Od
samih početaka, FK Partizan je bio klub koji je nastojao da svoj
kvalitet meri u okršajima sa evropskim i svetskim klubovima. Od
osnivanja kluba pa u narednih deset godina, Partizan je učestvovao na
brojnim turnejama, igrajući prijateljske utakmice. Bio je svuda
dobrodošao gost, od tzv. „istočnog bloka“ pa preko zapadne Evrope i
Skandinavije, sve do Južne Amerike, sa sjajnom generacijom Bobeka,
Atanackovića, Čajkovskog, Milutinovića, Valoka, Zebeca…
Ali, 1955. godine dolazi do novog poglavlja evropskog
fudbala. Pošto fudbalska javnost širom Evrope nije mogla da se usaglasi
ko je najbolji klub Evrope, a nisu postojala ni jasna merila, renomirani francuski
sportski list „L` ekip“ rešio je da organizuje takmičenje za najbolji
klub Evrope. Ono što je karakteristično za taj prvi Kup evropskih
šampiona, kako je to takmičenje dobilo ime, bilo je to da nisu samo šampioni
svojih zemalja učestvovali u njemu, već i timovi koji su, po mišljenju
organizatora, u svojim zemljama imali najveći ugled. Jedan od takvih
klubova bio je i Partizan, iako je aktuelni prvak države u to doba bio
splitski Hajduk. Partizan je u to vreme smatran jednim od najboljih
evropskih timova pa je dobio svojevrsnu „vajld kartu“.
Taj 4. septembar 1955. zauvek je upisan u istoriju UEFA,
evropskog fudbala i naravno, Partizana. Partizan i lisabonski Sporting
su, s ponosom možemo da istaknemo, klubovi koji su odigrali prvi meč u
istoriji Kupa evropskih šampiona! Ovo je činjenica koja je nedovoljno
zastupljena u našoj fudbalskoj javnosti, a čijeg značaja nisu svesni ni
mnogi navijači Partizana!
Taj meč koji je otvorio novo poglavlje evropskog fudbala,
završen je 3-3. U revanšu, Partizan je slavio sa 5-2, eliminisao
Sporting, i u decenijama koje su usledile, odigrao mnogo evropskih
sezona, u kojima će biti reči u ovom tekstu.
Premijerna 1955/56, Partizanu je donela i susrete sa
madridskim Realom, posle eliminacije Sportinga. Partizanu su u Madridu
poništena dva regularna gola pri rezultatu 0-0, Real je kasnije slavio
sa 4-0, ali je u revanšu, po beogadskom snegu, Partizan sa 3-0 savladao
Real ali to nije bilo dovoljno za prolaz u polufinale. Mnogo godina
kasnije, Santjago Bernabeu je priznao da je Real na prvoj utakmici imao
pomoć sa strane – generalisimus Franko je uticao na to da Real ima
„domaćinsko suđenje“ jer je želeo da se osigura kako se ne bi desilo da
njegov klub bude eliminisan od strane „ekipe iz komunističke države“.
Slaba uteha za Partizan.
Generacija Bobeka, Milutinovića i ostalih asova
više nije imala priliku da se ogleda u evropskim takmičenjima. Razlog je taj što Partizan sve od 1948/49 pa do 1960/61 nije bio prvak Jugoslavije, pa
samim tim nije ni mogao da izbori učešće u Evropi. Partizan jeste
osvojio Kup Jugoslavije 1957, ali u to vreme Kup pobednika kupova još
nije bio ustanovljen (to se desilo tri godine kasnije).
Posle debija 1955/56 i pauze od šest godina, sledila su tri
uzastopna učešća u Kupu evropskih šampiona. Bilo je to svojevrsno
kaljenje „Partizanovih beba“, nove generacije koja je obećavala da
pomrači slavu Bobeka, Čajkovskog, Milutinovića…
Nije bilo većih uspeha – 1961/62 Partizan je opet eliminisao
Sporting u kvalifikacijama ali je završio takmičenje porazima od
Juventusa u prvom kolu. Naredne 1962/63 kraj je usledio već na početku,
sa dva poraza u kvalifikacijama od sofijskog CSKA. A 1963/64 već se
video napredak – prvo su elimisani kiparski Anortozis i Ženes Eš iz
Luksemburga, ali je u četvrtfinalu od Partizana bio bolji Inter (0-2,
1-2).
A onda dolazi sezona koja je ušla u istoriju Partizana kao
najuspešnija evropska. Te 1965/66 Partizan je rušio sve redom i došao do
finala Kupa evropskih šampiona, kao prvi klub iz istočne Evrope koji je
zaigrao u finalu! Padali su, hronološkim redom, pred crno-belima Nant
(2-0, 2-2), Verder (3-0, 0-1), Sparta (1-4, 5-0) i Mančester Junajted
(2-0, 0-1). Sva četiri rivala su savladana u Humskoj, ukupna gol razlika
na tim utakmicama u Beogradu je bila 12-0 u korist Partizana! Utakmice protiv
Sparte (četvrtfinale) i Mančester Junajteda (polufinale) i danas
predstavljaju bisere i klasike evropskog fudbala. Tu sjajnu geenraciju
činili su Šoškić, Mihajlović, Jusufi, Bečerjac, Rašović, Vasović, Bajić,
Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer, Ćurković, Miladinović,
Davidović, Damjanović, Vislavski i Vukelić.
Finale u Briselu protiv madridskog Reala i 11. maj 1966, i
danas su zapisani kao datum najvećeg uspeha ali i najveće tuge
Partizana. Partizan nije uspeo, poražen je 1-2 uprkos prednosti od 1-0,
iako je, po svim merilima, bio daleko bolji tim od Reala. Razlozi za to
pre svega leže u nesposobnosti klupske uprave, koja nije umela da stvori
pobedničku atmosferu, već je dozvolila da u Partizanovom trening kampu u
Briselu bude kao na sajmu, da se sobama šetaju menadžeri, obećavajući
kule i gradove igračima, da se u šoping ide dan pre utakmice i tako
troši dragocena snaga i energija, da igraju nespremni igrači koji su
imali kredit u prošlosti…
Ta generacija Partizanovih fudbalera je daleko prerasla
ljude koji su vodili klub. Čelnici Partizana bili su apsolutno nesvesni
prilike koja se ukazuje jednom u pedeset ili sto godina, da se klub
popenje na krov Evrope.
Ono što je najgore, njihova nesposobnost se nije ogledala
samo u pripremi za finale već i u onome što je usledilo posle toga.
Rasprodat je šampionski tim. U jednom intervjuu „Tempu“, tadašnji
predsednik Partizana Vlada Dujić je rekao da bi Partizan mogao da sačuva
sjajnu generaciju ali uz isplatu ogromnih sredstava, a to bi se kosilo
sa tadašnjim društvenim normama. Ovakva izjava, nastala tri godine posle
neviđene pronevere i krađe državnih para kojima je sagrađen stadion C.
zvezde, pokazuje totalnu nesposobnost Partizanovog tadašnjeg vođstva,
koje je bilo apsolutno nedoraslo svojim kolegama iz C. zvezde. Dok su
„naši“ pazili da, ne daj Bože, ne prekrše neki samoupravni sporazum,
Krcun je već imao sagrađen stadion, usmeravajući u podbanjičku rupu pare namenjene
republičkom fondu za sport!
Sledi apatija i rezultatski pad, koji se odražava i
na evropske rezultate Partizana. Od 1965. do 1976. nije osvojen nijedan
domaći trofej, iako je opet stvoren sasvim kvalitetan tim (Ćurković,
Damjanović, Paunović, Bora Đorđević, Vukotić, Katić…). Za to vreme,
Partizan beleži samo tri učešća u Kupu sajamskih gradova. Reč je o
takmičenju koje je preteča kasnijeg Kupa UEFA.
U sezoni 1967/68 Partizan je eliminisao Lokomotivu iz
Plovdiva (5-1, 1-1) ali je eliminisan od Lids Junajteda (1-2 u Beogradu, 1-1 u
gostima). U naredna dva učešća u istom takmičenju, Partizan je već na
samom početku bivao eliminisan. Prvo od Ujpešt Dože, 1969/70 (2-1, 0-2) i
Dinama iz Drezdena 1970/71 (0-0, 0-6). Stagnacija kluba se najjasnije mogla
videti kroz evropske rezultate.
U istom takmičenju, samo sada pod nazivom Kup UEFA, Partizan
nastupa tek 1974/75. U prva dva kola Partizan je eliminisao poljski
Gurnjik (3-0, 2-2) i severnoirski Portadaun (5-0, 0-0) ali je u trećem
kolu jači od Partizana bio nemački Keln. Posle 1-0 u Beogradu golom
Bjekovića, doživljen je brodolom u revanšu, 1-5! Ipak, može se reći da
je to učešće bilo primetan iskorak u odnosu na prethodnih nekoliko
sezona.
Dakle, glavni razlog za ovako blede rezultate i retke
nastupe u Evropi od 1966/67 pa do 1974/75 bio je u nedostatku sposobne
uprave koja bi stvorila uslove za osvajanje trofeja i koja bi napravila
tim sposoban za ponovni evropski uzlet. Dobrih igrača nije manjkalo,
manjkalo je samo pameti i sposobnosti u vrhu kluba. Ovaj neuspešni
period je ostavio veliki trag na evropski imidž Partizana. Naime, u to
doba fudbal je zahvaljujući pojavi televizije i sportske štampe, kao i
ekspanziji popularnosti evropskih kupova, sve više postajao planetarni
fenomen. Partizan, umesto da nastavi stazama iz 1965/66, pao je u
zaborav evropskih ljubitelja fudbala i postao ekipa sa sporadičnim
učešćima u evropskim kupovima. Dolazilo je novo vreme a u našem klubu
nije bilo ljudi koji su bili sposobni da ga prepoznaju. Za to vreme,
Dinamo osvaja Kup sajamskih gradova, naše komšije dolaze do polufinala
Kupa šampiona 1971, kasnije redovno igraju evropske utakmice i uzimaju
skalp Liverpulu i Realu, Hajduk dva puta dolazi do četvrtfinala Kupa
šampiona. Ako ništa drugo, u žiži su evropske javnosti, dok Partizan
stagnira.
Sledeća era u evropskoj odiseji našeg kluba mogla bi se
nazvati „Dinamo period“. Posle osvojene titule prvaka Jugoslavije
1975/76, Partizan u prvom kolu Kupa šampiona 1976/77 dobija za rivala
Dinamo iz Kijeva, koji je godinu dana ranije osvojio Kup kupova. Moćna
mašina sa istoka, predvođena trenerom Lobanovskim i najboljim pojedincem
Blohinom, bila je bolja od Partizana, 3-0 u Kijevu i 2-0 u Beogradu.
Još jedna titula (1977/78), tadašnja ekipa Partizana bila je, čini se, nikada moćnija
od čuvene 1966, ali i još jedan Dinamo i još jedan poraz. Prvo kolo i
Dinamo iz Drezdena, pobeda Partizana u prvom meču od 2-0, uz nestanak struje i osvetljenja u sred ofanzive Partizana, ali
katastrofalna greška Borote kao uvod u poraz u revanšu od 0-2 i eliminaciju posle izvođenja penala. Opet eliminacija u prvom kolu. Utakmica
koja je dobrim delom bila uvod u petogodišnju krizu kluba, najveću od
osnivanja.
Za to vreme, Partizan osvaja Srednjeevropski (Mitropa) kup 1978,
pobedom u finalu nad Honvedom, ali ne bih pridavao veći značaj ovom
takmičenju. Pre svega, jer nije reč o takmičenju pod okriljem UEFA, ali i
zato što nije uživalo neki veliki ugled niti je bilo merilo kvaliteta.
Najzad, još jedna domaća titula, 1982/83, za kraj „Dinamo
ere“ u Evropi. Znači, treće uzastopno učešće u Kupu šampiona koje je
Partizanu za rivala donelo klub sa istoka Evrope sa imenom Dinamo.
Doduše, u prvom kolu Partizan je eliminisao norveški Viking (5-1, 0-0)
ali je sudbina bila neumoljiva – Dinamo iz Berlina u narednoj rundi.
Poraz u istočnom Berlinu od 0-2 i pirova pobeda u Humskoj od 1-0.
Nedovoljno za prolaz. O nedostatku evropskih ambicija u klubu, što je do
besa dovodilo navijače, govori i članak iz tadašnje „Politike eskpres“,
dan posle eliminacije – „Biće bolje drugi put“. Ni reč žala za
propuštenom šansom, samo lakonska konstatacija kako će biti bolje.
Upravo zbog takvih izjava i takvog stava u vrhu kluba, nama je u Evropi
bilo sve gore. Što se tiče dvomeča sa Dinamom iz Berlina, tek kasnije su otkrivene neke okolnosti vezane za ovu utakmicu, a tiču se dopinga nemačkih igrača. Više o tome možete pročitati na ovom blogu, u postu Partizan vs Dynamo Berlin – fudbal, politika, doping .
nastup u Kupu UEFA a treba ga upamtiti po legendarnoj utakmici protiv
Kvins Park Rendžersa u drugom kolu. „Crno-beli“ su prvo eliminisali
malteški Rabat Ajaks (2-0, 2-0) a onda su protiv londonske ekipe
doživeli pravi brodolom u gostima, poraz od 2-6! Sledi neverovatan
revanš pred 50.000 ljudi, pobeda Partizana od 4-0 i prolazak u treće
kolo! Ako je neka utakmica podsetila navijače Partizana na Kup šampiona
1965/66 i posebno na pobedu nad Spartom, bila je to ova. Ovaj dvomeč
predstavlja najveći preokret u istoriji Kupa UEFA, i dan-danas je deo
nezaobilazne klupske legende. Ipak, u narednoj rundi Partizan opet igra
po sistemu toplo-hladno, kada se mislilo da se ne može gore od 2-6 kao
protiv Engleza, pokazalo se da može. Katastrofalnih 0-5 u trećem kolu
protiv Videotona koji je kasnije došao do finala Kupa UEFA. Pobeda od
2-0 u Beogradu bila je slaba uteha.
tradicionalno bleda izdanja. U Kupu UEFA 1985/86 Partizan eliminiše
anonimni Portimonense (0-1, 4-0) ali biva izbačen od Nanta (1-1, 0-4), a
naredne dve sezone zbog poznatog „slučaja Šajber“ Partizan biva debelo
oštećen te kao prvak igra u Kupu UEFA. Obe sezone donose ispadanje na
startu – prvo Borusija iz Menhengladbaha (0-1, 1-3) a godinu dana
kasnije i albanski Fljamurtari (0-2, 2-1), što je do danas ostalo
upisano kao jedna od najvećih bruka Partizana u istoriji. Negativni
evropski imidž započet posle briselskog finala postaje sve
prepoznatljiviji…
Sezonu 1988/89 u Kupu UEFA treba upamtiti po dve pobede
nad sofijskom Slavijom od po 5-0, a pre svega po nezaboravnoj pobedi
protiv Rome u Beogradu (4-2) koja je bila prožeta incidentima. I do
danas ostaju „repovi“ utakmice u Rimu koja je nekako olako izgubljena
0-2, a priče idu ka tome da su određeni igrači na terenu sproveli volju
uprave da se utakmica prepusti Romi, jer bi Partizan svakako čekala
drakonska kazna UEFA zbog požara na tribinama u prvoj utakmici.
pobednika kupova 1989/90 bilo je to što je to bio debi „crno-belih“ u
tom takmičenju, iz prostog razloga što je Partizan poslednji kup svoje
zemlje pre te 1989. osvojio 1957. godine, kada Kup kupova kao takmičenje
nije postojao! Bila je to luda sezona, Partizan je trenirao na startu sezone Momčilo Vukotić, posle prve utakmice protiv Seltika zamenio ga je Ivan Golac. Dakle, sezona je započeta eliminacijom Seltika (2-1 u Mostaru, nije igrano u
Beogradu zbog kazne za Romu i 4-5 u Glazgovu). Ta istorijska utakmica u Glazgovu možda
najbolje odslikava način kako je Partizan igrao u Evropi – otvoreno, na
gol više, što je donosilo rizik visokih poraza ali i mogućnost sjajnh
pobeda. Sledi eliminacija holandskog Groningena (3-4, 3-1) i Partizan
ulazi u četvrtfinale Kupa kupova! Završnica takmičenja je bila nadohvat
ruke posle minimalnog poraza u Bukureštu od Dinama (1-2), ali su
nerazumna odluka da se revanš igra na lošem terenu u Podgorici zbog
kazne UEFA (opet!), loša igra i promašen penal uticali da Partizan bude
poražen 0-2. Posle 1966. Partizan nikada nije bio bliži nekom evropskom
polufinalu! Ni danas, skoro četvrt veka kasnije, navijači Partizana nisu
svesni prilike koja se tada ukazala.
protiv malteškog Hibernijansa (3-0, 2-0) i španskog Real Sosijedada (0-1, 1-0, prolazak penalima), a
onda ispadanje od Intera (0-3, 1-1) koje nije bilo ubedljivo kao što
kaže rezultat. Inter je te sezone i osvojio Kup UEFA.
domaćeg terena, ovog puta u Istanbulu, ali ne zbog problema sa
navijačima već zbog sankcija UEFA usled rata u Jugoslaviji. Partizan
posle izvođenja penala biva eliminisan od Sporting Hihona (0-2, 2-0).
prožet je negativnim dešavanjima u klubu koja su se odrazila na evropske
rezultate. Tada se desio poslednji obračun između „civilne struje“ koju
je predvodio Zečević i „vojne struje“ oličene u generalima koji su
sedeli u upravi kluba. Zahvaljujući tim sukobima, Partizan je u leto
1988. ostao bez dva igrača koja su već bila viđena u crno-belom dresu –
Dejana Savićevića i Darka Pančeva. Šta bi Partizan postigao s njima u
ekipi, možemo da zamišljamo, a šta su postigli u taboru ljutog rivala –
svi znamo. Ali, to je izgleda nekakav Partizanov usud.
Evrope, taman kad je Partizan formirao sjajnu ekipu sa Osimom kao
trenerom i zvezdama poput Mijatovića, Novaka, Vujačića, Jokanovića…da
li je ova ekipa mogla i do krova Evrope, nikada nećemo saznati.
Prvo zbog toga što manje-više svi čitaoci mogu da se prisete tih
utakmica, ali ponajviše zato što je od 1992. na snazi potpuno novi
koncept evropskih takmičenja, u kojem klubovi poput Partizana više
nemaju realnu šansu za neki uspeh nalik finalu, već služe samo kao dekor
bogatim klubovima sa zapada Evrope. Komercijalizacija je potpuna,
Bosmanov zakon je doneo svoje – nema limita za transfere, nema limita za
strance, u Ligi šampiona ne igraju samo šampioni, a pravi šampioni
manjih zemalja (kao Partizan) moraju da prođu dva ili tri kruga
kvalifikacija i pravo čistilište do završnice. Ako mene pitate, fudbal
je obesmišljen ovolikim uplivom novca.
to su svakako Partizanova pobeda nad Njukaslom (1998, Kup kupova),
nezaboravni dueli sa Njukaslom (ponovo) i Anderlehtom kao prethodnice
dva ulaska u Ligu šampiona (2003, 2010), zatim proleće u Kupu UEFA 2004/05,
kao i još četiri učešća u Ligi UEFA / Evrope. Treba istaći i neuspehe
poput eliminacija od Kroacije 1997. u kvalifikacijama za LŠ (0-5),
Rapida (1-5), Slavije (1-5) i Petah Tikve (2-5 na JNA) u Kupu UEFA, i
poraz od Šamroka 2011.
nazadovanja Partizana u organizacionom smislu, a nedostatak bilo kakve
vizije u vođenju kluba se jasno očitava na evropskim utakmicama. Timovi
koji su Partizanu nekada služili za zagrevanje, sada su nepremostiva
prepreka.
danas neumoljivo i verno odslikava politiku kluba. Partizan nikada nije
kuburio sa kvalitetom igrača, a ako se to i dešavalo, to je bilo vrlo
retko. Glavni problem Partizana bile su uprave kluba koje nisu imale
viziju i svest o veličini Partizana.
Partizanovi nastupi u Evropi bili su po ugledu na
njegove klupske boje. Crno-belo, odnosno od sjaja do očaja, bez
konstante, sa velikim pauzama u izlascima na evropsku scenu. Od velikih
pobeda do sramnih poraza, kao nijedan drugi klub. Ništa bolje ne
prepoznaje uprave Partizana kao glavne kočničare napretka kluba, kao što
su to evropski nastupi Partizana. Ipak, i u takvom evropskom bilansu
Partizana, ima mnogo stvari kojima se možemo podičiti. Od otvaranja Kupa
šampiona, preko briselskog finala pa sve do legendarnih pobeda.
Značajniji rezultati – četvrtfinale KEŠ 1955/56, 1963/64, četvrtfinale KPK 1989/90
Mančester Junajted 2-0 (KEŠ 1965/66), Real 1-2 (KEŠ 1965/66), Kvins Park Rendžers 4-0 (Kup UEFA
1984/85), Roma 4-2 (Kup UEFA 1988/89), Seltik 2-1, 4-5 (KPK 1989/90),
Njukasl 1-0 (KPK 1998/99), Njukasl 1-0 (LŠ 2003/04)
Najteži poraz – Dinamo Drezden 0-6 (KSG 1970/71)