Bašta Partizanovog stadiona, podno istočne tribine, bila je u subotu uveče, 11. jula, mesto prožeto brojnim emocijama. Naime, obeleženo je pedeset godina od antologijske utakmice u Ljubljani i Partizanovog osvajanja sedme titule prvaka Jugoslavije u sezoni 1975/76.
Tog davnog dana, „crno-beli“ su, posle jedanaest godina čekanja, ponovo postali šampioni države, a finiš je bio takav kao da ga je režirao Alfred Hičkok. U poslednje kolo, Hajduk i Partizan su ušli sa istim brojem bodova, i usled bolje gol-razlike splitske ekipe, bilo je jasno da će Partizan postati prvak samo u slučaju da Hajduk ne pobedi na Karaburmi, a da Partizan osvoji bod više od Hajduka – ako OFK Beograd i Hajduk odigraju nerešeno, Partizan mora da pobedi u Ljubljani. Ako Hajduk izgubi, Partizan mora da igra bar nerešeno.
Rasplet znate – pošto su OFK Beograd i Hajduk odigrali nerešeno (1:1), Partizanu je očajnički bio potreban gol u Ljubljani, i on je stigao, udarcem Bjekovića u 93. minutu, u momentu kad su se već svi oprostili od snova o prvom mestu!
Brojne „urbane legende“ pratile su ljubljansku utakmicu, ali činjenice su sledeće: kašnjenje utakmice u Ljubljani u odnosu na beogradsku (OFK Beograd – Hajduk) inicirala je upravo Olimpija, uručivanjem poklona svom treneru Luštici koji se tog dana opraštao od Olimpije. Dalje, opstrukcije igre od strane fudbalera Olimpije, odugovlačenje, pa crveni karton domaćem igraču Jurišiću…učinili su da sudija nadoknadi tri minuta, a po današnjim pravilima, mogao je znatno više.
Tako su “crno-beli”, ušavši u tu sezonu kao totalni autsajderi, uspeli da vrate trofej prvaka u Humsku ulicu i donesu neopisivu radost svojoj armiji navijača.
U organizaciji FK Partizan, kao i prijatelja kluba, priređena je svečanost na koju su pozvani fudbaleri iz te generacije. Na žalost, sedmorica više nisu sa nama: Pavle Grubješić, Borislav Đurović, Dragan Arsenović, Blagoj Istatov, Radomir Antić, Momčilo Vukotić i Boško Đorđević.
Neki od pozvanih asova iz tog vremena su bili sprečeni, zbog zdravstvenih razloga ili privatnih obaveza, ali je njih jedanaest uzelo učešća u ovoj manifestaciji. Osim njih, prisutni su bili i članovi porodica nekih od preminulih fudbalera: Dejan Vukotić (sin Momčila Vukotića), Igor Đorđević (sin Boška Đorđevića, sa svojom porodicom) i Nikola Grubješić (takođe bivši fudbaler Partizana, sin Pavla Grubješića).
I dok smo za igrače te generacije koji su nastanjeni u Beogradu očekivali da se pojave, lepo je bilo videti, posle dužeg vremena, i one koji su daleko od prestonice ili su u međuvremenu nepravedno zaboravljeni od medija – Refik Kozić, Nenad Cvetković i Simo Nikolić.
Za igrače generacije 1975/76 upriličen je ručak u restoranu „011“ poviše južne tribine našeg stadiona, a zatim su se zvanice uputile, kroz svečanu ložu na zapadu i teren Partizanovog stadiona, u baštu ispod istočne tribine, toplo pozdravljeni od prisutnih navijača.
Program je vodio Miloš Šaranović, a tokom najave i izlaska na binu naših fudbalera, na video-bimu emitovane su scene sa ljubljanske utakmice iz 1976, ali i priča o Himni Partizana i video poruka izvođača himne, Saše Aleksa.
Svako od prisutnih fudbalera dobio je prigodan poklon koji, pored ostalog, čine replika dresa sa ljubljanske utakmice, brošura povodom ovog jubileja i monografija „FK Partizan – 80 godina“.
Osim Partizanovih asova iz šampionske generacije 1975/76, prisutnima su se obratili i neki od navijača iz tog vremena, a među njima i Branislav Kuburić Kubura, autor stihova brojnih navijačkih pesama, ali i stihova za Himnu Partizana.
Utisak je da je sve prošlo u dostojanstvenom i emotivnom tonu, ali i da su ovakvi događaji preko potrebni, bolje reći da su obaveza svakog velikog kluba. Tačno je da se od prošlosti ne živi, ali poštovanje sopstvene istorije kao i ljudi koji su tu istoriju stvarali, osnova je identiteta svakog kluba. Jer, ako zaboravimo i ne poštujemo generaciju 1975/76, kao i bilo koju pre ili posle nje, ne očekujmo ni poštovanje drugih prema našem klubu.
