Doš`o je i taj dan…

Zašto taj odnos, koji je započeo kao pritisak na jednog školskog dečaka,traje gotovo četvrt veka… duže od ma kog drugog odnosa koji sam uspostavio sopstvenom voljom? 
Nick Hornby, Stadionska groznica

Beograd, 1972, mislim da je 1972…

 Otac, naš rođak i ja, u rođakovom fići. Ja zaista pamtim taj detalj. Pomalo nejasno,ali ga pamtim. Kao i još neke događaje iz tog najranijeg detinjstva.Pa Vi verujte, ako hoćete.

– Đuro,a kakva je to loptica? – pitam rođaka,dok gledam lopticu zakačenu na retrovizor.

 – Crno-bela, Partizanova. Tvoj ćale je Partizanovac,a i ja sam. Bićeš i ti, naravno.

To je moje prvo sećanje na voljeni klub. Prvi put da sam čuo za tu magičnu reč. I to nije bio nikakav pritisak, kao u slučaju Nika Hornbija. A i nisam bio školski dečak, već mnogo mlađi. I niko me nije pritiskao da navijam baš za taj klub. Dovoljna je bila ta jedna rečenica da se u meni, koju godinu kasnije, probudi neka neobjašnjiva strast, i da počnem da joj se sve više predajem. Podrazumevalo se da navijam za Partizan, bez ikakvog pritiska od strane oca. A pritisak i nije bio potreban, jer je taj klub u našoj kući imao status sličan članu porodice, kao brat koji trenutno fizički nije tu, ali o njemu stalno pričamo.

Zemun, 1975…

Otac se vraća sa posla,bila je subota.

 – Ne gledaš utakmicu na televiziji? Igraju Partizan i Željezničar, u Sarajevu.

  Otac je bio više simpatizer Partizana nego stratsveni i zadrti navijač. Ipak, gledao je sve utakmice u Beogradu u čuvenom pohodu na finale 1966. I još dosta utakmica pre i posle toga. Zajedno smo komentarisali utakmice, koje sam ja pomno pratio iz nedelje u nedelju. Ipak, nekako mi je promaklo da se ta utakmica direktno prenosi. Odjurio sam do televizora i uključio ga, a koji minut kasnije počeo i da plačem. Video sam da Partizan gubi 0-1. Ne mogu da objasnim zašto su suze krenule. Ja sam preozbiljno shvatio tu odanost prema klubu, to je jednostavno bilo jače od mene. Ili da budem precizniji, to je postalo deo mene. Povratka nije bilo.

Otac je bio iznenađen mojom reakcijom i počeo je da me teši.

– Smiri se, daćemo gol uskoro, onda ćemo okrenuti na 2-1, a mislim da ćemo i treći dati do kraja.

Neverovatno, ali tako se i desilo! Na kraju 3-1 za nas! Onda sam ja plakao i smejao se u isto vreme. Otac se smejao i čudio mojoj strasti, prejakoj za te godine.

Zemun, pa Beograd, 1980…

Postao sam ozbiljan mali „grobar“. Skupljao sličice, postere, upijao svaku reč sa sportskih stranica. I još nisam bio na utakmici,  vršio sam pritisak na oca. Par puta je neobavezno obećao, ali nismo otišli. Znao je da mi to duguje. A ja sam znao da će da me odvede, vrlo brzo. I majka mu je govorila:

 – `Ajde, matori, toliko mu pričaš o Partizanu i fudbalu, odvedi dete na stadion.

  Uzeli smo onaj čuveni džepni raspored prvenstva iz „Novosti“ i pogledali koja je sledeća utakmica u Beogradu. Odluka je pala: Partizan-Sarajevo, 20.april.

– I ako bude kiša? – pitao sam bojažljivo.

– Ma idemo,pa makar bio pljusak – uverio me je otac.

  Sarajevo je bilo pravi protivnik, dobar tim, nije bio u rangu Zvezde ili Hajduka, ali za premijeru sasvim odgovarajući. Partizan je te godine bio slab, ali to nije nimalo smanjilo u meni želju da odemo na stadion.

  A onda… doš`o je i taj dan. Kišovit, kao za inat. Mi smo se ipak spremali polako za odlazak u Hram fudbala. Osećao sam da je to veoma važan dan. Neko čudno uzbuđenje me je treslo iznutra, nisam mogao da dočekam trenutak polaska. Sa ove distance, malo je događaja koji se mogu porediti sa tom prvom utakmicom. Jedino krštenje, prvi rođendan i prva ljubav iz školske klupe.

  U međuvremenu, i kiša je prestala. Sve sam upijao očima dok se naš tramvaj kotrljao do Autokomande. Sve one male radnje u Bulevaru JNA, sve one likove koji su, kao i nas dvojica, pošli na Topčidersko brdo istim poslom. Pa blagajna ispod teniskih terena. I na kraju, momenat kada sam kročio na južnu tribinu. I slika zelenog travnatog terena koja je pukla ispod mene.

  Na stadionu preko 15.000 ljudi. Mnogo crno-belih zastava oko mene, neka atmosfera kakvu do tada nisam osetio. Neko utočište, jedan svet za sebe, moja paralelna stvarnost.

  Na terenu svi oni asovi koje sam do tada samo gledao na televiziji. Vukotić, Nenad Stojković, Živković, Varga, Klinčarski…

  Utakmica je bila zanimljiva ali ne preterano kvalitetna. Mi smo se mučili, mučili… nisam želeo da verujem da ću baš biti takav baksuz da ne vidim gol. A onda, u finišu, dve skoro identične situacije. Lopta sa strane dolazi u peterac gostiju, najbolje se snalazi Klinčarski, jednom, pa posle par minuta još jednom, i eto pobede od 2-0 !

 

  Zar sam mogao više da poželim? Srce mi je bilo puno, a reči su kuljale iz mene. Hiljadu komentara, hiljadu konstatacija, hiljadu pitanja. Put do kuće nam je prošao neverovatno brzo. Sutra, opet u školu. Srpski, matematika, i tako redom.

  Ali, ja sam telom bio u školi, a mislima na Stadionu JNA. Svakog sekunda, svake minute, ja sam u glavi vraćao film od prethodnog dana. Došao sam kući, a kada je i otac pristigao s posla, obratio mi se upravo onako kako sam i očekivao:

 – Klinčarski, kako si?

  Bio je to kao neki tajni, ritualni pozdrav, čije je značenje bilo jasno samo nama dvojici. Muška posla.
Sa ocem sam otišao još nekoliko puta na stadion. Posle par sezona, tačnije 1983, i treći član moje porodice, majka, se angažovala i donela mi pionirsku člansku kartu, uz koju sam sledeće dve sezone posmatrao sve utakmice „crno-belih“ u Beogradu.

  Strast je nastavila da živi kroz sve ove godine. Godine, čijih dobar deo i dalje provodim na stadionu. Možda je ta strast vremenom poprimila neke druge, finije oblike. Nema više plakanja zbog poraza, ali ima neke gorčine i nervoze koja me ponekad drži i po nekoliko dana. A kada dodje neki trenutak radosti, kao Istanbul 1992, Rijeka 1999, Njukasl 2003, probudi se onaj neizlečivi ludak u meni, izadje na terasu, počne da lupa o pleh i urla, traži CD sa pesmama Partizanovog Juga i odvrće do maksimuma. I shvatim da je virus odavno uzeo maha, još u ranom detinjstvu, i da sam beznadežan slučaj. A pravo da Vam kažem, i ne samo da mi to ne smeta,nego ću taj virus i dalje da negujem.

  Ova priča je posvećena svima Vama koji ste godine proveli uz naš tim, na stadionu ili uz TV, po kiši ili snegu.

  Posvećena je i mom ocu, koji je napustio ovaj svet, i sada se odozgo čudi da ovaj njegov sin i dalje navija istim žarom. Mislim da ću mu doživotno biti zahvalan za izbor kluba za koji navija, i koji je, nenametljivo, preneo i na mene.

  Posvećena je svim onim drugarima s kojima sam delio tužne i vesele trenutke na stadionu. Naravno, i svim onim asovima koji su mi donosili i radost i tugu. A bilo ih je mnogo…