Markus on the road: kako je Saksonac prigrlio crno-belu ideologiju (4)

  Posle prvog, drugog i trećeg dela, sledi i poslednji, četvrti deo intervjua sa Markusom Štapkeom, navijačem Partizana iz Nemačke:

– Markus, kog si to đavola našao u Partizanu i na očajnim srpskim stadionima, a da to već nemaš dostupno u Nemačkoj?

– Polovina tvog pitanja već sadrži deo odgovora: ti očajni stari stadioni su lepi, ako ih posmatraš iz drugog ugla. Ta mesta imaju da ti ispričaju neku svoju priču, istoriju, imaju neko značenje kroz sve ovo vreme. Autentičan stil, sve samo ne “plastika”. A to, ta “plastika”, je stvar s kojom se tradicionalni navijači, da ih tako nazovemo, sreću sada na Zapadu. Infrastruktura je puno toga promenila u poslednjih dvadeset godina, pa čak i ovi naši klubovi na bivšem istoku Nemačke, koji ne stoje baš sjajno sa novcem, imaju renovirane ili sasvim nove, izgrađene stadione. Naravno, to je dobra stvar ako ste neko ko na utakmice dolazi prvenstveno zbog interesa da dobije neku zabavu na terenu dok istovremeno uživa u kokicama ili drugim nezdravim stvarima koje se prodaju na tim mestima. Takođe, krov ti pruža komoditet tokom kišovitog vremena. Ja sasvim razumem ljude koji to traže, koji nisu zadovoljni ako njihovi klubovi moraju da se takmiče igrajući na svojim prevaziđenim stadionima. Ali ja, a smatram da nisam izuzetak po tom pitanju, imam nekakvu emocionalnu povezanost sa stadionima koji poseduju pristojno nasleđe. Sigurno, to može da se kaže za neke srpske stadione koji su bili poprište domaćih i internacionalnih susreta. Dinamo iz Drezdena je igrao protiv Napretka u Kruševcu, Napoli je bio eliminisan u Nišu, Voša je igrala toliko puta u Evropi na svom stadionu. A da ne pominjem utakmice Partizana u Humskoj ulici, ili mečeve kluba sa obližnjeg stadiona “Rajko Mitić”…postoji brdo emocija i informacija povezanih sa tim mestima. Za zaluđenika poput mene, to je bukvalno nepresušni izvor nečega što se u nemačkom jeziku naziva “unnützes Wissen” – nepotrebno znanje. Znanje koje ti ne donosi bilo kakvu važnu korist osim uživanja u tome da ga imaš, zbog znanja samog po sebi. Ali to je ono što zaluđenici inače rade, oni ti jednostavno izbace neku informaciju koju su ostali ljudi već zaboravili ili ih nikada nije ni interesovala. Takođe, ja sam prilično melanholičan zbog toga što je “moj” stadion u Cvikauu, koji je nekada, u slavnim evropskim danima, primao do 60.000 gledalaca, sada osuđen na to da bude trening centar, sa uklonjenim tribinama, dok se klub preselio na veštački, novi stadion. Taj stadion je izgrađen prevashodno parama iz EU regionalnih fondova, sa glavnim kriterijumom da bude što jeftiniji a što funkcionalniji. Rezultat toga je nešto što izgleda kao prevelika kutija za kineske cipele. Svi ti materijali korišćeni u izgradnji stadiona su nasjatndardniji mogući elementi koji se ovde koriste. To svakako ispunjava svoju svrhu I sadašnji “fudbalski potrošači” su zadovoljni, ali za mene, to nije to. Znam da će mnogi ljudi koji čitaju ovo , shvatati moje stanovište kao čudno, jer svi vi želite da vidite napredak svog kluba i smanjivanje jaza u odnosu na okolne zemlje. I to će se desiti, budite sigurni, ti manijaci na visokim položajima u nekim balkanskim zemljama već imaju plan za zajedničku kandidaturu za evropsko ili svetsko prvenstvo u bliskoj budućnosti, kako bi osigurali svoje mesto u istorijskim knjigama. Ali, ja se nadam da će trebati malo više vremena da se to postigne.

  Pored arhitektonskog aspekta, koji mi pruža sjajne motive za fotografisanje (uzgred, niški Čair, par godina posle rekonstrukcije opet izgleda kao rupa, ne mogu da verujem da ga je FSS izabrao za domaćina finala Kupa Srbije, da li su jebeno pogledali bar jednom taj stadion pre odluke?), ja takođe uživam u niskom nivou organizacije mećeva u Srbiji. Najozbiljnije, ja to obožavam iz dubine duše. To kreće sa totalno haotičnim planiranjem kalendara sezone: niko, od takozvanih zvaničnika preko medija (jebote, kvalitet lokalne štampe ovde je užasan, poplava copy/paste sadržaja veća je nego u Nemačkoj) do samih navijača, ne zna termin odigravanja utakmice sve do njenog početka, i svi to I dalje zovu Superligom?! Organizacija utakmice je neretko zabavna, toliko mnogo neočekivanih stvari uvek može da se desi, standardizacija tih rutinskih stvari je ostala zaglavljena negde na nivou dečjeg uzrasta. Pirotehnika, tuče na stadionu i van njega, svakodnevna važnost fudbala u društvu, zanemarivanje bilo kakve političke korektnosti u skandiranjima navijača i okačenim transparentima, ljudi bez ulaznica koji se magično pojavljuju na tribinama…tu se uvek setim reči jednog starijeg “grobara” sa Vračara, pred revanš meč u Plzenu, kada su navijači Partizana raspolagali sa samo nekoliko ulaznica: “Za nas Srbe, kapije ne postoje, samo kreni ka njima i pusti neka se magija desi” – I bio je u pravu. Dalje, kod vas su kazne I sankcije za incidente sasvim prihvatljive, mase ljudi bacaju novac na neke ludo hrabre uplate u kladionicama. Generalno, ovde je mnogo više ljudi čiji je karakter zasnovan na emocijama, u poređenju sa nemačkim mentalnim sklopom, baziranom na odsustvu humora i dobroj organizaciji. To je prednost “življenja u momentu” u odnosu na potrebu da se ima dugotrajna strategija u glavi, pa onda te konstantne veze između različitih sfera društva sa fudbalskim temama… zatim, i dalje je prisutna povezanost igrača sa klubom i navijačima, što znači da ipak nije sve u parama. Svi ovi faktori zajedno daju veliku riznicu razloga da se, uvek iznova, vraćam ovde. Verovao ili ne, ja sam postao zavisnik od vas, ludih Srba, hahaha. Uvek mi izmamite osmeh, koliko god da su sjebane betonske tribine, kao na primer na Omladinskom stadionu.

– Za sve ove godine koje si proveo uz Partizan, sigurno možeš da izdvojiš tebi najdraže utakmice, igrače, poznanstva, zanimljivosti sa svih tih putovanja…?

– Mnogo je lepih stvari koje me vežu za Partizan. Već smo pričali o početnom impulsu u Beču, kada je počela moja veza s Partizanom, kao i o derbiju u jesen 2002, pa ih neću opet pominjati. Ubrzo posle mog prvog derbija, otišao sam u Prag sa drugovima, da gledam Partizan protiv ne toliko jake Slavije. Ušli smo na stadion Strahov par minuta kasnije, jer su provere na granici bile pojačane usled boravka Džordža Buša Juniora u Pragu tog dana. Još jedan težak poraz, ponovo 1-5, trener Tumbaković je ubrzo podneo ostavku. Partizan je ipak bio dominantan u našoj ligi, a naš Lotar Nacionale je postao trener i nije imao problema da potvrdi titulu prvaka. Marko Vjetrović je bio prevodilac Mateusu, i u nekom intervjuu nemačkim tabloidima Lotar je pomenuo da mora Marka da drži na oku jer je suviše fokusiran na devojke. To mi je bilo smešno jer je upravo Mateus stekao imidž iskusnog lovca na vrelu i svežu žensku krv.

  Zatim, jedan događaj iz 2004. Bila su dva derbija u nekoliko dana, jedan u prvenstvu a jedan u kupu. Naša ekipa u mojim kolima, koja se uputila na utakmice, bila je multietnička na fudbalski način: sastojala se od navijača Uniona Berlin, Magdeburga, i naravno, Cvikaua. Dane između dva derbija smo koristili da sebi objasnimo nekadašnju Jugoslaviju, otišli smo do Srebrenice a zatim gledali koncert elektronske muzike, benda Faithless, koji je održan u nekadašnjoj Partizanovoj dvorani, Hali sportova na Novom Beogradu. Bili su to poslednji dani mog studentskog života, pa su moji finansijski resursi bili na izmaku. Na Autokomandi je ona benzinska pumpa, mislim da je to sada NIS pumpa. U to vreme bilo je samo plaćanje kešom a gorivo su točili polumotivisani momci u plavim kombinezonima. Jedan od njih je probao da me napravi budalom, ostao mi je kratak za kusur negde oko 15-20 evra. Ne mnogo, ali za mene u tom trenutku bio je to značajan novac. Poludeo sam jer me je zajebao, pa po povratku iz Bosne, kada nam je gorivo već bilo skoro na rezervi, rekao sam drugarima: “Mislim da znam šta je uradio prošli put, idemo opet na tu pumpu, ovog puta to se neće desiti.”

  Na kraju priče, prebrojao sam dinare i u momentu sam promenio boju. Opet! U kolima, niko ništa nije smeo da mi kaže, znali su da bi im to bile poslednje reči. Odvezao sam ih u hotel kod Bulevara Oslobođenja, i rekao im da imam neka nezavršena posla. Ostavio sam auto, spustio sam se peške niz ulicu, postajao sam još besniji sa svakim novim korakom, i najzad došao do tog momka. Ja stvarno nisam fizički jak, ali kad si na ivici nerava i sa puno adrenalina, dobiješ neku dodatnu snagu. Znao je da sam došao kod njega, a znao je I zašto. Dok sam urlao na njega, taj mali smrad se preznojavao pred svojim šefom, koji se pojavio i pitao kakav je problem u pitanju. Objasnio sam o čemu se radi i rekao im da je moje sledeće odredište redakcija “Blica”, gde ću im sve lepo ispričati o dvostrukoj krađi, hahaha. Šef se uplašio, znajući verovatno da njegovom mladom radniku to nije prvi put da vara ljude iz inostranstva. Dao mi je 2.000 dinara i ukusnu Bambi čokoladu, ne bi li me ubedio da ne pričam novinarima svoju priču. Vratio sam se kod drugara, podelili smo čokoladu, oni rekoše da nisam normalan jer sam u onakvom stanju mogao da rizikujem da dobijem batine od nekog ludog Srbina, haha.

  Dalje, na derbiju u proleće 2005, 23.aprila, bilo je baš dosta “zabave” napolju, ulične tuče, sudar dve ideologije, dodatno lupanje srca po inače toplom danu. Samo nekoliko nedelja kasnije, totalna suprotnost, super-dosadni derbi u kupu, obe strane su bojkotovale FSS. Pa onda, Miroslav Đukić na čelu Partizana i onih izuzetnih 4-2 za Partizan na “Marakani”, uz puno pirotehnike, sjajnog navijanja i sa Lolom Smiljanićem koji je skroz poludeo to veče.

  U leto 2008. putovali smo kolima iz Nemačke u Istanbul da gledamo kvalifikacije Lige šampiona između Fenerbahčea i Partizana. Bili su to dani kad je Crna mamba – Diara, bio u napadu, a Dr Mo je preuzimao odgovornost za kreativne stvari. Velika je to bila ekipa. Turci prvo nisu hteli da nas puste preko granice jer ja nisam imao lokalnu vozačku dozvolu, a onda, posle nekoliko sati čekanja, šetnje od jedne do druge kancelarije, najzad su nas pustili. Nekoliko nedelja kasnije Partizan je igrao protiv Politehnike iz Temišvara. Ja tek što sam napustio svoj prvi posao, kojim baš i nisam bio oduševljen, pa mi je to putovanje bilo kao povratak u slobodu. Na obe utakmice bili su prisutni gostujući navijači u finom broju. Politehnika je u to vreme imala problem sa nekim italijanskim kockarom i prevarantom po imenu Klaudio Zambon, koji je oteo prava na klupski identitet (boje, grb, pa čak i ime kluba), pa su bili prinuđeni da igraju pod sasvim neutralnim imenom i obeležjima. Znam dosta ljudi sa tribine Politehnike, među njima i neke sa srpskim poreklom, potvrđuju da su to tamni dani njihove istorije.

  Što se tiče derbija za pamćenje, tu su svakako ona dva iz 2013. i 2014, kada je Partizan dolazio do pobeda golovima u finišu, prvo golom Miloša Jojića a posle godinu dana Nemanje Kojića. Vratio bih se u 2010, kada smo osigurali titulu laganom pobedom od 3-0 na Karaburni protiv OFK Beograda, samo nekoliko dana posle pobede u derbiju na našem terenu. Tada sam još uvek radio fotografije. Još jednom, hvala Draganu Velancu iz male kancelarije ispod severa, broj 204 ako ne grešim, koji mi je uvek izlazio u susret i izdavao mi akreditacije, meni kao kvazi-profesionalcu, haha.Bio sam na tom derbiju ispod gostujućeg sektora, imam na hard-diskovima sačuvane nebrojene slike sa tog derbija. Preko fotografisanja došao sam u kontakt sa “grobarima” koji su radili za “Izaberi Partizan” – Miki, Miodrag i Zgro iz Novog Sada, Filip i Plavša iz Beograda…nažalost, taj projekat se ugasio. Iste godine išao sam u Jermeniju . da gledam momke Aleksandra Stanojevića protiv Pjunika, u kvalifikacijama Lige šampiona. Bilo je tako jebeno vrelo u Jermeniji, sredinom jula, a Kleo je smestio loptu tamo gde treba da bude. Zajedno sa drugovima putovao sam u London da gledam Partizan protiv Arsenala na njihovom super-plastičnom Emirejts stadionu, gde ljudi ulaze na tribine posle početka utakmice, jer su do tada zauzeti jedenjem škampi i drugih preskupih sranja na štandovima ili u VIP boksovima. Sećam se sa tog meča provokativnog skaniranja “grobara” – Are you homosexual?

  Na domaćem planu, u lepom sećanju mi je putovanje u Užice, na gostujući meč 2.kola u sezoni 2011/12, na novom, tačnije renoviranom stadionu. Pun gostujući sektor, napunjene baterije posle letnje pauze, ljudi koji sa terasa solitera gledaju utakmicu, sunčano vreme, divni pejzaži zapadne Srbije, lokalna navijačka grupa na svom vrhuncu. A kada je Novi Pazar volšebno kupio licencu od BASK-a i tako ušao u Superligu,otišli smo tamo, 2013. Prava bitka za Sandžak. I stvarno je bilo tako, kamenje je razmenjivano između domaćih i gostujućih navijača, dosta krvlju oblivenih glava na obe strane, medicinsko osoblje koje ih ušiva. To je nešto najbliže animalnoj strani fudbala pod kapom FSS. Dva meseca kasnije, proslavili smo titulu u Humskoj 1, Grupa JNA je držala koncert ispod juga, a na kraju su ljudi provalili u teren I zgrabili svoje parče trave ili mreže. Puno prelepih slika sam napravio tog dana, čisto uživanje! Zastava sa likom Toleta Karadžića se vijorila na terenu, nadrealno smešna scena. Tog dana, moj dobar drug Darko, koji je snimao za “Srpsku tribinu” i stajao iza fanzina “Srpski navijač” (koji se ugasio posle nemilih scena oko nacionalnog tima u Đenovi), napravio je jednu sjajnu fotografiju – na toj slici sam bio ja, tada još uvek bez brade ali stidljiv, stajao sam između dve srpske lepotice, koje su kasnije uručile pehar Saši Iliću. Kakav dan!

  Par sati pre utakmice Partizan – Totenhem, u jesen 2014, dobio sam vest od kuće da sam postao ujak prevremeno rođene devojčice Ani. Onda, sa drugarima koji navijaju za naš FSV Cvikau putovao sam vozom iz Saksonije u Antaliju, da tamo posetimo zimske pripreme našeg kluba posle decenija klupske besparice, a onda sam u Beleku upoznao Dragana Ćirića, tada u ulozi sportskog direktora, tokom meča protiv Austrije iz Beča. Tu su bili i drugi Partizanovi asovi, tada na funkcijama u drugim klubovima, kao na primer Igor Duljaj u Šahtjoru i Vuk Rašović u Dinamu iz Minska. Kasnije iste godine, gledao sam Partizanove utakmice u Bilbau (jebeno nenormalne cene ulaznica!) i Alkmaru. O Augsburgu ne bih da pričamo, hahaha. Bio sam optimistički raspoložen kada je Ivan Tomić seo na klupu Partizana 2016, ali se u Lubinu protiv Zaglebja to ipak pokazalo kao greška. Ustupanje komandi Ćelavom (Marku Nikoliću) donelo je sreću svima nama, pa smo u proleće 2017. slavili dva puta za nekoliko dana. Prvo titulu, protiv Mladosti iz Lučana u Humskoj pošto su komšije posrnule na voždovačkom “krovu” (“umesto pehara, u rukama…”), a onda i trijumf u Kupu Srbije.

  Dok sam jednom bio u Beogradu na koncertu Nika Kejva u Areni, svemoćni bogovi žreba iz FSS su se smilovali meni i Bendžaminu i pomerili Partizanov meč u Čačku za nedelju. Meč, sam po sebi, nije bio spektakularan, bio je pravi izazov gledati gap o jakoj kiši i vetru, ali smo narednog jutra dobili neuobičajenu priliku i poziv da prisustvujemo činu krštenja Miše Tumbasa, zajedno sa Duletom Vujoševićem.

– Tebi je, gledajući sa distance i u poređenju sa tvojom rodnom Nemačkom, lakše da vidiš šta je to potrebno promeniti u Partizanu da bi klub bio na višem nivou?

– Pre nego što odgovorim, želim da podsetim da ja ipak imam ograničen pristup informacijama usled jezičke barijere, mojih nekoliko fraza na srpskom nisu dovoljne. Tako da ja zavisim od ulaznih informacija koje dobijam od drugova, ali i napredak prevodilačkih onlajn platformi poslednjih godina mi dosta pomaže. Ali ipak, moj utisak o srpskom fudbalu i Partizanu je taj da je tu dosta likova zbog pogrešnih motiva. Mislim, očigledno je da se politika i vlast upliću u sport, klubovi su kao igračke, i verovatno kao izvor keša za političke partije. Uspeh neke ekipe na terenu pomaže da se “izglanca” imidž osoba koje su povezane s klubom, novac od transfera možda završava u izbornim kampanjama, ko bi znao šta se stvarno tu dešava.

  Već od prvih poseta Srbiji i Crnoj Gori ljudi su pričali o nameštanju mečeva u domaćem fudbalu, visoko zastupljenom pranju novca, povezanosti članova uprava sa ljudima iz kriminalnog miljea, neplaćenim zajmovima, sranju od organizacije, nedostatku mentaliteta kod mnogih fudbalera (više su fokusirani na izlaske nego na fudbal). Pretpostavljam da je većina tih priča tačna. To sve narasta do neke količine kada više ništa ne možeš da uzmeš za ozbiljno, klub i okruženje oko njega postaju deo lošeg scenarija za rialiti, ali u stvarnosti. To je ono što sam ja primetio u detaljnim diskusijama sa Partizanovim navijačima ali i sa navijačima u Srbiji generalno. Mrzim tu reč, ali ako analiziram sa strane, ova stvar koja se zove fudbal je danas, više nego ikada pre – proizvod. A ti ćeš kao pojedinac “kupiti” taj proizvod samo ako zaista veruješ u njegovu iskonsku vrednost, tako da su glavne stvari kredibilitet i identifikacija.

  Budimo sasvim iskreni, Partizan je trenutno u tužnom stanju, sada je čak teško ubediti ljude da prate klub jer mnogi od simptoma koje smo maločas pomenuli, primenjivi su na klub u ovom momentu. Ako želimo da napravimo situaciju boljom, nema drugog rešenja osim čišćenja sopstvene kuće, i velikog reseta. Ali, pošto je klub duboko ukorenjen u ovoj relativno maloj zemlji, gde su svi ti ukršteni poslovni, sportski, politički i kriminalni interesi široko prihvaćeni kao regularni, teško je postići bilo šta na kratak ili srednji rok. Potrebno je raditi na promeni mentaliteta kojeg najbolje opisuje ono “ovo je Srbija, znaš, uvek je tako, samo moraš da se navikneš”. Prvo to. Da dobiješ kredibilitet kao klub, moraš da imaš poštovane ali skromne ljude sa jasnom vizijom kluba, ne nužno sa njima u klubu i njihovim sopstvenim značajem za klub. Evo baš sad mi na pamet padaju sva ona sranja na izbornoj skupštini, pre dve-tri godine, kad su Bjeković i njegovi saradnici pokušali da se vrate u fotelje. Ono je bilo nadrealno, Džon Karpenter bi napravio sjajan film B – produkcije od svega onoga. Čista komedija ali ujedno i veoma tužno, sa druge strane medalje, i to sigurno nije pomoglo da se doprinese boljem ili profesionalnijem imidžu kluba.

  Zapitajte se: da li u klubu postoji, ili je postojala osoba iz uprave koja u poslednjih, recimo 20 godina, nije bila upletena u neki skandal, bilo u fudbalu ili izvan fudbala? Ti ljudi su i dalje u sedlu, sutra mogu da zamene poziciju u klubu pozicijom u FSS, pa da se vrate u klub posle nekog vremena, i tako redom. Deluje kao šala, ali sa takvim ljudima ne može se ništa postići – nema ozbiljnih investicija, nema sponzora ili strateških partnera koji bi im dali poverenje, tako da je razvoj kluba suštinski ometen zbog toga. Pretpostavimo da će se to jednog dana rešiti, da će klub biti u stanju da napravi novi start, i onda dolazimo do sledećeg bitnog faktora: klub mora da pronađe druge načine da osigura pristojan budžet. Prodaja najmlađih za kikiriki, a da nisu vezali jednu ili dve sezone u klubu, kao i uzimanje para iz javnih preduzeća neće odvesti nigde. Sve to se dešava upravo danas – očigledno je da su klupski računi prazni, državni vrh otvoreno podržava klub sa druge strane brda, u ulici Ljutice Bogdana, pa ni pare poreskih obveznika, oprane kroz javne strukture, ne pristižu kao pre. Znam da su priče o privatizaciji klubova starije od Cecinih prvih plastičnih operacija, a napredak je i dalje na nultoj tački. Ali, to mora da se uradi, inače će svaka uprava biti kao krezavi beli tigar. Uticaj menadžera mora biti ograničen, ali u teoriji to je samo lepa želja. Toga sam sasvim svestan. Nije ni izbliza prijatno videti da je većina klubova u rukama takvih tipova, čiji interes je profit a ne prosperitet kluba. Kvalitet ekipe u poslednje dve decenije veoma zavisi od ličnih veza uprave kluba i ljudi koji imaju prava nad igračima, koji se smatraju dolazećim zvezdama. Ali to nije problem koji se odnosi samo na Srbiju, to je standard u današnje, moderno vreme trgovine robovima, danas ljudima koji imaju nekakav osećaj za loptu u svojim nogama. Money talks!

  Razlike među klubovima su sve veće. Postoji nekoliko super-gigantskih klubova, svake godine možemo da ih gledamo u završnici Lige šampiona dok plaćamo da se radujemo ispred Pay-tv ekrana. To je moderna verzija rimskog teatra. Onda imamo neke klubove sa živopisnom i uspešnom istorijom ali trenutno imaju teškoće da izađu u susret željama navijača u izmenjenom ekonomskom ambijentu. I naravno, ogromna većina klubova koja nikad ništa nije osvojila, oni mogu tu i tamo stvoriti neke asove, ali su u principu zadovoljni ako održavaju svoju egzistenciju. Srpski fudbal, sa svoja dva velika klupska imena, trenutno je još uvek u drugoj grupi klubova, ali buduće vreme će reći da li će tu poziciju zadržati.

  Sveopšti prosperitet države, dobro vođenje i kreativna radna i životna perspektiva za mlade i školovane ljude kako bi ostali u zemlji, biće odlučujući faktor i u tome gde će i kako završiti i fudbal u ovoj zemlji. Nemoguće je ikada biti blizu klubova kao što su Real ili Mančester Junajted; sigurno, moći ćemo da ih pobedimo neke magične noći ali njihove finansijske mogućnosti su toliko daleko od nas, sve i da se sutra slučajno otkrije naftno polje ispod Stadiona JNA. U skladu s tim, Partizan može samo da se fokusira na to da postane regionalni velikan, kao što je bio nekada. Dinamo Zagreb, čak i pod vođstvom Mamića i familije, napravio je nekoliko zapaženih izleta u Evropu poslednjih godina, a ovo što su uradili ove sezone je verovatno maksimum za klub sa ovih prostora. To bi trebalo da bude i putokaz za Partizan.

  Ako povremeni ulasci u grupnu fazu Lige šampiona i redovan nastup u Ligi Evrope budu dostižni ne samo preko lakših rivala u žrebu, već i kao plod kredibilne i stabilne uprave, uz očuvanje ekipe zajedno više od jedne sezone, siguran sam da bi u tom slučaju navijači Partizana bili ponosni. Dakle, ima puno posla da se obavi. Ali, da citiram slogan bratskih navijača PAOK-a : “Nikad ne odustaj!”

  Radost će biti na strani onih koji guraju napred čak i kada su vremena teška. Očuvajmo veru i nadu i samo napred!