Iako se na ovom mestu veoma retko bavimo aktuelnim dešavanjima u FK Partizan, najnoviji neuspeh i eliminacija Partizana u šesnaestini finala Kupa Srbije od šabačke Mačve, dali su povod za nastanak ovog teksta.
Neće ovde biti reči o razlozima poraza, niti o tome da je sezona, nakon eliminacije iz Evrope u avgustu, praktično takmičarski završena već krajem oktobra (jer, u kakvom fudbalskom i društvenom okruženju živimo, ovde prvenstvo ne bi osvojili ni Bajern, ni Real). Ali, ovo je prilika da se podsetimo svih onih šokantnih eliminacija (ili ispadanja) Partizana iz domaćeg kupa.
Partizan je, kao retko koji klub, doživeo veliki broj neuspeha u kup takmičenju tokom svoje istorije. Neuspesi su sastavni deo sporta, nije moguće da se uvek pobedi, pa poneki senzacionalan poraz se svakome desi. Nema te ekipe koja nikada nije bila eliminisana od autsajdera. Ali, kada neki klub tokom skoro osam decenija učešća u jednom takmičenju (tačnije, 78 učešća) čak petnaest puta bude eliminisan od ekipe iz nižeg ranga, onda to zaista zavređuje poseban osvrt!
Neće ovde biti reči o manje ili više očekivanim eliminacijama protiv rivala kao što su Dinamo, Crvena zvezda ili Hajduk. Nećemo se preterano baviti ni ispadanjima od ostalih, renomiranih prvoligaških klubova kao što su Sarajevo, Željezničar ili Vojvodina, pa čak ni od onih prvoligaša od kojih je Partizan objektivno bio jači (Sloboda, Čelik, Rijeka…),već će akcenat biti samo na onim neočekivanim i šokantnim eliminacijama od klubova iz nižeg ranga. Pa, idemo redom…
Pošto je u prvih deset godina svog postojanja Partizan čak tri puta osvojio nacionalni kup (tada pod nazivom Kup Maršala Tita), prvu gorku pilulu i eliminaciju od ekipe iz nižeg ranga Partizan je doživeo od Novog Sada, 1955. godine, već na početku, u šesnaestini finala! Iako su za Partizan nastupili asovi kao što su Stojanović, Belin, Milutinović, Herceg, Valok i ostali, Novi Sad je slavio sa 1-0. U tom momentu, Novi Sad je bio član Srpske lige Sever!
Dve godine posle ove senzacije, Partizan je osvojio svoj četvrti kup, u antologijskom duelu protiv beogradskog Radničkog, pobedom od 5-3. Posle toga, uslediće post dug 32 godine, bez osvojenog pehara u nacionalnom kupu! Za sve to vreme, Partizan je uspeo da tri puta dođe do finala i sva tri puta izgubi. A u tom periodu, bilo je zaista rezultata nedostojnih Partizanovog renomea.
Od 1955. do 1970. Partizan je čak četiri puta bio eliminisan od zagrebačkog Dinama (dva puta u polufinalu, po jednom u finalu i osmini finala) a poraz od 2-7 u Zagrebu iz 1964. bio je ujedno, i do danas ostao, najveći poraz Partizana ikada u domaćim takmičenjima!
Vratimo se neslavnim eliminacijama. U šesnaestini finala 1962, Partizan je minimalno poražen od tuzlanske Slobode u gostima, iako je ekipu sa klupe predvodio Stjepan Bobek, a igrali asovi poput Šoškića, Jusufija, Vasovića, Kovačevića…dalje, u sezoni 1969/70, posle trijumfa na uglednom Pentagonal turniru u Meksiku te osvojenog prvog mesta, Partizan je u kupu poklekao u osmini finala u Zrenjaninu protiv drugoligaša Proletera, posle slabijeg izvođenja penala. Nije vredelo ni to što je Partizan produžetke igrao sa dva igrača više – čudesno je branio dotadašnji golman Partizana, Marković, koji je “crno-belima” odbranio tri penala pri izvođenju jedanaesteraca.
To je bio početak trogodišnje crne serije – tri uzastopne eliminacije protiv drugoligaša! Naredne 1970/71, Partizan je već na startu poražen od kruševačkog Napretka u gostima, opet posle slabijeg izvođenja penala a posle te sportske nesreće, isto veče je usledila i mnogo važnija, životna. U saobraćajnoj nesreći posle utakmice, po povratku u Beograd, život je izgubio mladi defanzivac Partizana, Branko Nadoveza.
Već naredne sezone desio se novi brodolom u najmasovnijem takmičenju – ni domaći teren nije bio od pomoći protiv drugoligaša iz Čačka, Borac je posle 1-1 u regularnom delu, eliminisao Partizan na penale. Tokom te tri sezone za Partizan su igrali asovi poput Ćurkovića, Radakovića, Damjanovića, Paunovića, Bore Đorđevića, Vukotića, Katića, Bjekovića…ali su neuspesi u kupu bili konstanta. Trener ekipe protiv Proletera 1970. bio je Kirili Simonovski, dok je naredne dve sezone prvi strateg Partizana bio Gojko Zec.
Tokom 1973. novi član prvoligaškog društva postao je Zagreb, a upravo taj klub je na startu kup takmičenja bio bolji od Partizana, koji je sa klupe predvodio Velibor Vasović, pobedivši ga u osmini finala, u sred Beograda, sa čak 4-1!
U proleće 1974. Zagreb je ispao iz Prve lige, ali to mu nije bila prepreka da već posle par meseci opet savlada Partizan u okviru Kupa Jugoslavije, u šesnaestini finala, sa 2-0 u Zagrebu! Bio je to šesti neuspeh “crno-belih” protiv ekipa iz nižeg ranga!
Narednih šest godina Partizan nastavlja da ređa neuspehe u ovom takmičenju, bivajući eliminisan od Čelika, Sarajeva, Rijeke (dva puta uzastopno, drugi put u finalu 1979.), Dinama i Željezničara, a nova blamaža protiv drugoligaša desila se u jesen 1981, kada je od Partizana bila bolja Galenika (današnji FK Zemun) sa 2-0 u Humskoj ulici, a Partizan je bio pod vođstvom Tome Kaloperovića!
Dve godine kasnije, u septembru 1983, nova šokantna eliminacija – protiv OFK Beograda na Karaburmi. Partizan je tom momentu bio aktuelni prvak Jugoslavije, trenirao ga je slavni Miloš Milutinović, pa je tim pre poraz bio neočekivaniji.
Nove dve rezultatske bruke desile su se u sezonama 1986/87 (poraz na startu od Radničkog u Kragujevcu od 2-3, trener Nenad Bjeković) i 1987/88 (poraz na penale od Iskre u Bugojnu, trener Fahrudin Jusufi). Nisu pomogla ni senzacionalna pojačanja Partizana – Milko Đurovski, Katanec i Vokri.
Dakle, za prvih osam godina u toj deceniji, Partizan je čak četiri puta bio eliminisan od drugoligaša!
Najzad, u sezoni 1988/89, stiže delimična uteha – Partizan je posle 32 godine čekanja osvojio Kup Jugoslavije (peti u svojoj istoriji), savladavši u finalu Velež sa 6-1, a ekipu je sa klupe predvodio Moca Vukotić.
Raspad SFRJ, koji se desio ubrzo, doneo je u kasnijim godinama više osvojenih pehara u kupu za Partizan, ali i za Crvenu zvezdu, jer naprosto, konkurencija je bila znatno slabija. Iznenađenja su bila ređa, ali zato kad bi se desila – a Partizanu su se uvek dešavala, bila su još bolnija.
Jedan od najvećih neuspeha svakako je poraz od trećeligaša BSK-a iz Batajnice, u šesnaestini finala 1996/97, rezultatom 1-2. Iako je trener Ljubiša Tumbaković pre i posle toga osvojio brojne trofeje sa Partizanom, u njegov CV svakako će ući ovaj poraz.
U rangu tog neuspeha je poraz u jesen 2005, kada je posle evropskog brodoloma (Artmedija, Petah Tikva) so na ranu Partizanu dodao Timok iz Zaječara, u sred Beograda, prvo golom u 90. minutu za izjednačenje od 1-1, a zatim pobedom sa penala! Nije pomoglo ni to što je na klupi bio Nemac Jirgen Reber, koji je malo pre toga zamenio Vermezovića.
Upravo je Vermezović, u svom drugom mandatu na klupi Partizana, uspeo da se upiše na ovaj neslavni spisak – u jesen 2012. Partizan je, sa njim na klupi, poražen u osmini finala od čačanskog Borca sa 1-2, na svom terenu!
U narednih devet godina, Partizan je čak osam puta igrao u finalu, četiri puta je osvojio pehar a četiri puta poražen, a onda je tačno deset godina posle eliminacije od Borca, sebi dozvolio novu blamažu: meč šesnaestine finala kupa za 2022/23 u Sremskoj Mitrovici, protiv lokalnog Radničkog, trebalo je da znači rutinu. Partizan je do samog finiša vodio 1-0, da bi onda primio gol u nadoknadi i bio poražen posle očajnog izvođenja penala, uz četiri promašaja sa bele tačke! Trener je bio Gordan Petrić.
Ove jeseni, 2025/26, desio se već opisani, zasluženi poraz od Mačve u Šapcu od 0-2, za nastavak nonšalantnih nastupa u nacionalnom kupu i nedopustivih eliminacija, uz navijačko pitanje: dokle?
Partizan je, tokom 78 nastupa u domaćem kupu kroz sve države u kojima smo živeli (Jugoslavija, „skraćena Jugoslavija“, Srbija i Crna Gora, Srbija) osvojio trofej šesnaest puta, a još jedanaest puta igrao u finalu.
Ipak, ovih petnaest eliminacija od autsajdera – ekipa iz druge, pa čak i treće lige, su ono što „bode oči“. Od tih 15 iznenađujućih poraza, čak tri su se desila protiv trećeligaša (Novi Sad 1955, BSK Batajnica 1996, Timok 2005).
Pomenimo i još neke zanimljivosti – petnaest puta je Partizan bio eliminisan od Crvene zvezde (pet puta tokom postojanja SFRJ) ali ako računamo samo period „velike Jugoslavije“, najveći Partizanov „dželat“ u kupu bio je zagrebački Dinamo, koji je čak šest puta uspeo da eliminiše Partizan!
Dalje, Partizan je, posle trijumfa u polufinalu protiv Crvene zvezde 2020, izjednačio međusobni kup-bilans protiv najvećeg rivala, ali poslednje sezone su taj Partizanov bilans pokvarile.
Što se tiče ostalih ekipa, četiri puta je po Partizan bila kobna Vojvodina (dva puta tokom SFRJ), tri puta Rijeka, a po dva puta Sarajevo, tuzlanska Sloboda, čačanski Borac, Zemun (1981. pod imenom Galenika) i Železnik. Dešavale su se i bizarne stvari, da tokom dve uzastopne sezone Partizan bude eliminisan od iste ekipe: Crvena zvezda 1957/58 i 1958/59, zatim 2003/04 i 2004/05, te 2020/21 i 2021/22, Dinamo 1963/64 i 1964/65, Zagreb 1973. i 1974, Rijeka 1977/78 i 1978/79 i Železnik 2001/02 i 2002/03.
Poraza je bilo i biće. Ipak, Partizanova učešća u nacionalnom kupu od 1947. do danas pokazuju da je retko koji tim priređivao svojim navijačima toliko neprijatnih iznenađenja i neočekivanih eliminacija, posebno od ekipa iz nižeg ranga, i vrlo često već u početnoj fazi ovog takmičenja. Tome je, svakako, doprineo i neozbiljan pristup tim utakmicama, ne samo od strane igrača i stručnog štaba, već celog kluba. Jer, kup je u Partizanu uvek bio smatran za sporedno takmičenje, što je bilo nedopustivo, posebno kada se znalo da je u vreme bivše države trijumf u tom takmičenju, a nekada i samo finale, donosilo garantovano učešće u Kupu pobednika kupova.
Ukidanjem ovog takmičenja od strane UEFA 1998, nacionalni kupovi su obezvređeni u svim državama, ali to ne znači da se susreti protiv drugoligaša u ovom takmičenju mogu smatrati kao izlet ili rekreativni termin tokom nedelje. Jer, trofej je trofej.
- Celokupnu istoriju učešća Partizana u nacionalnom kupu možete pogledati u podmeniju ARHIVA SEZONA – KUP, a ukupan bilans na ovom linku.