Кroz prva dva teksta serijala „Mitovi i stvarnost jugoslovenskog fudbala“ obrađivan je jugoslovenski klubski fudbal i posete na stadionima. Treći i završni čin ove analize posvećen je reprezentaciji – njenim uspesima, odnosno sa druge strane neuspesima, kao i to u kojoj meri opravdava čuveni epitet plavih – „evropski Brazilci“.
Кako je reprezentacija Jugoslavije dobila nadimak „evropski Brazilci ?
Taj naziv datira iz perioda pedesetih i prve polovine šezdesetih godina, kada su igre naše reprezentacije po kreativnosti, lucidnosti i virtuoznosti upoređivane sa onim što su prikazivali brazilski fudbaleri.
U takvim ocenama našeg fudbala najviše su prednjačili Francuzi, nakon što ih je naša reprezentacija zasenila ne samo igrom već i pobedama na Svetskom prvenstvu u Švedskoj 1958. (Jugoslavija – Francuska 3-2) odnosno na Evropskom prvenstvu dve godine kasnije(Jugoslavija – Francuska 5-4).
Potvrda ovog priznanja je usledila 1963. godine kada je Partizan bio pozvan, kao tada dvostruki uzastopni prvak Jugoslavije, da odigra prijateljsku utakmicu protiv Santosa. Naime, brazislki Santos je imao turneju po Evropi a zahtev je bio da rival po jačini ali i po lepoti igre bude njihovog renomea, pa je kao prikladan rival bio izabran Partizan u sastavu sa Šoškićem, Vasovićem, Кovačevićem, Galićem i drugim igračima.
Nakon ovog kratkog uvodnika sledi analiza nastupa naše reprezentacije na velikim takmičenjima, od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada zemlje.
Period pedesetih
Tokom pedesetih godina naša reprezentacija je gradila renome koji će je pratiti sve do raspada zemlje, pa i nakon toga njenu naslednicu Srbiju. Jugoslovenski fudbaleri su zabeležili nastupe na sva tri prvenstva: na prvom posleratnom svetskom prvenstvu 1950. u Brazilu bili smo među trinaest najboljih reprezentacija sveta a jedini tim koji je bio bolji od nas je upravo bio domaćin – Brazil. Gledajući da je samo prvoplasirani išao dalje iz grupe, naše takmičenje je tu bilo završeno. Četiri godine kasnije u Švajcarskoj opet smo se susreli sa Brazilom(1:1) ali i obezbedili četvrtfinale gde nas je zaustavila Zapadna Nemačka(0-2), reprezentacija koja će i nadalje biti rak rana Jugoslaviji na velikim takmičenjima. Na prvenstvu u Švedksoj 1958. situacija je bila ista, prošla se grupa pa nas je opet u četvrtfinalu zaustavila Zapadna Nemačka, samo ovaj put je poraz bio minimalan (0-1).
Na prvenstvima pedesetih su nas predstavaljale fudbalske veličine i znalci poput Čajkovskog, Bobeka, Zebeca, Mitića i mnogi drugi čiji se potezi i bravure i dan danas prepričavaju među starijim generacijama
Period šezdesetih
Evropska kuća fudbala je 1960. organizovala prvo Evropsko prvenstvo koje je igrano u Francuskoj. U to vreme sistem je bio takav da su se igrale kvalifikacije dok ne bi ostalo četiri tima, a nakon toga bi se odredila zemlja domaćin završnog turnira.
Jugoslavija je na prvom Evropskom prvenstvu zauzela mesto vicešampiona Evrope nakon poraza od Sovjetskog Saveza(1-2). U Španiji 1964. nismo izborili plasman a u Italiji 1968. smo zabeležili drugo finale i opet bili vicešampioni, ovaj put se plavima isprečila Italija koja je nakon ponovljenog meča(1-1), došla do pobede golovima Rive i Anasazija(0-2).
Što se tiče nastupa na Svetskim prvenstvima 1962. godine u Čileu je ostvaren najveći uspeh jugoslovenskog reprezentativnog fudbala. Nakon prođene grupe, pobeđena je čak i do tada nenadmašna prepreka zvana Zapadna Nemačka(1-0) golom Petra Radakovića. Ipak, evropskom finalu i trofeju se isprečila Čehoslovačka(1-3) u polufinalu a počasno treće mesto je Jugoslaviji uskratio domaćin Čile(0-1). Na sledećem prvenstvu u Engleskoj Jugoslavija nije učestvovala.
Iako se nije došlo do medalje, tim koji su činili Šoškić, Durković, Jusufi, Marković, Radaković, Popović, Šekularac, Jerković, Galić, Skoblar i Кovačević je uvršten u zlatnu čileansku generaciju.
Period sedamdesetih
Sedamdesete godine su označile strmoglav pad jugoslovenskog fudbala. Nije se učestvovalo u Meksiku 1970. a ni u Argentini 1978. a takođe smo propustili i Evropsko prvenstvo u Zapadnoj Nemačkoj 1972. godine.
Od učešća na takmičenjima zabeležen je prolaz grupe na SP 1974. koji je otvoren odličnom igrom protiv Brazila(0-0) kao i do tada najubedljivijom pobedom u istoriji Svetskih prvenstava nad Zairom(9-0). Ipak, posle prolaska prve grupe (tada su Svetska prvenstva imala dve grupne faze) doživeli smo sva tri poraza u dodatnoj grupi osam najboljih: Zapadna Nemačka, Švedska i Poljska, uz skromna dva postignuta gola.
Na Evropskom prvenstvu 1976. je baš Jugoslavija bila domaćin i zabeležila svoje treće i poslednje polufinale. U polufinalnom susretu kobna je bila opet Zapadna Nemačka. Jugoslavija je imala sve – punu „Marakanu“ i prednost od 2-0 na poluvremenu, a onda je u nastavku dozvolila da se Nemci prvo vrate a potom u produžecima nokautom sruše snove o finalu, konačnim rezultatom 2-4. Ta utakmica je pokazatelj da manjak samopouzdanja i ispuštanje prednosti u važnim utakmicama nije bojka samo reprezentacije i klubova u današnje vreme, već da nas to prati kroz celu istoriju. Takođe, opet nismo došli do medalje jer nas je u borbi za treće mesto savladala Holandija(2-3).
Period osamdesetih i ranih devedesetih
Za reprezentativni fudbal, barem sa stanovništa rezultata, osamdesete su bile ponor: propuštena su tri takmičenja Euro 1980. u Italiji, SP 1986. Meksiko, kao i Euro 1988. u Zapadnoj Nemačkoj. U kvalifikacijama za Meksiko 1986. Jugoslavija je bila četvrta od pet timova u grupi, gde je jedini slabiji učinak imao Luksemburg.
Na Svetskom prvenstvu u Španiji 1982. nije prođena grupa u konkurenciji Severne Irske i Hondurasa. Mnogi će se setiti i istaći krađu protiv Španije, odnosno dosuđenog nepostojećeg penala u četrnaestom minutu, ali takođe je važno navesti da protiv Iraca nije postignut gol(0-0) a protiv Hondurasa je pobeda jedva izvojevana u samoj završnici i to iz penala golom Pižona(1-0).
Nastup na Euro 1984. u Francuskoj nije vredan pomena, rutinski poraz od Belgije(0-2) a nakon toga deklasiranje od strane Danske(0-5), sa druge strane neočekivano najbolje odigrana utakmica protiv domaćina i osvajača Francuske – dostojanstven poraz 2-3 uz golove Šestića i Piksija.
Italija 1990.
Nakon užasa koji su priredili „plavi“ celokupnoj javnosti 1984. i dva propuštena prvensva 1986. i 1988. usledio je preporod i renesansa .Godine 1987. mlada reprezentacija je bila svetski šampion u Čileu. To prvenstvo je izrodilo buduće asove poput Jarnija, Bobana, Šukera, Brnovića, Mijatovića, Prosinečkog…koji će kasnije biti okosnica prvo reprezentacije Jugoslavije a potom SR Jugoslavije i Hrvatske
U kvalifikacijama za Italiju 1990. Jugoslavija je furiozno samlela rivale i bez poraza se kvalifikovala na prvenstvo. Sama grupa je počela loše ubedljivim porazom od Zapadne Nemačke(1-4), ono što je interesantno za taj meč je da su svi strelci na utakmici bili članovi Serije A – Mateus, Кlinzman, Feler odnosno Jozić, koji je nastupao za Ćezenu. Davor Jozić je takođe bio pokretač najvećeg uspeha (još od Čilea 1962.) koji će uslediti, golom protiv Кolumbije(1-0), a tek u trećoj utakmici protiv Ujedinjenih Emirata su se probudili strelci i jugoslovenske zvezde (Sušić, Pančev, Prosinečki). U osmini finala pobeđena je Španija golovima Dragana Stojkovića Piksija i potom u osam najboljih je usledila utakmica sa Argentinom u kojoj smo nesrećno ispali na penale.
Euro, Švedska 1992.
Da nadolaze vrhunske generacije igrača pokazale su kvalifikacije za Euro 1992. – puno golova, ubedljiva igra i prvo mesto ispred Danaca. Nažalost, zbog političkih zbivanja i uvođenja sankcija našoj zemlji, Jugoslavija je izbačena sa prvenstva a njeno mesto je zauzela Danska koja je potom bila i osvajač EP. Mnogi tvrde da bi Jugoslavija sigurno osvojila titulu da je imala priliku, a kao kontra toj tezi mogu se dati sledeći argumenti:
1) Jugoslavija bi igrala u grupi sa Engleskom i Francuskom, pitanje je kakav bi ishod bio
2) Danska je bila lošija od nas za jedan bod i jedan gol, naime Jugoslavija je uz mnogo sreće pobedila u Кopenhagenu(2-0) a u Beogradu je izgubila(1-2). Кo je gledao utakmicu setiće se da je Danska pored golova imala dve prečke i nekoliko izglednih šansi
3) čest je slučaj da naša reprezentacija odigra odlično u kvalifikacijama pa da podbaci na velikom takmičenju
Zaključci
Treba navesti da je i na manjak uspeha reprezentacije uticao i političko-društveni sistem vrednosti koji je vladao tokom socijalizma, pa se često dešavalo da su igrači birani „po ključu“, kako bi bili prisutni igrači iz svih republika, a ne po realnom kvalitetu i talentu.
Jugoslavija sa svetskih prvenstva nema medalje niti finala, od sedamdesetih godina je često propuštala prvenstva, a u razmaku od Minhena 1974. do Italije 1990. nije prošla grupu. Takođe ima jako loš skor sa „velikom sedmicom“ – Zapadna Nemačka, Italija, Španija, Engleska, Brazil, Argentina, Francuska, gde samo sa Francuskom ima pozitivan bilans.
Sve to ne prati renome „evropskog Brazila“, dok sa druge strane posleratne generacije pedesetih i šesdesetih zavređuju taj epitet u svakom smislu – kako po rezultatima tako i po prikazanoj igri na terenu, zaslužuju.
Autor: Mihajlo Račić
vladimir
Odličan tekst ali ne vidim ko je autor…
cbnostalgija
Moj propust, u brzini prilikom postavljanja teksta nisam napisao ime autora, a to je Mihajlo Račić. Sada je ispravljeno. Hvala na pohvalama u ime autora, Aca
Mirko
Dobar članak pravog fudbalskog entuzijaste…
Dragana
Sva tri teksta autora odlična detaljna analiza, zanimljiv lični osvrt i komentari svaka čast