I nikom nije lepše neg` je nam`

Ako ste fudbalski navijač, postoje neke utakmice koje uđu u istoriju kluba za koji navijate ili koji volite, utakmice koje se pamte zbog kvaliteta, dramatike, ili uspeha koje su donele. I ako im prisustvujete, osećate neku vrstu ponosa što ste i vi bili deo tog spektakla.

Ja sam prisustvovao mnogim bitnim utakmicama Partizana, a opet, neke legendarne su protekle bez mene. Kao onaj čuveni Kvins Park Rendžers, i to ne zbog više sile već zbog moje malodušnosti i besa posle londonskih 2-6. Tada sam naučio važnu lekciju – uvek veruj u svoj klub!

Nisam gledao ni 100. derbi, usled zaista više sile – ramena u gipsu i velikog rizika po sopstveno zdravlje, koji bi moja pojava na prepunom stadionu u takvom stanju donela. A, i bolje što nisam, jer taj derbi je bio sublimacija mnogih dotadašnjih: Partizan igra lepo za oko, dominira i napada, a Zvezda pobeđuje.

Ali, 101. derbi, u septembru 1995, nisam mogao da zaobiđem. Ne sluteći da će upravo on biti važan za istoriju beogradskog „večitog derbija“. Ali, i za ovo sećanje.

Sunčan septembarski dan kao da je nagoveštavao nešto lepo što će se desiti nekoliko sati kasnije. Ulazim u „osamnaesticu“ na kojoj su navijači prepravili onu bočnu tablu koja označava broj linije, tako da je umesto 18 pisalo PFC. Naši su u ovom busu većina, ovo sluti na dobro…

Posle kupovine ulaznice na zapadu „njihovog najvećeg stadiona“, krećem ka jugu, duž zapadne tribine. Huk koji odjekuje dok žurim ka ulazu na tribinu me je uvek mamio, pojačavao je to nestrpljenje da kročim na stadion, i davao onaj osećaj da se unutra, iako pola sata pre utakmice, nešto mnogo bitno dešava. Žurno koračam ka južnoj tribini, obilazim starije navijače i ljude sa decom, podignem glavu, kad ugledah poznato lice kako ide suprotnim smerom, od juga ka zapadu…je li moguće da je to On!?

Smirenog koraka, duge kose i bradice koja je bila neizostavni deo njegove spoljašnjosti. I taj osmeh, polu-osmeh tačnije, koji mu je,  u sintezi sa njegovim likom i svim onim što je on mislio, pisao i pevao, davao mesijansku pojavu.

Nisam nikad bio pasionirani ljubitelj muzike, iako sam voleo da je slušam. Ali, nisam išao toliko detaljno da pratim opus svakog izvođača ili benda, ili da od njih pravim idole. Ipak, današnji slučajni prolaznik je bio specifičan, intrigantan, a u nekim izvođenjima njegovog benda sam stvarno uživao. Bio je oduvek više od pukog autora, i svaki njegov stih je terao da se zapitate šta je, ustvari, pesnik hteo da kaže?

Ma nemoguće da je to On! Pa zašto bi  došao na 101. „večiti derbi“ Crvene zvezde i Partizana? Tim pre što nije iz Beograda i da dugo ne živi na ovim prostorima. OK, znam da je pevao i o fudbalu i da ga voli, ali ipak, beogradski derbi, godine 1995, a on  poreklom iz druge republike…

Atmosfera na derbiju nije bila kao nekoliko meseci ranije, na onom čuvenom stotom po redu, ali ipak, 50.000 ljudi nije mala stvar. Jug je „organizovano ćutao“ prvih pola sata, a onda je zagrmelo, sa juga i na ostale tri strane, i do kraja meča huk sa juga je nadjačao sve ostale tribine.

A na terenu, dešavanja koja su bila antipod 100. derbiju – ovog puta je Zvezda dominirala i stvarala prilike, naš golman je stvarao čuda na golu i u mahu dobio vrcavo skandiranje na dar („Mogu da ti puše, Damjane!“) a Partizan je mudro sačekao da se ukaže slaba tačka u redovima domaćina. Jedan pas Rahima Tarzana Beširevića ka sredini napada, lopta nekoga kači i dobija luk, lagan posao za odbranu Zvezde i golmana Milojevića, ali dok se oni u tih par sekundi nećkaju po sistemu „neka, ja ću“, prilazi Darko Tešović i šalje loptu u mrežu! Gol za Partizan, za trk cele ekipe ka jugu, za neopisivo slavlje, i za ulazak u istoriju! Ostade tako do kraja. Bila je ovo prva pobeda Partizana na Stadionu Crvene Zvezde posle punih osamnaest godina, posle jeseni 1977!

Puno je bilo srce posle razbijenog malera. Svačega je bilo u tih osamnaest godina posta – i naših slabih igara, i naših gluposti zbog kojih smo prosipali zaslužene pobede u poslednjim momentima, ali i uličarskih krađa sudija (ko to kaže Šipka?).

Dan posle derbija u kojem Partizan pobedi je uvek lep. Prožet i dalje adrenalinom, pozitivnom energijom i ushićenjem. Uz sve to, mogao sam da se pohvalim koga sam video na stadionu. Retko ko mi je verovao, iako sam i ja ostavio jedan procenat rezerve.

Dva dana posle derbija, sve moje sumnje bile su razvejane. Bio sam u pravu, nepogrešivo sam ga prepoznao. Da, to je bio On. U novinama tek kratka vest, na stupcima rezervisanim za zabavu i estradu: “Ovih dana u Beogradu boravi Branimir Džoni Štulić, koji u studiju snima pesmu sa Dejanom Cukićem…“

Džoni. Za koga je navijao u subotu uveče? S obzirom na njegov imidž buntovnika, teško da je navijao za našeg rivala. Istina, nikada se nije deklarisao ni kao navijač Partizana. Stvarno ne znam za koga navija. Ipak, bilo mi je drago da je video pobedu Partizana i osetio huk sa južne tribine, kao i atmosferu pobede na crno-beloj polovini Brda.

Atmosferu u redovima poraženog domaćina nije morao da nagađa. Uostalom, davno je on to opisao i tih par sekundi oklevanja odbrane Zvezde savršeno se uklapa u stihove, mogli su i sami da ih otpevaju, da im je do pesme bilo…

• Izvini treneru, nisam bio budan,

          Nisam znao da je teren tvrd

         Izgubio sam loptu, fulao sam šut,

         Nemoj mene na sud.

 

Meanwhile, za refren su bili zaduženi pobednici: I nikom nije lepše neg` je nam`, Samo da je tako svaki dan,

Nogomet je prava stvar…

 

Ili, budimo konkretniji – Nikom nije lepše neg` je nam`, samo kad nam igra Partizan!

 

Aleksandar Pavlović