše za videti od potomstva i dečice, pa još obučene u crno-belo?
I pored činjenice da već tri i po decenije živi daleko od Beograda, Refik Kozić nikako nije zaboravio svoj Partizan, što najbolje pokazuje i slika objavljena na zvaničnoj stranici Partizana. Da i Refik Kozić mladim navijačima ne ostane samo puko ime i prezime upisano u klupskim monografijama i statistici kluba, rešili smo da ga zamolimo za intervju i upoznamo mlađi navijački naraštaj sa njegovom karijerom. Kontakt je uspostavljen, a gospodin Kozić je još jedan u nizu bivših asova koji se sa zadovoljstvom i u najkraćem mogućem roku odazvao za intervju za „Crno-belu nostalgiju“. Da se radi o iskrenom, skromnom i neposrednom čoveku, koji ne želi da potencira da je čitavih osam godina bio prvotimac Partizana i odigrao 165 prvenstvenih utakmica u onoj jakoj jugoslovenskoj ligi, dokazuju i njegove reči prilikom dogovora oko intervjua:
„Ja sam prvo navijač, pa tek onda igrač Partizana“.
Refik Kozić: – Da budem iskren, posle odlaska velikog broja kvalitetnih igrača, očekivanja sa moje strane nisu bila velika. Kako je sezona odmicala, shvatio sam koliko smo jači kao tim bez obzira na gubitak velikog broja kvalitetnih igrača. Crno-bela nostalgija: – Možete li da izdvojite neki poseban detalj iz te sezone, neku anegdotu koja Vam je ostala u sećanju?
Refik Kozić: – Kada bi Toma sastavljao tim za narednu utakmicu, najveća glavobolja mu je bila kako da ne razbije četiri „četvorke“, uigrane za partije remija u karantinu. Uvek se smejem kad se toga setim.
Crno-bela nostalgija: – Čujete li se sa bivšim saigračima iz Partizana, uprkos daljini?
Pre nekoliko dana na sajtu FK Partizan osvanula je jedna izuzetna fotografija. Na njoj je bivši as Partizana Refik Kozić (koji je za „crno-bele“ nastupao od 1972. do 1980. godine) sa svoja četiri unuka. Slika je izazvala opšte oduševljenje među navijačima Partizana – ima li nešto lepše za videti od potomstva i dečice, pa još obučene u crno-belo?
I pored činjenice da već tri i po decenije živi daleko od Beograda, Refik Kozić nikako nije zaboravio svoj Partizan, što najbolje pokazuje i slika objavljena na zvaničnoj stranici Partizana. Da i Refik Kozić mladim navijačima ne ostane samo puko ime i prezime upisano u klupskim monografijama i statistici kluba, rešili smo da ga zamolimo za intervju i upoznamo mlađi navijački naraštaj sa njegovom karijerom. Kontakt je uspostavljen, a gospodin Kozić je još jedan u nizu bivših asova koji se sa zadovoljstvom i u najkraćem mogućem roku odazvao za intervju za „Crno-belu nostalgiju“. Da se radi o iskrenom, skromnom i neposrednom čoveku, koji ne želi da potencira da je čitavih osam godina bio prvotimac Partizana i odigrao 165 prvenstvenih utakmica u onoj jakoj jugoslovenskoj ligi, dokazuju i njegove reči prilikom dogovora oko intervjua:
„Ja sam prvo navijač, pa tek onda igrač Partizana“.
Crno-bela nostalgija: – Gospodine Koziću, pre svega, hvala Vam na odzivu za ovaj intervju. Rođeni ste u Bačkom Novom selu, a pre Partizana ste igrali za Istru iz
Pule. Praktično ste prokrstarili Jugoslaviju pre dolaska u Beograd. Da
li je Vaša porodica, poput većine posleratnih, kolonizovana u Bačkoj, i
da li je iz Vašeg rodnog Bačkog Novog sela potekao još neki poznati
sportista?
Refik Kozić: – Moj otac se doselio iz Hercegovine u Bačko Novo Selo 1946. godine, pošto je dobio kuću i zemlju. Bio je izbor posle rata – ili da bude vojno lice, ili da dobije zemlju posle borbe u partizanima. Ja sam rođen u Bačkom Novom Selu 1950. godine. Ipak, majka nije volela život na selu, pa je moj otac napustio zemlju i našao posao u Puli preko prijatelja. Otac, majka, stariji brat i ja smo se tako preselili u Pulu 1957. godine. Bačko Novo selo je malo
Crno-bela nostalgija: – Podsetite mlađe navijače Partizana gde ste počeli da se bavite fudbalom?
Refik Kozić: – Šutirao
sam loptu još kao dete, u Bačkoj. Organizovano sam počeo da
igram u pionirima Istre iz Pule. Igrao sam za juniore i prvi tim Istre
od 1967. do 1971. i u tom periodu odslužio vojsku. Po povratku iz vojske pomogao sam Istri odlučujućim golom u kvalifikacijama za ulazak u Drugu ligu Zapad.
sam loptu još kao dete, u Bačkoj. Organizovano sam počeo da
igram u pionirima Istre iz Pule. Igrao sam za juniore i prvi tim Istre
od 1967. do 1971. i u tom periodu odslužio vojsku. Po povratku iz vojske pomogao sam Istri odlučujućim golom u kvalifikacijama za ulazak u Drugu ligu Zapad.
Crno-bela nostalgija: – Kako je došlo do toga da postanete član Partizana?
Refik Kozić: – Pošto
je Partizan svake godine dolazio na pripreme u Rovinj, tu su me zapazili
predstavnici Partizana. Moj razvoj su pratili i konačno, 1972. godine, iz Partizana su poslali Dr.
Golubičića da me dovede u Beograd da potpišemo ugovor. Bilo
je problema, pošto je sekretar Dinama Srebrić smatrao da mi je mesto u
Dinamu, jer dolazim iz regije Istre. Nisam se dvoumio ni jednog trenutka,
pošto mi je Partizan bio u srcu jos iz dečačkih dana.
je Partizan svake godine dolazio na pripreme u Rovinj, tu su me zapazili
predstavnici Partizana. Moj razvoj su pratili i konačno, 1972. godine, iz Partizana su poslali Dr.
Golubičića da me dovede u Beograd da potpišemo ugovor. Bilo
je problema, pošto je sekretar Dinama Srebrić smatrao da mi je mesto u
Dinamu, jer dolazim iz regije Istre. Nisam se dvoumio ni jednog trenutka,
pošto mi je Partizan bio u srcu jos iz dečačkih dana.
Crno-bela nostalgija: – Koje poznatije igrače ste zatekli kad ste došli u Partizan, kakvi su Vam bili prvi utisci o klubu?
Refik Kozić: –
Utisci po dolasku u Partizan su bili fantastični, nisam mogao da
verujem da se to meni događa. Dečački san mi je bio da zaigram za
Partizan i taj mi se san ostvario. Igrački kadar je bio neverovatan, sve zvezda do zvezde. Paunović, Bora Đorđević, Katić, Bjeković, Vukotić, Đorđić, Golac, Antić, Radaković… sve reprezentantivni igrači. Po meni, najbolja grupa igrača sakupljena u
periodu kojem sam ja igrao, a to je bilo od 1972. do 1980. godine. Samo, nedostajao nam je timski
rad. To je Toma Kaloperović kasnije uočio i napravio je promene koje su urodile plodom.
Utisci po dolasku u Partizan su bili fantastični, nisam mogao da
verujem da se to meni događa. Dečački san mi je bio da zaigram za
Partizan i taj mi se san ostvario. Igrački kadar je bio neverovatan, sve zvezda do zvezde. Paunović, Bora Đorđević, Katić, Bjeković, Vukotić, Đorđić, Golac, Antić, Radaković… sve reprezentantivni igrači. Po meni, najbolja grupa igrača sakupljena u
periodu kojem sam ja igrao, a to je bilo od 1972. do 1980. godine. Samo, nedostajao nam je timski
rad. To je Toma Kaloperović kasnije uočio i napravio je promene koje su urodile plodom.
Crno-bela nostalgija: – Na kojim ste sve pozicijama igrali u Partizanu?
Refik Kozić: -Najviše sam odigrao na levom beku. Doveden sam u Partizan kao defanzivni vezni i odigrao sam na tom mestu dve sezone. U evropskim kupovima postigao sam tri gola sa te pozicije. Odigrao
sam i neki broj utakmica u tandemu sa Paunovićem na mestu
centarhalfa. A od 1975. i dolaska Tome Kaloperovića, pa do 1980. igrao sam
ofanzivnog levog beka. Nešto kao što igra Kolarov danas.
sam i neki broj utakmica u tandemu sa Paunovićem na mestu
centarhalfa. A od 1975. i dolaska Tome Kaloperovića, pa do 1980. igrao sam
ofanzivnog levog beka. Nešto kao što igra Kolarov danas.
Šampioni 1975/76, Kozić drugi s leva u gornjem redu
Crno-bela nostalgija: – Deo ste generacije koja je vratitla šampionsku titulu u Humsku 1 u sezoni 1975/76, posle
jedanaest godina. Da li ste na startu te sezone imali šampionske
ambicije, i kada ste po prvi put tokom tog prvenstva postali svesni da
je sasvim realno da budete prvaci?
jedanaest godina. Da li ste na startu te sezone imali šampionske
ambicije, i kada ste po prvi put tokom tog prvenstva postali svesni da
je sasvim realno da budete prvaci?
Refik Kozić: – Da budem iskren, posle odlaska velikog broja kvalitetnih igrača, očekivanja sa moje strane nisu bila velika. Kako je sezona odmicala, shvatio sam koliko smo jači kao tim bez obzira na gubitak velikog broja kvalitetnih igrača. Crno-bela nostalgija: – Možete li da izdvojite neki poseban detalj iz te sezone, neku anegdotu koja Vam je ostala u sećanju?
Refik Kozić: – Kada bi Toma sastavljao tim za narednu utakmicu, najveća glavobolja mu je bila kako da ne razbije četiri „četvorke“, uigrane za partije remija u karantinu. Uvek se smejem kad se toga setim.
Kozić sa navijačima proslavlja šampionski gol Bjekovića, Ljubljana, 11. jul 1976. Foto – partizan.rs
Crno-bela nostalgija: – Možete li nam objasniti te Kaloperovićeve „četvorke“ prilikom igranja
remija? Ko ih je sačinjavao, ili bar, ko je bio u Vašoj „četvorci“?
remija? Ko ih je sačinjavao, ili bar, ko je bio u Vašoj „četvorci“?
Refik Kozić: – Moju „četvorku“ su, uz mene, činili Zavišić, Golac i Đurović. Ostalih „četvorki“ se ne sećam. Jednom prilikom Zavišu je tako išla karta da je iznervirani Golac pocepao karte. Zaviša je znao dobro da igra a i davio je sa prebacivanjem karata sa jedne na drugu stranu, čime je testirao naše strpljenje a ujedno i testirao ko se „namestio“ i čeka jednu kartu.
Crno-bela nostalgija: – Kakav je bio osećaj kada je Bjeković svojim golom u finišu doneo trofej
u Ljubljani, da li ste tokom te utakmice uopšte imali saznanja o
kretanju rezultata na utakmici OFK Beograd – Hajduk?Refik Kozić: – U trenutku kad je Nena dao gol, svi smo potrčali u zagrljaj. Koliko sam ja bio oduševljen, možete videti po video snimku, prema mom skoku u taj zagrljaj. Imao sam osećaj da sam poleteo u nebesa. Rezultat u Beogradu mene nije interesovao, samo sam razmišljao kako da damo gol i pobedimo.
u Ljubljani, da li ste tokom te utakmice uopšte imali saznanja o
kretanju rezultata na utakmici OFK Beograd – Hajduk?Refik Kozić: – U trenutku kad je Nena dao gol, svi smo potrčali u zagrljaj. Koliko sam ja bio oduševljen, možete videti po video snimku, prema mom skoku u taj zagrljaj. Imao sam osećaj da sam poleteo u nebesa. Rezultat u Beogradu mene nije interesovao, samo sam razmišljao kako da damo gol i pobedimo.
Crno-bela nostalgija: – Dve godine kasnije, opet ste bili član šampionske generacije 1977/78
pod vođstvom Ante Mladinića. Vaše impresije o toj sezoni u par reči?
pod vođstvom Ante Mladinića. Vaše impresije o toj sezoni u par reči?
Refik Kozić: – Titula u sezoni 1977/78 je bila titula dominacije „crno-belih“ i žao mi je da nisam
više doprineo toj tituli. Povredio sam se rano te sezone i morao sam na
operaciju meniskusa. Uspeo
sam da se vratim i odigram finalnu utakmicu Srednjeevropskog kupa i
pomognem timu u osvajanju prvog i jedinog trofeja Partizana u evropskim kupovima.
više doprineo toj tituli. Povredio sam se rano te sezone i morao sam na
operaciju meniskusa. Uspeo
sam da se vratim i odigram finalnu utakmicu Srednjeevropskog kupa i
pomognem timu u osvajanju prvog i jedinog trofeja Partizana u evropskim kupovima.
Crno-bela nostalgija: -Kad se prisetite svih godina provedenih na prvoligaškim terenima,
gde Vam je bio najveći izazov za igranje, bilo zbog armosfere, bilo zbog
kvaliteta rivala?
Refik Kozić: – Utakmice sa Zvezdom su bile specijalne. Meni je ostao u najdražem sećanju 52. „večiti derbi“ pošto sam tada postigao izjednačujući gol za Partizan.
Crno-bela nostalgija: – Jedan ste od igrača koji je svoju karijeru nastavio u Americi, igrajući
na Floridi, u Njujorku…i danas živite u Americi. U vreme Vaše
karijere „preko bare“, kakav je bio stav Amerikanaca prema fudbalu,
koliko je to bio popularan sport?
Refik Kozić: – NASL
liga u Americi je bila fantastična i dostigla je vrhunac 1980, kada sam ja
došao. Moj tim, Rowdies, je imao prosečnu posetu od 30.000 navijača. Za
praznik, 4. juli, imali bi čitavih 70 hiljada navijača. Bila su 24 profesionalna tima širom Amerike. Konkurencija ostalih sportova je bila jaka, tako da je NASL liga propala i ugasila se 1985. godine. Ja sam odigrao i jednu sezonu malog fudbala za čuveni Cosmos, da bi se vratio
nazad u Rowdies i završio karijeru uporedo sa zatvaranjem lige.
liga u Americi je bila fantastična i dostigla je vrhunac 1980, kada sam ja
došao. Moj tim, Rowdies, je imao prosečnu posetu od 30.000 navijača. Za
praznik, 4. juli, imali bi čitavih 70 hiljada navijača. Bila su 24 profesionalna tima širom Amerike. Konkurencija ostalih sportova je bila jaka, tako da je NASL liga propala i ugasila se 1985. godine. Ja sam odigrao i jednu sezonu malog fudbala za čuveni Cosmos, da bi se vratio
nazad u Rowdies i završio karijeru uporedo sa zatvaranjem lige.
Crno-bela nostalgija: – Čujete li se sa bivšim saigračima iz Partizana, uprkos daljini?
Refik Kozić: – Čujem
se redovno sa Živaljevićem, koji se vratio u Beograd iz Amerike. Sa
ostalim saigračima se vidim svake godine kad dođem u Beograd. Uvek nešto
organizujemo i uživamo u razgovorima o prošlim vremenima.
se redovno sa Živaljevićem, koji se vratio u Beograd iz Amerike. Sa
ostalim saigračima se vidim svake godine kad dođem u Beograd. Uvek nešto
organizujemo i uživamo u razgovorima o prošlim vremenima.
Finale Kupa u Rijeci, 1979.
Crno-bela nostalgija: – Partizan danas – koliko uspevate da ispratite rezultate i kako vidite
Partizan u budućnosti, da li jedina šansa za bitniji napredak kluba leži u
privatizaciji?
Partizan u budućnosti, da li jedina šansa za bitniji napredak kluba leži u
privatizaciji?
Refik Kozić: – Redovno
pratim utakmice, uživo na internetu, pa preko partizan.rs , zatim preko Balkanijuma…čitam
vesti na Sportskoj centrali. Svaka čast igračima, trenerima i rukovodstvu
da pod ovakvim uslovima rade i postižu solidne rezultate. Ako je privatizacija put da se Partizan vrati na najviši evropski vrh, onda neka se ide putem privatizacije.
pratim utakmice, uživo na internetu, pa preko partizan.rs , zatim preko Balkanijuma…čitam
vesti na Sportskoj centrali. Svaka čast igračima, trenerima i rukovodstvu
da pod ovakvim uslovima rade i postižu solidne rezultate. Ako je privatizacija put da se Partizan vrati na najviši evropski vrh, onda neka se ide putem privatizacije.
Na dresu trojka – po uzoru na dedu
Foto – partizan.rs
* Zabranjeno preuzimanje delova intervjua ili intervjua u celini bez odobrenja autora ili bez navođenja izvora teksta.
Borisav Solakovic
Kakav Grobar to je nevidjeno.Siguran sam da mu je i srce crno-belo.Mozda je veci grobar samo Nenad Bjekovic , legendarni fudbaler,predsednik,drektor i trener Partizana.