Da su čudni putevi Gospodnji, to odavno ne treba dokazivati. U periodu kad sam živeo u Stokholmu, u leto 2002. godine, na žrebu je otvorena kuglica na kojoj je pisalo Hammarby, što je upareno sa Partizanovom ceduljicom. Naravno da sam bio živi svedok te utakmice. Dvadeset godina kasnije sam postao stanovnik Socijalističke Federativne Republike Holandije, i već prvom prilikom žreb je doveo naš Partizan u Roterdam. Osećao sam se kao da sam progutao lokator, kao onomad u onom vicu za vreme bombardovanja.
U dogovoru sa svojim prijateljem i administratorom “Crno-bele nostalgije” pišem ove redove kako bih, iz nekog drugog ugla, preneo neposredne utiske sa i oko utakmice Feyenoord–Partizan, odigrane 17. marta 2022. u Roterdamu, na popularnom “Tiganju”, tj. stadionu De Kuip.
Na dan utakmice, sa krajnjeg istoka Holandije (Nijmegen) krenulo je veselo društvo (na čelu sa Aleksandrom i u pratnji dve dame i malim Rastkom) u privatnoj režiji na krajnji zapad zemlje (Rotterdam), bez nekog preteranog entuzijazma i očekivanja u smislu pozitivnog ishoda, s obzirom na to da je sedam dana ranije Partizan odigrao svoju “klasičnu evropsku utakmicu” u kojoj je protiv istog protivnika dvaput vodio, dvaput jeftino ispustio svoje vođstvo, a onda stao i “popio petardu” protiv objektivno jačeg tima. Nakon nešto više od stotinu pređenih kilometara Stadion Feyenoord (zvanično ime objekta) je bio ispred nas. Impozantan, iako naizgled jednostavan, nenakinđuren, pravi fudbalski stadion, kako bi naši sportski reporteri obično rekli.
Na prilazu, u neposrednoj blizini stadiona, nalaze se brojni tereni za mlađe kategorije na kojima su ponikli veliki igrači, da ih ne nabrajamo sve, ionako bi trebalo vremena za tako nešto. Na platou ispred velike tribine (ekvivalent našem “istoku”) nalaze se brojni štandovi sa suvenirima na kojima dominiraju šalovi specijalno izrađeni za ovu utakmicu u standardnom dizajnu – pola šala Fejenordove boje, pola Partizanove, sa utkanim datumom odigravanja utakmice. Za zainteresovane, cena je 15 evra. Uz nekoliko pokretnih fast–food kioska, u oči (zapravo u uši) upada izuzetno glasna “tuc–tuc” tehno muzika koja gruva iz pravca bočne tribine i koja ne prestaje praktično do samog početka utakmice.
Ni traga bilo kakvoj tenziji, organizovani dolazak navijača iz Beograda je protekao u već uigranom sprovođenju do “kaveza”, a našem fotografisanju na platou ispred tribine se spontano pridružuje policajac koji prilazi, ulazi u kadar i na svoj način ulazi u privatne albume. Kad smo kod policajaca, u poređenju sa našim “nindža kornjačama”, ovi holandski su izuzetno korpuletni, ali potpuno opušteni, bez nekih namrgođenih pogleda i, stiče se utisak, tu su jer im je to posao, kao da su šalterski radnici, a ako zatreba, ne bi bilo pametno “kačiti” se, jer, ponavljam, zaista su pozamašnih gabarita. Prilikom šetnje i obilaska prostora, zapažam da je De Kuipov prvi komšija velika zgrada policije, gotovo naslonjena na sam stadion, tako da, verujem, ako ima razloga da vas premeste sa tribine u stanicu, nema potrebe za dodatnim troškovima u vidu transporta, ako me razumete… Na kraju, Fejenordov dom se nalazi tik uz prugu, pored koje se uzdiže tunel–pasarela, koja vodi iznad platoa direktno do tribine za gostujuće navijače. Kasnije mi je objašnjeno da je to ciljano osmišljeno i da se gostujući navijači pred utakmice holandskog šampionata direktno iz voza sprovode tim tunelom do gostujuće tribine, a po završetku meča se, obrnutim smerom, ekspedituju vozom nazad u svoje gradove. Jednostavno, zar ne?
Nenad, koji nam se u međuvremenu pridružio i s kojim sam delio poziciju na istočnoj tribini, ostao je zatečen zbog činjenice da smo posle prolaska kroz “roto–kapije” direktno prošli do ulaza na tribinu, a da nas pritom niko nije pretresao. Apsolutno niko ni da nas opsuje! Ja nisam ostao zatečen, bio sam – zblanut! Tek kad sam seo na svoje sedište, mahinalno sam napipao u svojoj jakni flašicu sa vodom koja mi je ostala u džepu. Kasnije smo u blizini ugledali nečiji izgubljeni upaljač. Jednostavno, mogao si da uneseš pečenog vola. Neverovatno!
Fejenordov dom ima tri prstena, najmanji je parter, dok se između centralnog i gornjeg prstena nalaze lože. Atletske staze, naravno, nema. Kružni krov pokriva svaku tribinu i stiče se utisak da se nalazite u dvorani, a naročito taj utisak imate zbog ekstremno dobre akustike koja dolazi do izražaja kada svi prisutni započnu organizovano navijanje.
Na našoj tribini je bilo dosta starijih ljudi, poneka bakica, generalno – masa šarenog sveta koja, očigledno, ima naviku da vrlo često ide po pivo i diže čitave redove prilikom odlaska i povratka na svoja sedišta. Zanimljivo je da nam se uskoro, sasvim iznenada, pridružila grupa Srba, rodom iz Kruševca, koja je sedela tik pored nas. Nakon upoznavanja, zaključili smo da je sada lakše jer, ukoliko dođe do incidenata, bar ćemo podeliti batine na ravne časti…
Malo o navijačima Fejenorda. Važe za najnezgodnije u državi, posle njih na lošem glasu su fanovi Den Haga, ali mene ni najmanje nisu impresionirali. Očekivao sam mnogo veći pakao. Da su verni, verni su. Da su organizvani i brojni, jesu. Ali, navijaju stihijski, samo kad se desi nešto na terenu što ih “potpali”. Kada zdušno navijaju, zaista proizvode zaglušujuću buku, ali i to prvenstveno zbog natkrivenih tribina i izuzetne akustike prostora. Međutim, kada navijaju, navija praktično ceo stadion i osećate kako se, zahvaljujući statici, tribina na kojoj se nalazite i bukvalno ljulja kao čamac na vodi. Sve drugo, mora se priznati, ni blizu onome što ozbiljne navijačke grupe u Srbiji priređuju svojim ljubimcima. Nema konstantog navijanja. Prisutni Grobari, iako malobrojni u odnosu na domaće, nisu bili inferiorni i u svom stilu su, koliko je to bilo moguće, bili podrška na nivou.
Za kraj, samo jedan detalj koji je zaličio na incident, ali, de facto, nije bio ni blizu problematičnoj situaciji. Naime, na trećem prstenu iza gola, a ispod krova, nalazio se “kavez” sa Grobarima. Levo i desno od njih bio je po jedan potpuno prazan sektor. U jednom momentu, jedan holandski “hrabriša” je preskočio ogradu i zakoračio u prazan sektor i krenuo ka našim navijačima. Međutim, već posle nekoliko koraka, zastao je, i nakon kraćeg prepucavanja, vratio se u svoj sektor. Na povratku, samo mu je prišla devojka u policijskoj uniformi i privela ga, gotovo kao da ga poziva na kafu. Kazne za bilo kakve navijačke ekscese su enornme, praktično isti sistem kao u Engleskoj, s tim što je fascinantno to što nema nikakve drame, nikakve policijske akcije, nikakvog pražnjenja tribine i slično. Priđe devojka, privede ga, i doviđenja–prijatno. A ti, prijatelju, izvoli pa probaj da se opireš.
Sve u svemu, predivno iskustvo i veče za pamćenje. Najjači utisak – stadion i njegova akustika, najslabiji utisak – domaći navijači sa svim svojim vrlinama i manama. O rezultatu i igri, neki drugi put.
Srdačan pozdrav svim čitaocima “Crno–bele nostalgije” od Bobana.