Povodom godinu dana od smrti Miše Tumbasa, legendarnog navijača Partizana, naš čitalac Marjan Dragić je napisao tekst i poželeo da ga objavimo na sajtu. Na ovaj način i mi obeležavamo godinu dana bez voljenog Miše. Večna mu slava.
U trenutku pisanja ovog teksta, prolazili su meseci bez utakmice Partizana. Neretka su jutra kada sam se budio sa nemirom, znajući da ni tog dana neće osvanuti pobeda Partizana u novinskim člancima. U međuvremenu su se neke stvari promenile. Partizan ponovo pohodi terene i hale, ali nedostaje ljubav koja je uskraćena nedostatkom publike. U novim okolnostima, dao sam sebi za pravo da konačno da privedem kraju ovih par redova posvećenih istinskom vesniku crno bele ljubavi.
Nemirna aprilska jutra su svoj vrhunac doživela vešću o Mišinom odlasku. Kažu u mom kraju da ničija do zore ne gori… Ali može li se ta izreka odnosi na čoveka koji je sveću nosio van svih pravila i okova života?
Za Mišu sam čuo mnogo pre nego što sam kročio na stadion. Tome je doprinela udaljenost rodnog grada od nekih pet stotina kilometara do hrama fudbala. Daljina je učinila da sam više provodio čitajući nego gledajući Partizan. Baš tu me pogađa Mišina prva lekcija o životu i ljubavi. Nema izgovora da se ne isprati Partizan, gde god na mapi stajala polazna tačka. Njegova staza od Bariča do svih stadiona i hala ove zemlje je postao grobarski Mlečni put.
Kilometri koje je Miša prelazio čine da bride obrazi svima nama koji se hvalimo sa nekoliko desetina pogledanih utakmica godišnje, kao nekim posebnim svedočanstvom privrženosti. Na pokušaj takvog samoljublja, stari bezobraznik bi se svakom od nas svakom nasmejao u lice uz udarac po leđima i povik : Dandarooo!
Pre nekog vremena, prijatelj me je upitao šta te je najviše u zivotu pogodilo kod Partizana? Naravno, ovakva pitanja apriori kriju aluziju na teške godine i rezultate, sportske nesreće kojih je bilo dovoljno za tri toma Puškina. A ja sam tada oćutao. Prava muka se ogledala u pitanju šta će biti kada kapiten završi karijeru? I taj momenat, za koji se nikad nisam spremio, je stigao onog olujnog dana na JNA. Sale je otplesao svoj tango i ostavio bubamaru da luta zelenim poljem snova.
Težina tog rastanka se ogleda u onome što je Ilić bio i ostao – sportska definicija Partizana.I kako to biva, čovek se teši verujući da su najteže stvari već dogodile i da će sve naredno biti malo lakše.
Tu je Mišin odlazak jedna nepredviđena i nedokučiva tragedija za sve iskrene navijače Partizana. Jer kad neko okači poseban kopačke o klin – znate da je loše, ali potajno verujete da će vreme iznedriti neku novu legendu kojoj će generacije klicati.
Ali ko će vratiti Mišu? Kad će se pojaviti novi Dali sa tribine, koji će nam oslikati vreme i raspoloženje na svim Partizanovim svečanostima odavde do beskraja?
Miša nam je dokazao koliko je lako i lepo voleti Partizan. Pokazao nam je da u životu čoveku treba sat samo da bi znao kada počinje sledeća utakmica Partizana. Da su strane sveta osmišljene samo da bi navijačima bio lakši put do mesta megdana. Da materijalno stanje nema veze sa posvećenosti jednom klubu.
Najvažnija poruka koja partizanovcima stoji kao amanet jeste snaga tog nepokolebljivog duha.
Čućemo ga kad se korak bude približavao platou JNA, videćemo ga na košarkaškom parketu, na drvenim stolicama Banjice, na pećima u ledenoj dvorani, negde na šljaci Kalemegdana i kraj ograde Teleoptika. Prodraće se na nas kad su vremena teška i zaplaviti nebo u pobedama i podvizima.
Na kraju, duboko se nadam da će Mišina svepartizanska figura krasiti istok JNA, tamo negde u visini šesnesterca. Odatle bi večno unosio strah protivničkoj odbrani. Statua pobednika sa ponosno podignutim rukama u vis. I kada god se zima bude spuštala na hram, okačiću mu šal. Da mu ne bude hladno.
Gospodine Miroslave Gajiću, već je skoro godina od tvog preseljenja na nebo.
Ti nastavi gore, a mi ćemo pričati u ovozemajskom svetu – kako je ljubav prema Partizanu postala smisao zivota.
Marjan Dragić
Banovo Brdo
Bravo za secanje na Misu.
Nessumme
🙁