Blog

Mitovi i stvarnost jugoslovenskog fudbala: čin prvi – puni stadioni

S vremena na vreme pišemo i o temama koje se tiču ne samo Partizana, već fudbala u širem smislu nego što je istorija jednog kluba. Te teme su, svakako, vezane i za Partizan ali pre svega za njegovo fudbalsko okruženje. Nekada jugoslovensko, a sada srpsko. Naš drugar i saradnik Mihailo Račić rešio je da statistikom razbije neke mitove o ex-Yu fudbalu. Za početak, bavi se posetom na stadionima u vreme zajedničke jugoslovenske lige.

 

Mitovi i stvarnost jugoslovenskog fudbala: čin prvi – puni stadioni

Ovog leta navršava se tačno  trideset godina od poslednje sezone jugoslovenske lige, to jest sezone 1991/92 – prvenstva „skraćene Jugoslavije“ u kojoj od leta 1991. nije bilo više timova iz Hrvatske i Slovenije. Nakon turbolentnih devedesetih, preko dvehiljaditih (koje su obeležene kao period tranzicije bivših republika) do ovog modernog digitalnog doba – retko šta je ostalo isto. Menjao se duh vremena, okolnosti, tehnologija i sami ljudi a ni fudbal nije ostao izuzetak.

Često, kada krenu priče o fudbalu za vreme SFR,J bilo na televiziji od strane aktera na terenu ili anegdote ili sećanja ljubitelja fudbala i navijača, stvara se utisak da su njihove priče pravi mali Diznilend – svet snova gde se potencira samo ono što je valjalo a mnoge manjkavosti tadašnjeg sporta a i društva prećutkuju i stavljaju pod tepih.

Imajući u vidu da sam predstavnik mlađe generacije koja ta vremena ne samo da ne pamti nego nije bila ni rođena, došao sam na ideju da detaljno istražim nekoliko aspekata jugoslovenskog fudbala : uspehe klubova u evropskim takmičenjima, pozicija jugoslovenske lige koja je, kako kažu, bila „peta liga Evrope“, učešća reprezentacije na svetskim i evropskim prvenstvima, posete na stadionima koji su navodno uvek bili puni kako mnogi vinovnici tog vremena tvrde…

Da li je stvarno bilo tako kako nostalgični ljubitelji fudbala danas pričaju ili je u pitanju širenje mitomanije o „srećnim vremenima“, saznaće se kroz ovu analizu.

U ovom tekstu koji je prvi čin na temu „Mitovi i stvarnost jugoslovenskog fudbala“, bavićemo se posetama na stadionima Prve savezne lige tokom perioda osamdesetih i ranih devedesetih ali će glavni osvrt biti na „velikoj četvorci“ i naravno, našem Partizanu.

Detalj sa utakmice Partizan – Radnički (KG), u proleće 1971. Foto: „Tempo“

Pre nego što se upustimo u statistiku i upoređivanja situacije nekad i sad, važno je navesti i razloge zašto su dugi niz godina na stadionima širom Balkana stadioni prazni ili nedovoljno ispraćeni od strane navijača u odnosu na renome kluba/grada.

Кao glavni razlog koji bi verovatno svima prvo pao na pamet je slab kvalitet fudbala, nekonkurentne lige u kojima se pitaju dva kluba (kao što je slučaj u Srbiji) ili tamo gde monopol drži jedan klub (Dinamo u Hrvatskoj), neatraktivni rivali koje „niko neće da gleda“ i tako dalje.

To je jedan, nemali deo istine sunovrata poseta, ali postoje i drugi :

1) vremena su se promenila – u periodu osamdesetih a i u doglednom vremenu posle (do dolaska interneta) zabava je bila veoma ograničena. Bili ste svedeni na dva televizijska kanala (devedesetih se to povećalo na 10-ak), bioskope, časopise, ploče, izlaske i međusobna druženja.

U današnjoj eri gde je sve dostupno na dva klika i gde je zabava na svakom koraku odlazak na utakmicu i praćenje voljenog kluba se sveo na krug istinskih navijača, osim naravno ako nije derbi ili Evropa.

2) nove generacije su drugačije – mnogi mladi mojih godina (u srednjim dvadesetim) a i mlađima (srednjoškolci npr.) je sam čin odlaska na utakmicu daleko manje značajan nego što je to bio slučaj 80-tih.

Кlub ti igra sa Radnikom iz Surdulice, treba da se iscimaš čuku vremena do stadiona, uz to da izdvojiš 600 dinara, a pri tom je vrlo upitno šta će Partizan da prikaže na terenu. Sa druge strane na klik upravljača imaš Arenu i direktan prenos utakmice. Veliki sam protivnik takvog načina razmišljanja ali činjenice su takve – mladi tako razmišljaju.

3) tadašnja nedostupnost praćenja svih mogućih liga kao u današnja vremena. Do pojave TV Palme, Trećeg kanala i BК TV, gledanje utakmica najjačih evropskih liga nije bila moguća a u današnja vremena gde postoje sportske televizije na kojima je moguće gledati gotovo sve što čoveku padne na pamet, mnogi će se odlučiti da isprate Liverpul-Čelzi umesto Partizan – Čukarički ili Dinamo – Istra. Osadesetih godina ljubitelji fudbala su bili ograničeni na prenose domaće lige, nastupe naših klubova u evro-takmičenjima, nastupe reprezentacije kao i same završnice evropskih kupova.

4) četvrti i poslednji argument ovog uvodnika – ljudi su razmaženi i nemaju ni približnu strast i ljubav kao nekada prema sportu i voljenom klubu.

Elem, da pređemo na analizu poseta stadionima tokom osamdesetih. U periodu 1979/80 – 1991/92, odnosno do raspada zemlje, učestvovalo je 30 klubova u Prvoj ligi:

 

Gledajući tabelu. prvo što može da se primeti je da su kapaciteti stadiona bili duplo ili za trećinu veći od današnjih. To je posledica trenda uvođenja stolica koji je nastupio od 1989. odnosno od tragedije koja se dogodila na stadionu Hilsboro. Tada je prvo engleski savez uveo stolice kao normu a vrlo brzo je to učinila i UEFA.

Dakle, tadašnjih 20.000 na „Marakani“ na kapacitet od 97.500 mesta je ekvivalent 10.000 navijača na današnjoj Marakani ili Partizanovih 18.000 gledalaca tada 10.000 u današnjim okolnostima.

Iz nemogućnosti da se nađu statistike poseta malih klubova poput Teteksa, Spartaka i Sutjeske…ovo istraživanje će se bazirati na kompletne statistike svih klubova u periodu 1979/80 – 1985/86 odnosno statistike proseka poseta lige 1986/87 – 1991/92.

 

 

 

 

 

 

 

Prosečne posete sa „velikom četvorkom“ 1987/88 – 1991/92:

1986/87: 7.508

1987/88: 6.514

1988/89: 4.180

1989/90: 5.179

1990/91: 2.719

1991/92: 3.120

Jedan od duela Crvene zvezde i Vardara, početkom osamdesetih. Foto: „Tempo“

Iz navedenih tabela dolazimo do zaključka da su veće posete od 20.000 gledalaca po meču za period 1979/80-1985/86 imali samo Dinamo (79/80, 81/82, 82/83), Zvezda (79/80 i 83/84) odnosno Partizan, šampionske 1982/83 kada je prosek bio 22.000 gledalaca.

U ta vremena 17 klubova je imalo kapacitete veće od 20.000 mesta, a retko ko osim „velike četvorke“, Vardara i Prištine je dostizao prosek od 10.000 gledalaca po utakmici. Važno je naglasiti da je ovo prosek svih utakmica tako da je na primer Sloboda iz Tuzle koja je u proseku 1984/85 imala 3.882 navijača tu cifru ostvarivala sa velikom četvorkom !

Splitski Hajduk je po broju gledalaca na stadionu u većini sezona bio četvrti i kretao se između 17.235 – 8.882, naravno sa utakmicama protiv Partizana, Zvezde i Dinama. Dakle posete protiv Prištine, Napretka ili Budućnosti su bile znatno manje.

Od 1981. raste broj broj klubova koji na svojim utakmicama ima manje od 5.000 gledaca u proseku, a u sezonama 82/83, 84/85 i 85/86 gotovo četvrtina lige je bila ispod te cifre odnosno većina ostalih klubova nije prelazio brojku od 8.000 gledaca.

Što se tiče Partizana, statistike o publici su sledeće :

Partizan je imao više nego solidne posete, koje do sezone 1990/91 nisu padale ispod 10.000, odnosno 8.000 za male utakmice.

Lako se može doći do zaključka da je Partizanova publika tada bila daleko angažovanija i privaženija no danas. Partizan je imao šarenolike sezone – sezone 1979/80 smo bili trinaesti , 1980/81 na osmom mestu a 1981/82 i  1988/89 šesti. Ipak, to nije sprečavalo navijače da dolaze u velikom broju.

Detalj sa utakmice Partizan – Čelik 5-2, sezona 1983/84

Za kraj ove analize postavlja se pitanje kako se došlo do toga da se stvori mit o punim stadionima ?

Tu se vraćamo na početak teksta: akteri na terenu i sada već ljubitelji fudbala u godinama koji pričaju anegdote iz vremena Jugoslavije….

I jedni i drugi su u većini slučajeva igrači/navijači „velike četvorke“. A gde god su gostovali Partizan, Zvezda, Dinamo i Hajduk, tu su stadioni bili puni ili vrlo lepo ispunjeni. Sa druge strane, dueli Partizan-Hajduk,  Zvezda- Dinamo,  odnosno evropske utakmice su sa sobom nosile pune stadione „gde igla nije mogla da padne“ a to svi pamte,  za razliku od susreta poput Zvezda-Sloboda Tuzla, Dinamo-Priština ili Hajduk-Sutjeska.

Upravo je ideja ovog teksta da pruži potpun uvid kako i koliko su jugoslovenski stadioni bili posećeni.

 

Autor: Mihailo Račić

 

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.