1981-1990ARHIVA SEZONAEvropa (UEFA)

KPK 1989/90

 

Budimir Vujačić na utakmici protiv Seltika u Glazgovu

Treneri: Momčilo Vukotić (do 23.9.1989), Ivan Golac (od 24.9.1989. do 25.4.1990)

Partizan u Kupu pobednika kupova 1989/90: 

Milko Đurovski 6/4, Milan Đurđević 6/2, Predrag Spasić 6/1, Goran Bogdanović 6/0, Goran Milojević  5/2, Slađan Šćepović 5/1, Vujadin Stanojković 5/0, Gordan Petrić 5/0, Fahrudin Omerović 5/0, Budimir Vujačić 4/1, Miodrag Bajović 4/0, Aleksandar Đorđević 3/1, Milorad Bajović 3/1, Goran Pandurović 2/0, Darko Milanič 2/0, Milinko Pantić 2/0, Miloje Kljajević 2/0, Jovica Kolb 2/0, Predrag Mijatović 2/0, Bajro Župić 1/0, Goran Stevanović 1/0, Goran A. Jevtić 1/0.

Rezultati FK Partizan u KPK 1989/90

Kup pobednika kupova, 1. kolo, 1. meč, 12.9.1989, Mostar, Stadion pod Bijelim brijegom, 12.000 gledalaca, strelci: Milojević 20’, Đurđević 53’

Partizan: Omerović (Pandurović), Župić, Spasić, Milanič, Petrić, Vujačić, Đorđević, Milojević, Đurovski, Đurđević, Bogdanović (Pantić)

"Sport"

Kup pobednika kupova, 1. kolo, 2. meč, 27.9.1989, Glazgov, Seltik park, 50.000 gledalaca, strelci: Vujačić 8’, Đorđević 50’, Đurovski 60’, Šćepović 89’

Partizan: Pandurović, Stanojković, Spasić, Milanič, Petrić, Vujačić, Đorđević (Miodrag Bajović), Milojević, Šćepović, Đurovski, Bogdanović (Đurđević)

"Sport"

Kup pobednika kupova, 2. kolo, 1. meč, , 18.10.1989, Groningen, Stadion Oster park, 20.000 gledalaca, strelci: Milorad Bajović 33’, Đurovski 45’, 83’

Partizan: Omerović, Stanojković, Đurđević (Kolb), Spasić, Kljajević, Vujačić, Milorad Bajović, Milojević, Šćepović (Miodrag Bajović), Đurovski, Bogdanović

"Sport"

Kup pobednika kupova, 2. kolo, 2. meč, 01.11.1989, Beograd, Stadion JNA, 50.000 gledalaca, strelci: 

Đurovski 13’ , Milojević 84’, Đurđević 90’

Partizan: Omerović, Stanojković, Jevtić (Đurđević), Spasić, Petrić, Kljajević, Milorad Bajović (Kolb), Milojević, Šćepović, Đurovski, Bogdanović

"Sport"

Kup pobednika kupova, četvrtfinale, 1. meč, 07.3.1990,Bukurešt, Stadion Dinama, 18.000 gledalaca, strelac: Spasić 70’

Partizan: Omerović, Stanojković (Miodrag Bajović), Đorđević, Spasić, Petrić, Vujačić, Mijatović, Đurđević (Pantić), Šćepović, Đurovski, Bogdanović

"Sport"

Kup pobednika kupova, četvrtfinale, 2. meč, 21.3.1990, Titograd, Stadion pod Goricom, 20.000 gledalaca

Partizan: Omerović, Stanojković, Miodrag Bajović, Spasić, Petrić, Đurđević (Milorad Bajović), Mijatović, Milojević, Šćepović (Stevanović), Đurovski, Bogdanović

"Sport"

*****

Odmah na početku ovog teksta moramo da istaknemo da potpisniku ovih redova ni sada ne zvuči “normalno” ono što stoji u naslovu ovog teksta, a to je činjenica da je te sezone 1989/90 Partizan prvi put u svojoj istoriji (!), koju piše od 04.10.1945. godine, nastupio u nekadašnjem Kupu pobednika kupova (u daljem tekstu KPK). I ne samo to – u tom istom takmičenju će potom još samo jednom nastupiti, devet godina kasnije (sezona 1998/99), kada je odigrana i poslednja sezona tog takmičenja koje je nakon toga ugašeno. Ovaj neobičan podatak o premijeri „crno-belih” u KPK te jeseni 1989. godine, naravno, potpuno je autentičan i to znaju svi oni koji se bave statistikom i istorijom Partizana u domaćim takmičenjima, a pre svega u domaćem kupu koji je na nacionalnim nivoima širom Evrope bio kvalifikaciono takmičenje za evropski KPK. Partizan je za vreme postojanja nekadašnje FNRJ (1945-1963), odnosno SFRJ (1963-1992), samo 6 puta osvojio domaći kup, odnosno takmičenje koje se zvanično zvalo Kup maršala Tita. Taj trofej je osvojen 1947, 1952, 1954, 1957. (sezona 1956/57), potom tek 1989. godine (sezona 1988/89), a poslednji put 1992. godine (sezona 1991/92), kada je taj kup igran u prilično “krnjem“ sastavu (zbog neučestvovanja klubova iz Slovenije i Hrvatske i uz odustajanje klubova iz Makedonije i Bosne i Hercegovine tokom samog takmičenja, a sve je kulminiralo i definitivnim raspadom zajedničke države tokom trajanja te sezone 1991/92).

Evropsko takmičenje Kup pobednika kupova (originalan naziv takmičenja je na engleskom jeziku glasio “UEFA Cup Winner’s Cup) ustanovljeno je 1960. (prva takmičarska sezona bila je 1960/61) i to je razlog premijere “crno-belih” u tom takmičenju tek u sezoni 1989/90. Kup maršala Tita osvojili smo u maju 1989, na jedan više nego impresivan način (6:1 protiv tada veoma jakog mostarskog Veleža), ali posle pune 32 godine posta (!), čime smo na neki način spasili sezonu 1988/89.

Žreb za evropski KPK, koji u to doba nije bio baziran ni na kakvom principu postojanja nosilaca i nepovlašćenih ekipa, ni te jeseni 1989. nije bio naklonjen Partizanu, kao uostalom ni puno puta pre i posle toga. Partizan je zaista retko u svojoj istoriji bio miljenik sreće u evropskim žrebovima, pa je tako te jeseni (šesnaestina finala KPK, dakle uz učešće 32 ekipe) izvukao nikog drugog nego slavni škotski Seltik iz Glazgova! Mečevi Partizana i Seltika bili su na programu 12. i 27. septembra 1989, a žreb je hteo da Partizan najpre bude domaćin. Da cela situacija bude još nepovoljnija po Partizan, to domaćinstvo slavnom škotskom klubu naš klub nije mogao da organizuje u svom gradu i na svom stadionu – zbog “okajavanja greha” iz prethodne sezone 1988/89 i incidenta koji se zbio na utakmici 2. kola Kupa UEFA protiv Rome, kada je njen kapiten Đanini pogođen upaljačem bačenim sa tribine, u momentu kada se spremao da izvede korner za svoj tim, u ćošku terena iza kojeg se spajaju istočna i južna tribina našeg JNA. UEFA je kaznila Partizan tako da je on domaćinstvo protiv Seltika morao da organizuje na lokaciji udaljenoj minimum 300 km od Beograda (ali vazdušnom linijom, zbog čega je otpalo Sarajevo!), a izbor je pao na Mostar – ne toliko nelogično, s obzirom na činjenicu da je Partizan oduvek imao puno navijača u Bosni i Hercegovini.

Dakle računalo se na jednu dobru atmosferu u Mostaru, na snažnu podršku Partizanu i od strane tamošnjih “lokalaca”, pa se zarad toga prešlo i preko činjenice da mostarski stadion nije spadao u veće u  nekadašnjoj državi (kapacitet mu je iznosio oko 20.000 posetilaca).

Milan Đurđević protiv odbrane Seltika tokom prvog meča u Mostaru

Pola sata pre početka utakmice na Mostar se sručio snažan pljusak, koji je teren učinio veoma blatnjavim i teškim za igru, ali u isto vreme i pogodnim za Škote koji prosto obožavaju takve vremenske uslove. Partizan je na mostarski stadion Bijeli brijeg istrčao personalno veoma oslabljen. Zbog povreda nisu nastupili kapiten Stevanović i reprezentativni desni bek Stanojković, a onda se na samom početku utakmice povredio i reprezentativni golman Omerović (divljački je Škot uleteo u njega!) i morao je već u 8. minutu da napusti teren. Međutim, svi ovi pehovi nisu sprečili “crno-bele” da odigraju jednu veoma kvalitetetnu evropsku utakmicu, protiv jakog rivala, da ga potpuno zasene i na kraju slave jednu rezultatski “mršavu” pobedu od 2-1, s obzirom na sve viđeno pre toga. Bila je to najbolja utakmica našeg tima u dotadašnjem toku sezone, a najistaknutiji pojedinac bio je Goran Milojević, strelac vodećeg gola u 21. minutu. Škoti su izjednačili lepim golom pri kraju prvog poluvremena (bila je to praktično njihova jedina ozbiljnija situacija koju su stvorili u našem kaznenom prostoru u toj utakmici…), a krajnji rezultat je bio delo Milana Đurđevića u 54. minutu. Partizan je sve do kraja utakmice navaljivao iz petnih žila da postigne makar još jedan gol,
bilo je tu i lepih šansi za tako nešto, ali je na kraju ostalo tih 2-1 sa kojim je Seltik mogao da bude presrećan pred revanš. Partizan je u Mostaru rezultatski pobedio kao tim, ali kao klub nikako nije. Finansijski smo veoma loše prošli (prodato je samo 7.000 ulaznica, iako se po starom srpskomjugoslovenskom običaju na tribinama našlo možda i 12.000 gledalaca!), s obzirom na činjenicu da bi ovakvu jednu utakmicu tada na našem JNA pratio sigurno prepun stadion, svih 50.000 ljudi!

Ekipa, ali i ceo klub vrlo brzo su morali da arhiviraju Mostar, sa svih aspekata, s obzirom da su nas u domaćem prvenstvu, pre revanša protiv Seltika u Glazgovu (27.09.), očekivala dva velika derbija – najpre onaj večiti u komšiluku (17.09.), a zatim je na JNA stizao Dinamo iz Zagreba (23.09.). Ogromne turbulencije izazvale su ove dve utakmice i ako nam nešto nije trebalo u njima pred revanš meč u Glazgovu – onda je to ono što se dešavalo protiv C. zvezde i Dinama! Partizan je najpre BRUTALNO pokraden 17.09. u komšiluku, u 85. večitom derbiju. Izgubio je utakmicu velikom nepažnjom u samom finišu, golom primljenim u 89. minutu, a pre toga mu je poništen čist gol u prvom poluvremenu, nije mu sviran više nego očigledan penal, zaustavljena mu je u poslednjim sekundima prvog poluvremena čista kontra u situaciji „4 na 2“… skandal nad skandalima, bruka i sramota neviđena u režiji banjalučkog „arbitra“ Blagoja Šipke, koji je pre utakmice „obrađivan i prerađivan“ u hotelu „Metropol“ od strane domaćinove „ekipe za doček“. Ovo je tekst koji se ipak prevashodno bavi evropskom sezonom Partizana 1989/90, pa nećemo više prostora poklanjati ovakvoj jednoj svinjariji… Pokradeni Partizan je potom ugostio zagrebački Dinamo sa kojim je odigrao 1-1, ali je i nakon te utakmice lošije od rivala izvodio penale, pa je ostao bez ijednog boda! Nakon te utakmice Partizan je imao samo 4 od mogućih 16 bodova (podsećamo mlađe čitaoce da se u to doba pobeda vrednovala sa 2 boda, remi sa jednim, pri čemu su se tih godina s kraja 80-ih u jugoslovenskom prvenstvu posle nerešenih ishoda izvodili tzv. „Miljanićevi penali“ i samo je pobednik osvajao 1 bod, dok bi poraženi zarađivao „krompir“) i alarm se u toj meri upalio kao posledica negativnih dešavanja i Partizanovog položaja na tabeli koji je „obećavao“ borbu za opstanak (!) da je Moca Vukotić odmah nakon gubitka bodova protiv Dinama podneo ostavku!

Može li se u Glazgov otputovati u negativnijoj atmosferi od one koja je stvorena i pre, ali posebno u danima nakon utakmice protiv Škota u Mostaru? Smenjeni trener Vukotić pokazao je i tada svoju veličinu jer je lično došao na aerodrom da ekipu isprati u Glazgov i poželi joj puno sreće. Divan gest legende Partizana!

Datum 27.09.1989. ostaće večno zapisan u istoriji kluba kojeg svi mi toliko volimo. To što je Partizan uradio tada u Glazgovu, kako se u paklu Seltik parka suprotstavio domaćinu, kako je svojom borbom, srcima i fudbalskim nadahnućem svih igrača, uz neophodnu dozu sreće koja je jednostavno te glazgovske noći, u presudnim trenucima morala da bude saveznik „crno-belih“, dirigovao i izdirigovao na kraju jedan potpuni muk preko 50.000 prethodno „do daske napaljenih“ navijača Seltika – to će potpisnik ovih redova pamtiti dok je živ… Ivanu Golcu, dotadašnjem Mocinom pomoćniku koji je „avanzovao“ u šefa struke posrećilo se da mu debi na klupi obeleži jedan takav meč i grandiozan uspeh, upravo na Ostrvu gde je i kao igrač stvorio svoje veliko fudbalsko ime. Ako postoji utakmica koja bi bila idealna za snimanje jedne sportske drame, onda je to utakmica Seltik – Partizan 5-4, a crno-beli dres i Seltikove rezervne crne Umbro šorceve te večeri nosili su: Pandurović, Stanojković, Spasić, Milanič, Petrić, Vujačić, Đorđević (Miodrag Bajović), Milojević, Šćepović, Đurovski, Bogdanović (Đurđević).

Naš tim je poveo (Buda Vujačić zakucao glavom posle kornera Milka Đurovskog), pa je Poljak Đekanovski sa svoja prva dva gola te večeri preokrenuo na 2-1 za Seltik, pa je Milko Đurovski sjajno asistirao Aleksandru Đorđeviću za 2-2, pa je Đekanovski i treći put bio koban po nas (3-2 za Seltik), pa se Milko Đurovski brutalno poigrao sa odbranom Seltika i posebno sa njegovim golmanom pre nego što je još jednom izjednačio, a onda…Voker u 65. i opet taj prokleti Đekanovski u 80. minutu daju golove za 5-3 za domaćina i u tom trenutku bi mnogi, pa i najveći evropski timovi psihološki pali, ali ne i „Partizan lavljeg srca“ (večno će se pamtiti ova formulacija radio reportera, pokojnog Jordana Ivanovića) te glazgovske noći… Igrao se 89. minut, Petrić sjajnom vertikalnom paralelom izbacuje Spasića na levom krilu, ovaj centrira na prvi pogled malo prejako, iza desne stative, ali Milko Đurovski ipak loptu sustiže na samoj liniji i ne čekajući da ona padne na travu vraća je nazad u peterac, a tamo se nalazi Slađan Šćepović, baca se na nju i šalje je glavom ka golu – golman Seltika uspeva da dokači tu loptu, ali samo toliko da je usmeri pravo pod prečku svog gola – 5-4, Partizan ide u osminu finala Kupa pobednika kupova!

Gol Slađana Šćepovića za 5-4 i prolaz dalje

Ovako neki akteri te utakmice danas gledaju na taj antologijski meč:

Aleksandar Đorđević:  “Definitivno mi je gol u Glazgovu najdraži u karijeri, posebno zato što smo svi na toj utakmici igrali za Mocu Vukotića, legendu Partizana. Mada, i danas, 30 godina kasnije, pijem “Brufene” zbog čuvenog salta posle postignutog pogotka.”

Slađan Šćepović:Nakon prvog meča, u kojem je Partizan bio domaćin u Mostaru, uglavnom su nas svi otpisali jer je par dana pre, trener Moca Vukotić podneo ostavku. On je nakon Mostara vodio tim u onom nesretnom derbiju kada nam je poništen čist gol i kada smo poraženi na Marakani golom u 90. minuti, a zatim i protiv Dinama kada smo na našem stadionu izgubili na penale. Atmosfera u klubu je bila poljuljana, a kao privremeno rešenje, na mesto trenera postavljen je Golac, Mocin dotadašnji pomoćnik. Ipak, mi smo imali dobru ekipu i nekako smo se potajno nadali da možda možemo da odigramo nerešeno, ali niko nije ni sanjao da će rezultat na kraju biti 5:4. Za takve utakmice, nikada nije nedostajalo motiva. Stadion u Glazgovu bio je krcat, 60.000 ljudi, buka prosto neverovatna, na tribinama i babe i dede, svi navijaju, pa je gotovo bilo nemoguće komunikacirati sa saigračima na terenu. Utakmicu smo otvorili odlično i poveli golom Bude Vujačića, da bi se na poluvreme otišlo sa rezultatom 1:1. U nastavku je viđena prava kanonada, golovi su padali kao na traci, oni su poveli, pa se mi vraćali u život da bi se u poslednji minut ušlo vođstvom Seltika od 5:3. Sećam se Spasić je tada centrirao u šesnaesterac, lopta je već bežala u gol-aut, ali je Milko uspeo da je stigne i vrati na peterac, i ja sam je samo prosledio u mrežu. U tom momentu zavladao je muk na stadionu, sudija je označio kraj, a mi smo svi bukvalno poludeli od sreće.“

Holandski Groningen nije u željama igrača Partizana bio pre žreba za 1/8 finala Kupa pobednika kupova označavan niti kao poželjan, niti kao nepoželjan protivnik. Nekolicina naših fudbalera imala je slične želje, oslikane recimo nadom da nam za rivala dođe i tada atraktivna Barselona (ako već po običaju dobijemo jakog, ili čak najjačeg rivala), ili u sportskom smislu najpogodniji rivali tada, a to su bili grčki Panatinaikos ili austrijska Admira Vaker. Najnepoželjniji su bili Anderleht i Sampdorija, ali i istočnoevropski klubovi, pri čemu ne toliko Torpedo iz Moskve koliko Dinamo Berlin – ne samo zbog loših iskustava koje smo prethodno imali kako sa njim (1983.) tako i sa njegovim „zemljakom“ i imenjakom iz Drezdena (1978.), već i zbog činjenice da taj tvrd i „rudarski“ istočnonemački fudbal generalno nikada nije odgovarao tadašnjim jugoslovenskim klubovima – odnosno rumunski Dinamo Bukurešt.

Meč u Groningenu (4-3 za domaćina) je bio „mala repriza“ Glazgova, barem kada je u pitanju broj golova i dinamika dešavanja na utakmici. Ipak, učinak Partizana u tom meču bio je nešto slabiji nego u Glazgovu, a takav utisak „pojačava“ i činjenica da je Seltik u to doba bio jači tim od Groningena, uprkos svim fudbalskim vrednostima koje su krasile Holanđane, pojedinačno i kolektivno. Prvo poluvreme je završeno 2-2, posle dva vođstva domaćina (strelci Milorad Bajović i kapiten Milko Đurovski), a moramo reći da je u našoj odbrani prilično „duvala promaja“ i da je to poluvreme lako moglo da se završi i sa 6-7 golova u našoj mreži, koliko god to zvučalo nerealno za takav, evropski nivo fudbala! Groningen na samom startu nastavka i po treći put dolazi u vođstvo, a onda gledamo pola sata fudbala koji je ličio bukvalno na jedan od legendarnih bokserskih duela u prošlosti između Mohameda Alija i Džoa Frejzera!
Znači udara jedan, udara i drugi, neko će „popiti“ nokaut ali se ne zna ko, šanse su 50:50! Na isteku tih više nego turbulentnih pola sata (bilo je sigurno 10 velikih šansi za golove, na obe strane!) mi smo „na patosu“ u 78. minutu kada Groningen postiže gol za 4-2. Ipak, u 83. minutu grogirani Partizan se diže, briljantni Milko Đurovski je na mestu posle odbijene lopte nakon udarca Bogdanovića, šalje loptu iz blizine u mrežu za krajnjih 4-3, što je vrlo obećavajući rezultat pred revanš meč!

U Beogradu i u celoj zemlji je od tog 18.10. do revanša koji je bio na programu 01.11.1989. počela da se stvara prilična euforija kod navijača Partizana. Naš klub nekoliko godina unazad nije bio tako blizu prezimljavanja u Evropi i to je uslovilo veliko iščekivanje i nestrpljenje navijača da revanš na prepunom i rasprodatom JNA napokon počne.

Milko Đurovski u akciji na revanš meču protiv Groningena u Beogradu

Svanula je sreda, 01.11.1989. Groningen je u karantinu na Novom Beogradu (hotel „Jugoslavija“), mi smo u našoj višegodišnjoj bazi, u hotelu „Palas“ (Topličin Venac). Ivan Golac iz karantina poziva navijače da podrška sa prepunih tribina bude snažnija nego ikada, a Holanđani se busaju u grudi izjavama da su došli da daju minimum dva pogotka u Beogradu, što bi, po njima, bilo dovoljno da odu dalje. Na centru je čuveni zapadnonemački arbitar Karl Hajnc Trišler dok je na jugu upaljeno hiljade sveća. Partizan odlično započinje utakmicu i u 15. minutu Milko Đurovski pravi potez u stilu najvećih svetskih fudbalskih velemajstora, kao šilo se probija sa desne strane i onda gotovo iz mrtvog ugla „bockom“ desnom nogom preko golmana šalje loptu u suprotnu malu mrežu – Partizan ima rezultat koji ga vodi u četvrtfinale! Urnebes na JNA, ludnica, 50.000 ljudi je u ekstazi.

„Grobari“ na južnoj tribini tokom utakmice protiv Groningena

Međutim, u nastavku utakmice atmosfera kreće, suprotno svim očekivanjima, da se stišava, a glavni krivac za to je tim Partizana koji sve manje igra fudbal, a sve više se brani iščekujući kraj utakmice, iako je do tog kraja ostalo užasno puno vremena. Celo drugo poluvreme protiče u nekakvom oklevanju „crno-belih“, umesto da probaju drugim pogotkom da zatvore ovaj dvomeč, a Groningen postaje sve opasniji pred golom Omerovića. U celu tu negativnu priču uklapa se „sjajno“ i nemački sudija, koji sve više greši na našu štetu – kod procene auta, prekršaja, pa i žutih kartona. I onda će neko nama da priča o tradicionalnom neprijateljstvu i antipatijama između Nemaca i Holanđana…to veče tako nešto zaista nije primećeno na JNA, ni u tragovima! Zlo je onda i došlo po svoje u 80. minutu, kada Holanđani postižu gol, a 1-1 je rezultat koji naravno eliminiše Partizan iz Evrope. Međutim, poslednjih desetak minuta ove utakmice, u trenutku kada je na JNA zavladao masovni šok u vidu 50.000 očajnih prisutnih duša, predstavlja nešto najsvetlije iz evropske istorije „crno-belih“ koju pamti neko ko nije bio rođen kada se igralo finale Kupa šampiona u Briselu (1966), ili kada je pre toga Partizan vojevao velike bitke na putu do finala, odnosno još ranijih godina protiv Reala, Intera, Juventusa… Šta se desilo? Partizan se nakon primljenog gola odjednom razbudio, razgoropadio, razigrao, bukvalno je „poludeo“. Usledio je pritisak na gol gostiju kojeg je rečima teško opisati. Išao je u talasima, Holanđani nikako nisu uspevali loptu da iznesu do centra, non stop se vraćala u njihov kazneni prostor. Publika je osetila „krv“, krenula je i ona da „gazi odozgo“ i Holanđanima se ukazala jedna velika rupa koja je pretila da ih najstrašnije proguta. Neposredno pre 83. minuta ni sami ne znaju kako su jednu loptu uspeli da izbiju u korner. On je izveden na severo-istoku našeg stadiona, na prvu stativu, a tamo skače Goran Milojević i šalje je trzajem u suprotnu malu mrežu – 2-1 za Partizan! Auh kako je JNA tada eksplodirao, evo jeza me i sada, više od tri decenije kasnije, hvata kad se toga setim… U nastavku utakmice Groningen je krenuo „va bank“, ličilo je to njihovo nastojanje da dođu do gola i prolaza više na jedno neplansko srljanje nego na smišljene napade, ogromni prostori otvarali su se za naše kontre i u 90. minutu jedna takva je i iskorišćena – Slađan Šćepović je sjano petom odigrao na Milana Đurđevića, a ovaj je rezantnim udarcem postavio konačnih 3-1, tek toliko da obesmisli i one izjave Holanđana da su došli da daju dva gola koja bi ih odvela dalje… e, pa ne bi vas ni oni odveli dalje!

Milan Đirđević postiže gol za konačnih 3-1 protiv Groningena

Dakle posle pune 23 godine, još od one senzacionalne sezone 1965/66 i finala u Briselu, Partizan je ponovo prezimio u Evropi! Igraćemo u proleće 1990. godine četvrtfinale Kupa pobednika kupova, a sreća koja je tog 01.11.1989, negde oko 19h kada je meč završen, zapljusnula Humsku jednostavno je bila nemerljiva. Partizan je nakon ove utakmice definitivno postao hit tema širom one velike Jugoslavije koja je brojala 22 miliona ljudi. O Partizanu se sa ushićenjem pričalo bukvalno od Vardara pa do Triglava. Nije tu bila reč samo o rezultatskim uspesima našeg kluba u Evropi, već i o načinu kako se do tih velikih evropskih rezultata stizalo. Utakmice protiv Seltika i Groningena bile su toliko atraktivne, prepune svega i svačega, a posebno dramatike i neizvesnosti, da je jednostavno bilo “in” pričati o Partizanu i diviti mu se. Ivan Golac, kao trener tog Partizana, zauvek je ostao pozitivno obeležen tim utakmicama, a taj pečat mu nije ni do danas izbledeo, uprkos činjenici da mu trenerska karijera nakon toga nije otišla u nekakve evropske visine (vredno isticanja je samo njegov rad u Škotskoj, gde je kao trener Dandi Junajteda u periodu 1993-1995. osvojio kup Škotske 1994, jedini u klupskoj istoriji).

Utakmica protiv Groningena imala je, nažalost, i svoju tamnu stranu. Zbog na teren ubačene pivske flaše (koju je je Goran Milojević pokušao „nevidljivo“ da odstrani, pre nego što je arbitar Trišler stigao da mu je oduzme), kao i civilnog lica koje je posle gola Đurđevića utrčalo na teren, Partizan je drakonski kažnjen i na proleće će domaćinstvo u četvrtfinalu morati da iznese ponovo na lokaciji udaljenoj od Beograda najmanje 300 km vazdušnom linijom! Ovoj temi ćemo se  vratiti kasnije.

Žreb nas, to znamo, baš i nije „poslušao“ – dodelio nam je veoma jak, a istovremeno potpuno neatraktivan tim Dinama iz Bukurešta, a datumi odigravanja su bili 07.03. u Bukureštu i 21.03.1990. negde u Jugoslaviji, u zavisnosti od toga gde će Partizan izabrati da bude domaćin, u nemogućnosti da Rumune dočeka u Beogradu, na svom JNA. Na talasu takmičarske euforije sredinom decembra 1989. za Partizan je ugovor potpisao Predrag Mijatović, igrač koji će u narednim sezonama postati veliki as najpre “crno-belih” (1990-1993), a onda i španskih velikana Valensije i Reala. Dolazak Peđe u Partizan neće biti bitan samo zbog njegovih ogromnih igračkih kvaliteta i svega onoga što je on potom za tri i po godine dao Partizanu, već će presudno uticati i na lokaciju koju je Partizan izabrao da na proleće dočeka Dinamo iz Bukurešta.

Elem, tokom decembra 1989. i januara 1990. bilo je puno dilema oko toga kako će Partizan reagovati na novo „iseljavanje“ iz Beograda koje je naložila UEFA (odlukom odmah nakon revanša Partizan – Groningen, a nakon žalbe Partizana i definitivno potvrđenom od strane apelacione komisije UEFA, od 26.01.1990). Povratak u Mostar nije se razmatrao, pre svega zbog toga što se pokazalo da je domaćinstvo Seltiku tamo Partizanu donelo ogroman minus u kasi. Bilo je nekih ponuda iz inostranstva (Italija, Nemačka, a u jednom trenutku je Ivan Golac lično predložio i „svoj“ Sautempton u Engleskoj!), da naš klub tamo ugosti Rumune, međutim vrlo brzo je bilo kakva varijanta sa inostranstvom eliminisana. U jednom trenutku su ostali da figuriraju samo Skoplje i tadašnji Titograd, a krajnji rok kojeg je UEFA dala za izjašnjavanje bio je 23.02.1990. Partizan nije čekao taj datum, već je sedam dana ranije obavestio UEFA da je izabran Titograd. Definitivno je prelazak Mijatovića iz Budućnosti u Partizan doprineo takvoj jednoj odluci, pošto je sav prihod sa utakmice Partizan – Dinamo Bukurešt dogovorom pripao Budućnosti, kao deo obeštećenja usled prelaska Mijatovića u Partizan.

Utakmici Partizana u Bukureštu (07.03.) prethodio je hladan prvenstveni tuš, pošto su crno-beli na JNA (03.03.) iznenađujuće poraženi od Rada sa 0-2. Interesantno je da su nam svojim golovima presudili ljudi koji će u kasnijoj istoriji Partizana zauzeti bitno mesto – Miroslav Đukić i Ljubinko Drulović. Tako je Partizan otputovao u Rumuniju u ne baš sjajnom raspoloženju.

U Bukureštu je tih dana i nedelja vladala jedna vrlo nestabilna politička i društvena situacija. Naime, u decembru 1989. u Rumuniji se desila revolucija, narod je masovno izašao na ulice protestvujući protiv režima i njegove tajne policije, zbačen je sa vlasti diktator Čaušesku koji je zatim zajedno sa suprugom i pogubljen, a novouspostavljena demokratska vlast je bila vrlo krhka. Nije se znalo u to vreme šta nosi dan a šta noć, a narod je generalno bio vrlo siromašan. U takvo jedno okruženje stigao je Partizan, a sa njim i blizu 3.000 njegovih navijača – vozovima, autobusima, privatnim vozilima. Naš tim nije dobro izgledao u utakmici  odigranoj pred 15.000 ljudi, posebno ne u prvom poluvremenu kada je ekipa delovala smušeno, pasivno. Rumuni su u 17. minutu poveli, a u 57. minutu bilo je 2:0. Strelac je u oba navrata bio napadač Florijan Radučoju, koji nije samo nama zagorčao život u ovom dvomeču, već je postao i igrač koji će kasnije napraviti karijeru i u Italiji. Odmah nakon drugog pogotka domaćina brojni navijači Partizana, što možda zbog besa usled negativnog rezultata, što zbog želje da se u navijačkom smislu dokažu, kreću da prave veliku bakljadu. Pirotehnike je bilo na sve strane, ali je još veći problem predstavljala činjenica da kop sa našim navijačima uopšte nije fizički bio odvojen od rumunske publike. Najveći problem u svemu tome je bila ipak pasivnost rumunske policije, koja je, nakon dešavanja iz decembra 1989. kada se gnev njihovog naroda iskazao na ulicama Bukurešta i drugih rumunskih gradova na najžešći mogući način, bila vrlo uzdržana u reakciji i kao takva je praktično podstakla eskalaciju nereda. Na tribinama, ka kopu Partizanovih navijača krenule su, nakon pirotehnike, da lete kamenice i drugi predmeti, a nekako upravo u tom opštem metežu oko terena Partizan je u 70. minutu uradio ono zbog čega je i stigao u Bukurešt – postigao je gol velik kao Avala, za krajnjih i pred revanš vrlo obećavajućih 2-1! Taj gol smo dali baš onako u stilu naše igre tog dana – “vrljavo”, na jedvite jade, lopta je praktično ugurana preko linije kao da je reč o ragbiju i o “touch down”-u: Šćepović je primio loptu na levom krilu, okrenut leđima golu, ali je iz okreta (verovatno prethodno i dozivan od saigrača) uputio oštru loptu levom nogom na prvu stativu. Tamo je uleteo Milko Đurovski, manirom igrača svetskog formata je na “petoparcu” okrenuo svog čuvara i kada je hteo da ćušne loptu u mrežu taj njegov čuvar ga je pokosio (bio je to klasičan, a nesviran penal!). U tom trenutku, dok Milko i njegov čuvar leže na travi, možda dva metra od gol linije, uklizava sa druge strane drugi rumunski igrač, odnosi loptu koja kreće ka gol autu, ali pogađa u nogu Milkovog direktnog čuvara koji je na travi i zaustavlja se bukvalo na par centimetara od gol linije! Iz drugog plana je u tom sekundu najbrži Predrag Spasić, koji potpuno mirujuću loptu naravno lako šalje u mrežu, za gol velike nade “crno-belih” pred revanš u Titogradu. Recimo na kraju i to da je i nakon utakmice bilo puno nereda i u okolini stadiona, više autobusa naših navijača je bilo polupano, tako da jedino pozitivno što se pamti sa ovog gostovanja predstavlja krajnji rezultat, uprkos porazu.

U periodu između prvog meča i revanša u Titogradu (21.03), naš tim je pretrpeo dva ozbiljna brodoloma u domaćem prvenstvu. Najpre smo u prvenstvu doživeli katastrofu u Ljubljani (1-5), da bi zatim izgubili i večiti derbi na JNA (0-2). Utakmica u Titogradu je odigrana pred rasprodatim stadionom (15.000 ljudi) i bilo je to još jedno loše izdanje “crno-belih”, ophrvanih dubokom krizom u kojoj su se našli. Sve što je Partizan uradio tog sunčanog dana, čime je zapretio Dinamu iz Bukurešta, bile su dve šanse Mijatovića – prva na samom početku (3. minut) posle proigravanja Đurđevića, a druga (stopostotna šansa!) u drugom poluvremenu, pri rezultatu 0-1 (taj gol je pao u 53. minutu), neposredno nakon što gosti u 63. minutu nisu iskoristili penal (Omerović odbranio), kada mu je Đurovski omogućio pravi pravcati zicer. Gosti su svoj drugi gol dali u 70. minutu (ponovo Radučoju, njegov treći gol Partizanu u dva meča) i posle tog drugog gola je apsolutno sve bilo rešeno. Velika tuga za “crno-bele” i još veće razočarenje za veliku armiju navijača Partizana. Potpisniku ovih redova početni sastav Partizana sa meča u Titogradu još jednom je upao u oči, tri decenije kasnije: U startnih 11 našlo se čak 6 igrača sa izrazito ofanzivnim karakteristikama – Milojević, Mijatović, Đurđević, Šćepović, Đurovski i Bogdanović! Oni stariji, koji se sećaju svih ovih igrača, verovatno će sada protrljati oči u neverici, znajući o kojim igračima se radi, sa kakvim igračkim svojstvima, kolika “količlina” ofanzivnog potencijala je tu “načičkana”. Ako njima dodamo i jednog desnog beka Stanojkovića, koji je tokom cele svoje igračke karijere bio jedan vrlo ofanzivan bek, koji se non stop ubacivao u napad i trudio se da upućuje korisne centaršuteve, prosto je neverovatno koliko je Partizan izgledao nemoćno u revanš meču četvrtfinala Kupa pobednika kupova u Titogradu, tog 21.03.1990. Ili će ipak biti da fudbal nije igra pojedinca, ni nekakve zamišljene formacije, već igra u kojoj svaki pojedinac konstantno mora da obavlja određene zadatke od 1. do 90. minuta?!

Goran Bogdanović na revanš meču protiv bukureštanskog Dinama u tadašnjem Titogradu

Tako se završila Partizanova evropska premijera u Kupu pobednika kupova u sezoni 1989/90. Ona sveukupno naravno da mora biti pozitivno ocenjena, uprkos gorkom završetku. Prezimili smo u Evropi na jedan impresivan način, odigrali 4 nezaboravne evropske utakmice kojima smo razgalili ne samo svoje navijače nego i sve ljubitelje fudbala širom one velike zajedničke države (Partizan je jedini igrao na proleće u Evropi, svi ostali su poispadali do kraja kalendarske 1989. godine), igrali četvrtfinale evropskog takmičenja koje je samo po sebi za respekt.

Vlada Ćujić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.