– Pa, Dinamo je svakako jedan on najinteresantnijih klubova sa bivšeg Istoka. Čak i danas, njihov ugled je legendaran, ali je ipak zasnovan u potpunosti na slavnoj prošlosti, dok im je sadašnjost prilično dosadna, u četvrtoj, Regionalnoj ligi. U vreme kada je Partizan igrao protiv njih, bili su vodeći klub u DDR, deset puta uzastopno su osvajali šampionat, od 1979. Svi vrhunski igrači iz naše tadašnje socijalističke države bili su primorani da pristupe Dinamu, manje-više bilo je nemoguće odbiti prelazak u Berlin ako bi oni odlučili da si potreban Dinamu. U suprotnom, ozbiljne lične konsekvence bi usledile po igrača. Sve to zbog toga što je Dinamo bio omiljeni klub Eriha Milkea, šefa zloglasne istočnonemačke državne bezbednosti, Štazija (Staatssicherheit = Državna bezbednost). Usudiš li se da se usprotiviš njihovoj želji, suoči se sa kaznom!
Tako da pored toga što su bili najbolji klub, ujedno su bili i najomraženiji. Ali, takav imidž je bio vrlo privlačan za huligane, jer svakako, ko želi da bude drugima simpatičan kada svuda pravi haos? Navijati za klub kojeg mrzi ostatak države, jer je takav klub simbolična slika socijalističkog sistema – pa možeš li da poželiš nešto bolje za svoju navijačku grupu? Kada je DDR propala, posebno sa reorganizacijom policijskog aparata od 1990. do 1992. koja nije bila sprovedena u potpunosti, pa to je bila prava anarhija. Policija nije puno intervenisala, jer u tom slučaju nisu bili sigurni da će zadržati posao, pa što bi se onda tukli u okršajima sa divljim huliganima? Postoje razne lude priče iz tih dana koje se danas prepričavaju,navijači BFC Dinama su bili smatrani za jedne od najzloglasnijih, najjačih i najesktremnijih bandi na ulicama. U kontrastu sa rastućim respektom za navijače, klub je izgubio državnu zaleđinu, imao je puno problema da pronađe sponzore, jer nijedna firma nije želela da bude povezana sa simbolom propale ideologije.
Nivo amaterizma u rukovođenju istočnim klubovima bio je na vrhuncu kada je Dinamo promenio ime u FC Berlin, da bi se otarasio sopstvene prošlosti, ali je promena imena doživela debakl. Svi kvalitetni igrači su na poziv menadžera sa zapada Nemačke otišli, jer su im obećavali dobru lovu, i u principu ništa od pređašnje strukture kluba nije ostalo. Čest scenario tih godina. Devedesetih, FC Berlin se najčešće takmičio u trećoj ligi, ali navijači su ostali u velikom broju, mnogi od njih obrijanih glava, posebno kada su se sastajali sa tradicionalnim rivalima iz daleke slavne prošlosti. Gostovanja u Berlinu, na njihovom istorijskom stadionu u kvartu Hohenšonhauzen, uvek su izazivala dosta pažnje pa nije bilo preporučljivo da nosite šal ili bilo koje drugo obeležje koje će vas identifikovati kao navijača gostujućeg kluba. Posle nekog vremena čak je i udruženje motociklista “Anđeli pakla” želela da preuzme vlasništvo nad klubom. Početkom milenijuma, navijači su izglasali da se klubu vrati originalno ime, što se i desilo, ali to nije donelo nikakav novac, jer je prava na stari klupski logo kupio neki biznismen iz zapadnog Berlina, koji je ujedno vodio prodavnicu navijačkih rekvizita Herte – kapitalizam u svom najboljem izdanju.
U poslednjih dvadesetak godina Dinamo Berlin nije ništa postigao, stigao je skoro do bankrota, i nikad se nije popeo više od četvrte lige. Jedino uzbuđenje danas donose susreti u Kupu Nemačke, u kojem su učestvovali par puta tako što su pre toga osvajali regionalno takmičenje u Berlinu. Žreb im je išao na ruku, pa su se kasnije sreli sa nekim velikim imenima Bundeslige, pa njihova huliganska ekipa s kraja devedesetih, koja inače slabo posećuje utakmice Dinama u nižim rangovima, koristi te retke prilike da podseti ostatak Nemačke da je klub trenutno “u kanalu” ali da će njegovi legendarni navijači ostati zauvek u sećanju. I da ti na kraju dam moje lično mišljenje o njima: smatram berlinski Dinamo kao respektabilnim podsetnikom na našu nedavnu istoriju i fudbalsko nasleđe, oni su dobitak za bilo koju ligu u kojoj se takmiče. Ljudi imaju u vidu njihovu reputaciju i dolaze u velikom broju kad njihov klub igra protiv Dinama – svi mečevi koje Dinamo Berlin igra na strani su vrh sezone za klub koji ih ugošćuje, pa tako klub domaćin uvek uzme dobar keš pride preko ovog živog istorijskog fosila. Ja apsolutno nemam ništa protiv Dinama Berlin, čak i sve to što okružuje klub je čista nostalgija. Kao kad stariji ljudi iz nekadašnje Jugoslavije žele da se nazad vrati Titovo vreme.
– Bundesliga, je li ona po tvojoj volji?
– Ne, stvarno nije, posebno ne poslednjih godina. Većina utakmica je na Pay-TV, samo se kratki sažeci prikažu na ovim običnim televizijama, kasno uveče. A stil tih reportaža se promenio i postao lošiji tokom godina, suviše je jeftine zabave, ja to zovem “bubblegum zabavom”, a malo samog fudbala. Igrači i treneri su danas medijski profesionalci, sve je optimizovano za potrošačko društvo, nema oštrih ivica niti realnosti. Lova je totalno preuzela fudbalski biznis u poslednje dve decenije. Cene na nemačkim stadionima su sasvim korektne ako ih poredimo sa drugim državama, kao što su Engleska ili Španija, ali i dalje ne vidim svrhu plaćanja tolikog novca toj biznis mašineriji. Još jedan razlog za moj negativan odnos prema Bundesligi je taj što mi, tu mislim na Istok, nemamo tamo svoj tim. Naravno, ne ubrajam u fudbalski klub ovaj marketinški poduhvat iz Lajpciga, delo austrijskog tajkuna koji se bavi energetskim napicima, to je 100% plastika, sranje.
Takođe, Herta BSC nije jedna od naših jer je ona iz zapadnog Berlina. Nekada odem sa momcima koji navijaju za Dinamo Drezden na neku od utakmica Bundeslige 2, a inače Cvikau i Dinamo Drezden više od 15 godina gaje navijačko prijateljstvo. To je počelo kao prijateljstvo na nivou ultrasa, a zatim se proširilo kako je vreme odmicalo. Lepo je otkriti neke nove stadione i gradove, koje inače nikad ne bih posetio u normalnom životu, ali odavno me to ne uzbuđuje kao nekada. Ta putovanja su izgubila nekadašnju magiju, suviše je mnogo propisa, a i od nivoa nemačke organizacije često te hvata muka.
Momci koji su aktivni u Drezdenu su tu negde moja generacija, pa i s te strane to nije ludnica kao što je nekada bila. Ta stara dobra vremena, kada su naslovi u novinama ponedeljkom ujutru donosili vesti o “nedoličnom ponašanju na fudbalskim gostovanjima” su prošlost – razum, restrikcije, zakoni i poredak su dobili bitku.
– Primećujem da ovde u Beogradu komuniciraš s ljudima na srpskom, posetio si mnoga mesta bitna za srpsku istoriju. Čini mi se da uživaš u putovanjima, gde god te ona vodila?
– Upravo si rekao poentu: putovanja su za mene jedna od najvećih radosti i izvora sreće u životu. I ne odnose se samo na Srbiju, svako novo mesto nudi nešto specifično, jedinstveno. Takođe, i ponovne posete već znanim mestima posle nekog vremena su sasvim zabavne, primećuješ promene ili odsustvo promena. Znaš šta, ja sam jedan vrlo pričljiv lik, pa upoznavanje novih ličnosti tokom putovanja je uvek zadovoljstvo – slušaš priče, biografije, ispovesti o teškoćama i uživanju, sve te linije života kreirane pod različitim okolnostima. Fudbal je taj koji u najvećem broju slučajeva zapali varnicu i ideju za novo putovanje, ali iako sam do sada odgledao toliki broj mečeva koji se sigurno ne može zvati skromnim, uspostavljanje novih kontakata, kao na primer između nas dvojice pre par meseci u Beogradu, za mene je vrednije nego prebrojavanje stadiona i utakmica na kojima sam bio, ili koreografija koje sam video. Moje znanje srpskog je prilično ograničeno, mogu da prepoznam ili da koristim neke osnovne fraze, ali sam daleko od razumevanja gramatike ili naprednog rečnika. Ne brinem uopšte da li ću u govoru pogrešiti, čak ni kada upotrebljavam najosnovnije rečenice – samo nastavim dalje da pričam. Glavna ideja se uvek razume i ljudi imaju u vidu da se ja, ako ništa drugo, bar trudim.
Kad sam došao prvi put u tadašnju Jugoslaviju, nisam znao da čitam ćirilicu. Trebalo mi je vremena da uvežbam, a rastuća važnost interneta i dostupnost sadržaja su svakako bili od velike pomoći. Ne pridajem pažnju stvarima kao što su nacionalnost ili vera, trudim se da na isti način tretiram sve ljude čiji se život ukršta sa mojim. Vremenom, osvrnem se iza sebe i shvatim da sam imao 99% pozitivnih iskustava sa ovakvom strategijom, za nekog možda jednostavnom i naivnom, ali takva strategija meni radi posao. Živimo u vremenu u kojem su faktori podele ponovo mnogo jače naglašeni nego faktori jedinstva, sebe smatram privilegovanim što imam priliku da srećem ljude iz celog sveta i da slušam njihov lični stav nego da slušam prerađena i manipulatorska medijska sranja. I da, ogromna većina ljudi su dobri ljudi.
