Blog

Sad nije lako, ali pokažimo da je i dalje lepo…

  Jedna od najpoznatijih rečenica Duška Radovića, koja je kroz decenije postala istinski moto navijača Partizana, je ona da nije lako, ali je uvek lepo navijati za Partizan. Poslednjih nekoliko godina, sa kulminacijom koja je usledila prošle nedelje, svedoci smo koliko je ta izreka istinita, i kako se po ko zna koji put potvrdila u stvarnosti.

  U poslednjih nekoliko godina (a to svakako nije prvi put), svedoci smo nezapamćenog državnog, medijskog i svakog drugog protežiranja našeg “večitog rivala”. Od sponzorstva Gazproma (o kakvom Partizan može samo da sanja), ponoćnih sednica, poklanjanja dresova Zvezde (a ne reprezentacije) stranim diplomatama, otvorenog ruganja igračima i navijačima Partizana (“dve leve noge”), preko dvostrukih medijskih aršina, čudnih Zvezdinih preokreta sa 0-2 na 6-2, golova iz auta, superligaša koji prolivaju krv potiv Partizana (i treba) ali volšebno imaju slab dan baš kada igraju protiv Zvezde, do trenera ostalih klubova koji javno poručuju da im nije bitan ishod protiv Zvezde, jer ona je naša dika u Evropi.

  Čak i mnogi opozicionari, kojima su puna usta otpora prema režimu, iznenada gube interes kada se povede priča o tome kako to da klub sa hipotekama od desetina miliona evra, uspeva da kupuje nimalo jeftine igrače (Kanga, Donald, Le Talek, Vieira, Ebesilio, Ben, Marin, Meleg, Kafu, Boaći…samo su neki od njih za sve ove godine). E, tu, gle čuda, naglo prestaje istraživačko novinarstvo i opoziciono delovanje, jer “to je naša Zvezda, a Zvezda je Srbija”. 

  Desilo se ono što je bilo za očekivati – komšije su se plasirale u Ligu šampiona a taj njihov uspeh se poklopio sa Partizanovom eliminacijom iz Lige Evrope od Bešiktaša. Imajući u vidu istovremenu  medijsku histeriju oko uspeha Crvene zvezde, Partizanovi navijači su s pravom prepoznali ovaj trenutak kao veoma težak, a neretko se mogu čuti i fatalistički komentari. Naravno da ovo nije prijatan trenutak, i svakako da bi se sve to mnogo lakše podnelo da iza uspeha komšija stoje samo sportski razlozi, a ne neverovatna i neskrivena pomoć celog društva (logistička, finansijska, medijska), društva koje i ne krije da je Zvezda ta koja treba da ima privilegovan status. Ostali su tu za ukras.

  Ipak, da li je sve tako crno i izgubljeno? Naravno da nije. Pre svega, mi smo tu zbog Partizana. I svi mi, bar ovi nešto stariji navijači, pamtimo i nepovoljnije epohe našeg kluba. Da li je, ostavimo po strani komšije, neuspeh i tragedija ispasti od Bešiktaša, kluba sa “svemirskim” uslovima u odnosu na Partizan? Naravno da nije.

 Bio sam osnovac kada je Partizan grčevito branio prvoligaški status, a iste sezone Crvena zvezda igrala finale Kupa UEFA. Dok je čitava zemlja u transu gledala nastupe komšija protiv Vest Bromviča, Herte, Arsenala, ja sam sa nestrpljenjem čekao nedelju, strepeći da li će Partizan uspeti da savlada nekog od prosečnih prvoligaša. A onda, kada bismo tih mučnih sezona slavili i neku sasvim neočekivanu pobedu u gostima, takav uspeh, recimo u Tuzli, za mene je bio kao polufinale Kupa UEFA. U slučaju takvih “uspeha”, pokojni otac (koji inače nije bio baš neki strastveni partizanovac) bi po završetku celog kola, osokoljen pobedom Partizana, brže-bolje uzeo list praznog papira i precizno pravio tabelu posle tek završenih utakmica. Uveren da je baš ta pobeda protiv Slobode ona od koje kreće renesansa i oporavak našeg Partizana. Do sledećeg vikenda i novog razočaranja, jer nismo uspeli da pobedimo kod kuće Osijek ili Radnički. Ovo je lična priča, bez želje za privatizovanjem teme, jer siguran sam da svako od vas ima sličan primer iz svoje porodice.

  Ali, bolji dani su došli. Niko tada nije mogao pretpostaviti da će samo par godina kasnije Partizan protiv Dinama u Beogradu gledati skoro 90.000 njegovih navijača u borbi za titulu, koju je Partizan i osvojio.

  Šta tek da kažu ljudi koji su bili svedoci sumorne decenije (1966-1975) tokom koje Partizan nije osvojio nijedan trofej, iako je 1966. bio vicešampion Evrope? Tokom tih sušnih sezona, Partizan je dva puta bio vicešampion Jugoslavije, dva puta trećeplasirani, dva puta četvrtoplasirani, dva puta petoplasirani, jednom šestoplasirani, a jednom je čak završio i na jedanaestom mestu. Posle poraza protiv Bora u jesen 1973. gorele su tribine u Humskoj i demolirani su golovi. Ali, upravo tada je omasovljena nova generacija Partizanovih navijača, nastala od momaka kojima je preko glave bilo sveprisutnog medijskog histerisanja i neukusne promocije našeg najvećeg rivala.

  Upravo su te sušne godine naslikale profil prosečnog navijača Partizana, bio on redovan na Stadionu JNA, ili se samo nervirao uz radio-prenos: prokletnik i čiraš, uporan, tvrdoglav i temeljit u svojoj ljubavi prema klubu, ni nalik bukačima i samoreklamerima koji su se iz konformizma opredeljivali za neke druge klubove, samo zato jer su trenutno bolji, jer igraju u Evropi ili zato što imaju veći stadion (“a vi grobari nemate ni stadion, igrate na tuđem, vojnom stadionu, buahahaha”). Lako je biti uz trenutno uspešnije. Često slaviš, a kada nema razloga za slavlje, uvek možeš da kažeš da te sport i ne zanima baš preterano.

  Tako je i sada. FK Partizan je u defanzivi. Opšta je tendencija da naš klub bude skrajnut, mediji i okruženje nemaju sumnju da postoji samo jedan poželjan klub, onaj narodni, svesrpski. Jer kad tom klubu ide na bolje, i Srbija se vozdiže.

  Ukazujmo i dalje na besramna medijska i svaka druga omalovažavanja našeg kluba i bolesna veličanja uspeha Zvezde, kakav je Partizan već ostvarivao u dva navrata, pre petnaest i osam godina. Budimo kritični prema potezima koje povlači naš klub, prema očajnoj transfer – politici, nepostojanju jasne vizije, uspavanom marketingu. Ali, ne opterećujmo se previše. Budimo uz klub, preciznije, uz one naše igrače na terenu i klupi, to je najbitnije. Podržimo ih, niko od njih ne traži da budu prvaci, ali bar neka probaju. Dovoljno je da se bore, i da vidimo da žele isto što i mi. Ne zviždimo im ako im loše vide, ako šut umesto u golu završi na korner zastavici. Ne vređajmo ih ako neki od njih ne znaju – nisu sami sebe doveli u Partizan.

  Duh Partizana se ne čuva odustajanjem od kluba, kakav god on bio i koliko god bili sposobni ili nesposobni oni koji ga vode. Što nas bude više na tribinama, manje ćemo biti moneta za nečije potkusurivanje. Pa i protiv Bačke, pa i u 21 čas. Jer, Partizan nema nikog drugog osim nas. 

  I da, na samom kraju – u proleće 1979, Partizan se grčevito borio za opstanak, a Zvezda je igrala finale Kupa UEFA. Tog 6. juna Partizan i Crvena zvezda su u isto vreme igrali mečeve na svojim stadionima. Tada četrnaestoplasirani Partizan je u borbi za opstanak protiv Sarajeva gledalo 25.000 ljudi na Stadionu JNA, dok je četvrtoplasiranu Zvezdu, samo kilometar dalje, u borbi za plasman u naredni Kup UEFA gledalo tek 15.000 navijača protiv Rijeke. I to nije legenda nastala za stolnjacima “Madere” već podatak iz tadašnje štampe. E, to je ta partizanština. OK, znamo – novo je vreme, bitno drugačije, ali primer je poučan. I bolja vremena će doći.

Termini Superlige: ne navijajte sa stadiona, vratite se u fotelju
  U sedmom kolu Superlige Srbije, Partizan dočekuje Bačku. U moru neregularnosti, gluposti i apsurdnih stvari koje okružuju srpski fudbal, oni koji vode brigu o njemu uspeli su da upišu još jednu budalaštinu u taj dosije. Utakmica na Stadionu Partizana počinje u 21 čas!
  Vodeći ljudi našeg fudbala, umesto da na sve načine popularišu ligu, trude se da sakriju mečeve i učine ih što nepodnošljivijim i za igranje i za gledanje. Jasno je da u tome imaju saradnju TV Arena, prema čijim se terminima određuju i satnice utakmica. Posle skandaloznog smeštanja finala Kupa Srbije u Surdulicu, otišli su korak dalje. Pre samo par nedelja, iako je bio nedeljni tropski dan sa temperaturom od preko 35 stepeni, meč Zemun – Partizan je počeo u 17 časova! Nijedna utakmica bilo koje lige u okruženju tog vikenda, nije se igrala od 17 časova! Liga BiH je imala najraniji termin od 17.30, hrvatska od 18.30, a čak su i mečevi Prve Telekom lige Srbije (praktično, druge lige) počinjali od 17.30! Zemun i Partizan, kao i nekoliko hiljada navijača na tribinama u Zemunu, bili su kažnjeni da igraju i gledaju utakmicu po najvećoj vrućini. Koga briga da li će nekome od aktera meča, na terenu ili tribinama, pozliti? Bitna je samo TV Arena i njen “prime termin”. Inače, FSS i Superliga već godinama vode akciju postavljanja reflektora na superligaške terene, a vidimo da to sada odjednom nije bitno!?
  Umobolne odluke se i dalje donose. Partizan večeras dočekuje Bačku, od 21.00 h! Apsolutno smo sigurni da nikada u istoriji domaćeg fudbala (ne govorimo o terminima utakmica Lige šampiona ili Lige Evrope, gde UEFA odlučuje) neka ligaška utakmica nije igrana u ovom terminu! 
  Koja je poenta igranja od devet uveče? Kako “mozgovi” iz Superlige i TV Arene misle da se kući vrate ljudi sa utakmice, oni koji nemaju auto a ne stanuju u centru grada, ili žive u nekom mestu van Beograda? Kako dovesti decu na utakmicu, i to dan uoči početka školske godine, kada deca moraju da budu odmorna i spremna za nastavu? 
  Pažljivo smo pregledali termine evropskih utakmica ove nedelje – samo tri utakmice se igraju od 21 čas ili kasnije. Monako – Marsej u Francuskoj, Partizan – Bačka u Beogradu, i Dinamo – Rijeka u Zagrebu. Ako izuzmemo Francusku, jer zna se koliko je puta infrastruktura (javni prevoz) kvalitetnija u toj zemlji nego ovde, dolazimo do zaključka da se preostale dve utakmice, Partizanova i Dinamova, igraju u ligama koje su pod TV pravima Arene Sport. Čak ni termin portugalske lige od 21.30 (Porto – Moreirense) ustvari nije 21.30 h već 20.30 h, usled vremenske zone u kojoj je Portugalija (sat iza naše).
  Indikativno je da se baš Partizan smešta u te bolesne termine, kao i da je odluka o finalu u Surdulici doneta tek onda kada se znalo da će Partizan igrati u finalu! Slučajno? Kako da ne.
  Bilo bi lepo da i uprava Partizana pusti glas ovim povodom. Određeni broj ljudi će biti sprečen da gleda utakmicu u tom terminu, mnoštvo dece takođe neće moći da dođe. Da li Superliga i TV Arena postoje zbog klubova, ili klubovi zbog njih? 
  Ili gospoda iz FSS, Superlige i TV Arena misle da je Partizan napušteno mače koje treba šutirati, od vrelog popodneva pa do ponoći, kako se “mozgovima” prohte? Neće moći, ako budemo mi odlučivali. Zato, pravac Humska 1!
  

 

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
One comment
Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *