Blog

Poslednji put sa Mišom u Humskoj

Ne postoji dirljiviji oproštaj od Miše Tumbasa nego što je onaj koji je na stranici GTR-a napisao moj drug Marko. Šta napisati posle tog nekrologa, vrednog da osvane i na stranicama NIN-a ili kakvog drugog ozbiljnog nedeljnika? Ipak, bez namere da se svi mi zajedno nadmećemo ko će napisati tekst o Miši, osetih potrebu da, kao slučajni svedok poslednjeg Mišinog prisustva Partizanovoj utakmici u Humskoj, napišem ove redove. Ali, i kakav bi to bio istorijski sajt koji se ne bi oprostio od najvećeg navijača kluba…

Utorak popodne, 10. mart 2020. Još jedan sumanuti termin za fudbal, ovog puta za odigravanje zaostale utakmice Kupa Srbije, između Partizana i Spartaka. Gradski oci, tačnije očusi, ili još preciznije – diletanti svih vrsta i partijskih boja, već decenijama unazad ne mogu bar malo da saniraju problem popodnevnog zakrčenja saobraćaja, bila utakmica ili ne. Jasno je da ću od druge strane Save do Humske ulice putovati više od sat vremena, umesto lagodnih dvadeset i nešto minuta. Ali, krećem. Novosadski drugari nemaju teoretske šanse da stignu, upravo zbog termina utakmice, radnog dana i poslovnih obaveza. Ne bih ni ja uspeo, da je početak bio zakazan samo nešto ranije.

Posle dugotrajnog kreni-stani koje hronično počinje još od Arene, dolazim do platoa ispred severa JNA, i bivam začuđen da kod crkve Svetog Arhangela Gavrila postoji par slobodnih mesta za parking. Super, ali gle, đavola, neka devojka i neki momci sa nekakvom opremom i koferima stoje, kao da rezervišu mesto koje sam “snimio”. Neka, idem par metara pored. Još iz automobila primećujem da je baš, baš, malo ljudi prisutno, a ima oko pola sata do utakmice. Dobro, nisam ni očekivao mnogo više, možda je i ova psihoza oko nadolazećeg korona virusa obeshrabrila još neke.

Ali, ima nekog ko je uvek tu, i kad smo mi ostali sprečeni…

Ako su toranj na Avali i Geneksova kula nepogrešivi vizuelni orijentiri da se iz Šumadije, odnosno Srema, približavate Beogradu, onda je glas Miše Tumbasa zvučni orijentir koji će vam nepogrešivo reći, da ste, ako ste već prevideli naše predivne i drevne reflektore, stigli nadomak Humske 1.

– JAJARRRROOOO, JAJARRROOOO!!!

Odjekuje dobro poznati glas jačine brodske sirene, koji uveliko doziva nekog od malobrojnih navijača. A tamo, na severu i kod butika, tek dvadesetak ljudi, iz kategorije “pojma nemam kako se zove, ali tu je na svakoj utakmici”. Tu su i drugari, Gagi i Bata, i po svoj prilici, to je sve od naše ekipe koja se tu redovno okuplja, pred svaki meč. A momci plus devojka, koji su stajali na parkingu, pojavljuju se ubrzo na platou, sa kamerom i mikrofonom. Novinari, dakle. Kreću da intervjuišu, tema je Savo Milošević. Malo nas je, sve se čuje.

– Šta mislite o dosadašnjem učinku Save Miloševića na klupi Partizana?

Jedan od tih naših navijača daje izjavu, potom ta tv ekipa traži sledećeg. Miša se sam preporučuje za intervju. Stoje novinari na nekoliko metara od mene. Novinarka mu, puna razumevanja i bez ikakve gordosti ili obraćanja sa visine, već ravnopravno, kao prema svom prijatelju, kaže:

– Mišo, pa ne možemo tebe da snimamo svaki put. Hajde, naredni put ćemo raditi s tobom intervju.

Miša ne odustaje. Na kraju, popušta i novinarska ekipa, pa kako iskulirati i odbiti tog crno-belog veseljaka…

– Ja pozivam sve navijače Parrrrtizana da dođu, igramo važnu utakmicu protiv Spartaka, da pomogmeno našem Parrrtizanu…

– Ali Mišo, tema je Savo Milošević, trener Partizana…

– Sava Milošević je moj dobar drrrrugarrr, kad mi je bio rođendan dao mi je evre…

Tu sam se već zacenio od smeha, jer me je Mišina izjava u momentu podsetila na “Metalika, moj dobar drugar”. Prestajem da slušam, rešim da ipak ovekovečim taj momenat kada naš opštevoljeni Miša, čovek sa margine ali dečje duše i neverovatne ljubavi prema Partizanu, daje izjavu za ozbiljnu televizijsku ekipu.

Ima još do utakmice, i iako sam sigurno bar sto puta slikao prelepi prizor severne tribine u staklu, sa natpisom PARTIZAN i reflektorima iznad, krećem da to uradim i stoprvi put. Lepote nikad dosta. Možda baš ovaj snimak bude poseban. Nameštam se, slikam, a kroz severni plato odjekuje…

– AKILAAAAAA, AKILAAAAAAA!!!!

Miša doziva Atilu Hasanagića iz marketinga Partizana, našeg drugara i sina proslavljenog Partizanovog asa, Mustafe Hasanagića, a glas od ko zna koliko decibela ljulja vremešne tribine u Humskoj ulici…

Odlazimo polako na tribine, i Miša kreće, da bi se posle utakmice utopio u hladnu beogradsku noć, sa svojom kesom. Niko ne zna tajnu njegove kese, šta je u njoj, da li je prazna ili puna, ali je Mišino srce puno. Partizan je još jednom pobedio, a on je proveo još jedan dan na mestu koje najviše voli. Sve do sutrašnjeg dana i novog odlaska na stadion. Kakve veze ima što sutra nije utakmica na programu?

Apokaliptična situacija oko pandemije korona virusa je zaustavila sve, pa i fudbal, i nismo ni mogli slutiti da je taj 10. mart i poslednji dan kada se u Humskoj 1 kotrljala lopta. Do daljnjeg, a još uvek ne znamo kada će doći to “daljnje”. Još je tužnije kad shvatimo da je to bila i poslednja utakmica Miše Tumbasa u našoj i njegovoj kući, Stadionu Partizana. Miša Tumbas je preminuo 4. aprila 2020, u svojoj 66. godini.

Neću opisivati njegove probleme, kako je živeo, koliko je tužna bila njegova sudbina i koliko su bile loše karte koje mu je život podelio. Ali, on je našao svoju sreću, on je imao svoj Partizan. I to je bilo dovoljno. Ta njegova beskrajno simpatična ludost, ta neverovatna sirova energija i ljubav prema klubu, ta komična figura vesele trbušaste zamlate, ta spremnost da iz svog Bariča uvek prvi stigne na mesto utakmice, pa bilo to Topčidersko brdo, Zemun, Banjica ili Karaburma. I ne sećam se kada sam ga prvi put video na stadionu, verovatno iz razloga što je videti Mišu na stadionu bilo toliko prirodno kao videti reflektore, ili zeleni teren, jer Miša Tumbas je bio integralni, neodvojivi, ali živi, deo Partizana. Njegov dobri duh i najčistija emocija.

Vest o smrti Miroslava Gajića, odnosno Miše Tumbasa. objavili su ama baš svi mediji. Od tabloida do onih ozbiljnih. Konačno, ni na fejsbuk ili tviter nalogu našeg sajta, ne postoji vest koja je više puta čitana od jučerašnje objave o odlasku Miše Tumbasa. Ne sećam se da je ikada smrt nekoga sa margine zadobila toliko medijske pažnje. Objavi se uvek kada napusti svet neko bitan za ovu zemlju i svet oko nas. Neko ko je zadužio ovu zemlju ili svet, neko ko je poznati naučnik, glumac, muzičar, sportista ili doktor. Ne pamtim da je iko ikada objavio da je svet napustio čovek bez profesije i sa totalne društvene margine. I u tome jeste Mišina veličina. Postao je poznat jer je voleo, do kraja, dečje iskreno i bez ostatka. I delio i prenosio svoju ljubav prema klubu na sve nas, a da to nije ni znao. Ko je jednom čuo njegov glas i video njegov geg, taj nije mogao da ne zavoli i Partizan.

“I Bi-Bi-Si na mome radiju, Oslobođenje u mojim rukama”, pevao je davno Nele Karajlić. Ovo je neka nova, apdejtovana verzija te pesme. Oni su opevali nedelju kad je otišao Hase, a ovo je bila subota kada je otišao Miša. Opraštaju se od njega navijači, mediji, zaposleni u svim sekcijama JSD Partizan, i što je najfascinantnije, igrači, bivši i sadašnji. Lazar Marković, Boris Dalo, Žo Lovernj, Žuka, koji je ovde poslednji put bio pre dvanaest godina.

I fraza kako posle ovoga ništa više neće biti isto jeste izlizana, ali u ovom slučaju sasvim upotrebljiva. Stadion Partizana više neće biti isti. Nikad više one luckaste pojave sa kesom u ruci, nikad više prodornog glasa. Svi jednom odlaze, a šta je kumovalo Mišinom odlasku, nije toliko bitno. Sinoć pričamo, njega je, i pored svih zdravstvenih problema, pre svega dotukla ova odvojenost od njegovog Partizana, od stadiona na Topčiderskom brdu, Pionira, Arene, Banjice. Možda bi jedna bista, predložiše juče navijači Partizana, bila dostojan beleg i sećanje na Mišu. Negde u dnu istoka. Izvajani Miša, sa kesom pored sebe, širom otvorenih usta, kao da će u svakom momentu urliknuti “OMERRRE, PLATI PIVOOO”, “DABRIOOOLAAA ODITAAA”, “STOJKEEEEE” ili “METEKARRRRAAAA”.

I za kraj, znate šta: veliki je ovo klub, ovaj naš Partizan. Ne zbog činjenice da će upravo Mišin voljeni FK Partizan snositi sve troškove sahrane. Ne ni zbog toga što su zaposleni u klubu, bio to fudbalski, košarkaški, rukometni ili vaterpolo klub, nebrojeno puta pomagali Miši ili što su navijači svojevremeno kompletno sredili i renovirali njegovu skromnu kuću. Već zato što ovakvih Miša ima verovatno u svakom klubu. Svuda ima tih sličnih zanesenjaka, kojima život nije bio naklonjen, a oni su pronašli sebe i svoju sreću u klubu koji vole, ali: samo je u Partizanu jedan takav čovek zadobio mesto neformalne institucije i opšteprihvaćenog prijatelja kluba. I nikada ga Partizan nije odbacio zbog njegove sudbine ili neugledne spoljašnjosti, već naprotiv, oberučke ga je prihvatao. Valjda je to ono što zovu – uzvraćena ljubav…

Počivaj u miru, dragi naš Mišo, voljeni Baskuze.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
2 comments
  1. @just_nomad

    Svaka čast za ovaj predivan i iz srca napisan tekst. U momentu kada je sve što se o Miši napiše premalo da bi ga opisali, vi ste ipak uspeli da izdvojite suštinu i emociju.
    Dok je Partizana živeće i Miša. Sva sećanja blede i vremenom postaju slabija i zato mislim da bi jedna statua na Istoku Miše sa kesom bila najmanje što bi moglo da se učini da sećanje na njega nikada ne izbledi.
    Imam dva sina od 15 i 11 godina i čast mi je da su i oni imali priliku da ga upoznaju, pozdrave se sa njim i čak u privatnoj kolekciji imamo i jedan snimak sa derbija kad je pao gol i zajedničko radovanje sa Mišom.
    Miroslave, počivaju u miru i pozdravi ekipu gore!
    😭

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *