13. maj: detinjstvo, sećanja i – Dragan Mance

  Ko god je prvi put išao iz Zemuna starim putem ka Batajnici, zapitao se šta je ono, negde na pola te deonice,  sa desne strane. Betonski luk, tačnije slavoluk, od kojeg se odvaja put ispod drvoreda. Na kraju puta, iznad obale Dunava, nalazi se naselje koje formalno pripada gradu, a skrajnuto, kao da je na večnost od Beograda, a ne samo na dvadesetak kilometara.

  13. maj – ne treba ništa više znati o ovom beogradskom (tačnije, zemunskom) prigradskom naselju osim njegovom imena, da biste znali kada je nastalo. 13. maj, kao omaž Danu bezbednosti bivše nam države. „Ako me se sete na Dan bezbednosti – sete se“, reče još davno Ilija Čvorović.

  A na 13. maju – vojna kasarna, policijska baza, poljoprivredna ekonomija i par stotina ljudi koji tu žive. Naselje siromašno infrastrukturom, sa jednom ili dve prodavnice, sa školom koja školuje decu samo do petog razreda, a od petog – u Zemun polje. Naselje gde malobrojni meštani žive u neposrednoj blizini farme, i redovno se brane od najezde komaraca sa dunavske obale. Mesto gde su pale prve bombe na teritoriji Beograda tokom NATO agresije. Sve u svemu, na 13. maju kao da je Bog oglasio fajront.

  Ipak, nama, klincima iz sedamdesetih, 13. maj je asocijacija na uživanje, slobodu i dečju bezbrižnost. Tamošnji policijski sportski centar bio je prava oaza usred zemunske ravnice. Vikendom se znalo – potrebno je bilo samo da roditelji potvrdno klimnu glavom na naše pitanje: „Mogu na 13. maj?“, a onda bi tata nekog od drugara, pripadnik narodne nam milicije, potrpao sve nas u auto i odveo na celodnevno uživanje. Pokojni Čika Dragan je jednom smestio nas desetoro u „fiću“, deset klinaca, ne većih od deset malih džakova krompira. Danas da se to ponovi, zaustavili bi ga, mislili bi da krijumčari male migrante. A onda, bazen, fudbal, košarka, mini golf, klopa i sokovi. Naša letnja oaza, pored koje nismo ni pomišljali na more.

  A onda se pojavio Dragan Mance. Partizanov as, sa 13. maja. Svi mi, koji smo rasli tu u okolini, bili smo beskrajno ponosni što je taj momak dosegao te visine. Smatrali smo da je iz našeg kraja i svojatali ga. O ponosu nas malih partizanovaca, da ne govorim. O Draganovoj karijeri nema potrebe ponovo da pišemo, čim čitate ove redove podrazumeva se da ste crno-bele krvi i da sve znate. Ono što je manje poznato – ta teška zemunska periferija, taj kraj od Zemuna ka Batajnici, iznedrio je još jednog  Partizanovog asa. Samo kilometar od 13. maja, odrastao je Zvonko Živković. Sa tog malog prostora, iz dva minijaturna naselja, sa ne više od hiljadu duša ukupno, Partizan je dobio dva igrača u istoj generaciji, i to kakva. Ali, ne smemo zaboraviti, i Mance i Živković su prve fudbalske korake načinili u zemunskoj Galenici.

  Svakog trećeg septembra, evocira se uspomena na Dragana Mancea. Tog dana, pored obilaska groba i mesta stradanja, popodne na 13. maj dođe i Partizan, odigra prijateljsku utakmicu protiv lokalnog kluba, u kojem je alfa i omega Goran Mance, rođeni brat pokojnog Dragana.

 I opet lična sećanja. Šta znam, ako ide u patetiku, zanemarite, preskočite…ovo je mesto na koje sam poslednji put uspeo da dovučem oca da gleda Partizan. Nismo tada znali da je taj septembar 1994. i gostovanje „crno-belih“ njegov poslednji susret s Partizanom uživo…a sretosmo tada i dragog učitelja Krstu, koji mi je, u školskim godinama, bio najveći autoritet posle oca.  Stanovnici 13. maja odlično znaju ko je bio Krsta. Ja znam i da mi je u školskoj klupi čestitao Partizanovu titulu 1977/78. Od nekadašnjih začikavanja učitelja zvezdaša i njegovog malog đaka partizanovca, te 1994. dođosmo do diskusije ko je bolji, Mijat ili Dejo…i  sve je tu povezano i isprepletano – detinjstvo, škola, Partizan, Dragan Mance…

 …Sada je 2015. Tačno tri decenije od smrti Dragana Mancea. Tri decenije ga nema među nama. Nema odavno ni zvezde petokrake na vrhu slavoluka, na ulazu u naselje. Nema ni poljoprivrednog kombinata, ili je, u najboljem slučaju u fazi poluraspada. Nema ni starog naziva lokalnog kluba, on se ne zove više „PIK Zemun“, već FK „13. maj“. Nema odavno ni slobodnog ulaska u sportski centar, to je odavno postao zabranjeni grad. Nema ni ćaleta, da pešačimo zajedno do igrališta kao 3. septembra 1994, nema ni učitelja Krste da nas tamo sretne. Nema ni Draganovih roditelja.

  Ali, Partizan je opet tu. Tu je, kao domaćin da ih sačeka Goran Mance, sa svojom porodicom, najbrižniji čuvar sećanja na Partizanovog legendarnog centarfora. Došao je Partizan da uveliča sećanje na svoju „devetku“.

  Ništa, moram sam. Sedam u auto, skrećem desno, slavoluk, drvored, dobro poznat put. A tamo nešto najlepše – mnogo dece, obučeno u majice sa likom Dragana Mancea. Strpljivo čekaju ta dečica u redu da im se na dres ili majicu potpišu, ili da se s njima slikaju, Ilić kapiten, Vule, Džigi, Abubakar, Balažic, Grbić…

 Partizan je došao sa najjačim timom, i iako su na teren izašla tek nekolicina iz profesionalnog pogona (Kljajić, Ninković, Grbić, Bogosavac, Trujić, Stevanović i Ostojić), ceo tim je prisustvovao  utakmici, i na taj način odajući počast legendarnom Draganu Manceu.  U timu domaćina igrao je Dragan Mance. Sin Goranov, sinovac pokojnog Dragana. Kakva simbolika…

  Pitam jednog od meštana da li se prodaju ulaznice za utakmicu, jer drug koji ne može da dođe me je zamolio da mu sačuvam ulaznicu za uspomenu, ako se uopšte i prodaju danas…

  „Taman posla, sine, ne naplaćuje se danas ulaz, sramota bi bila…“

  Secnula me je ta rečenica, koliko je samo dostojanstva i pijeteta u njoj. Jer, svi meštani znaju šta je 3. septembar za njih. Dan sećanja na njihovog Dragana. Tužni praznik. Dan kada vam ništa ne smeta – ni igračima neravan i talasast teren, ni gledaocima prašnjava ledina puna srče na kojoj se parkiraju kola, a ni jednima ni drugima plus 40 na suncu. Ali ono što osećate u vazduhu oko sebe, ne može se kupiti. Porodična, topla, ljudka atmosfera. Jedna od malih, a ustvari velikih utakmica, na kojoj se kuje i učvšćuje ljubav prema Partizanu. Dan „crno-bele inicijacije“ za mnoge klince, koji su po prvi put dobili autogram od svojih idola. Kao juče da je bilo kad sam ja, poput ove dečice, na jednom terenu, nedaleko odavde, zamolio Slobodana Santrača, u plavom dresu „Galenike“, za autogram. A bila je to godina kada je Santrač sa crno-belog dresa Partizana prešao na plavi dres Galenike, da bi Dragan Mance svoj plavi zamenio za crno-beli. Sve i da hoću, ne mogu da pobegnem od simbolike i mase povezanih detalja, sećanja i emocija…

  A kada bi mi neko rekao da sa samo dve reči opišem Dragana Mancea, to bi bile sledeće reči: energija i emocija.  Bio je odličan i veliki igrač, iako je bilo i boljih u istoriji Partizana. Umeo je da promaši nemoguće, da veže nekoliko utakmica bez gola, ali zato na sledećoj da postigne het-trik. Inzagi pre Inzagija. I da onda prokliza na kolenima do navijača, kao da kaže „Evo me, opet sam tu, opet slavimo!“.

  I osim te njegove energije i nepredvidivosti na terenu, izdvajala ga je upravo emocija. Emocija prema fudbalu i Partizanu, koja je eruptivno izlazila iz njega u momentima kada je njegov šut završavao u mreži. Niko se tako dečački nije radovao golu. Nije tu bilo, kao danas, poze i glume, unapred pripremanih proslava golova, spremljenih poruka mami, tati, devojci i bratu, srca pokazanih prema kameri. Samo ludačka „grobarska“ energija, čista i nerazblažena ljubav prema lopti, igri i klubu. To klizanje na kolenima i te ruke visoko u vazduhu, kao želja da se u tom trenutku sreće i radosti i on pridruži nama navijačima, da preskoči ogradu, da luduje zajedno sa nama. Zato smo ga toliko voleli.
 
  Tri decenije kasnije, na njegovom 13. maju, protiv njegovog Partizana, rezultat je bio najmanje bitan. Ovo je bio jedan od onih dana kada obavite nešto posle čega ste mirni, puna srca, staloženi.

  Nazad u kola, pa kući. U retrovizoru ostaju, pa polako nestaju, 13. maj, slavoluk i uzani put ispod drvoreda. Kao ulazak u neko prekrasno, idlično mesto iz bajke. U toj bajci je odavno naš Dragan Mance. A nas eto opet, sledećeg trećeg septembra. Da oplemenimo dušu sećanjem na detinjstvo, neko bezbrižno vreme i našeg Mancea.

  * Zahvalnost Goranu Manceu i Igoru Todoroviću Zgrou na prvoj fotografiji, iz privatne arhive porodice Mance.