Nastavljamo da vas podsećamo na poznate navijače Partizana, tako što se vraćamo skoro pet decenija unazad, listajući „Partizanov vesnik“ i rubriku „Klub poznatih partizanovaca“, iz 1971. godine.
Danas donosimo priču o Ljubomiru Tadiću (1925-2013), filozofu, akademiku i članu SANU.
Klub poznatih partizanovaca:Ljubomir Tadić
(„Partizanov vesnik, broj 1972, 11.5.1971, autor M. Blečić)
Naš duh ne podnosi šeme
Uvek kad igra Partizan možete ga videti na stadionu sa sinom Borisom. On, dr Ljubomir Tadić, profesor sociologije prava i politike, intelektualac evropskog formata, veliki je simpatizer „crno-belih“, Njegove knjige i tekstovi prevedeni su na španski, francuski, nemački, italijanski i druge svetske jezike. Ali, ovog puta neće biti reči o njegovim knjigama, već o sportu i Partizanu.
– Od kada navijate za Partizan?
– Od osnivanja. Gledao sam sve generacije „crno-belih“. I navijao za njih.
– Koja je od tih generacija ostavila najsnažniji utisak na vas?
– Bobekova generacija. Možda zato što je to i moja generacija. A od ostalih – generacija Milana Galića. Sećam se mnogih njihovih briljantnih igara.
– Koja vas je Partizanova utakmica najviše oduševila?
– Ako već moram da izdvojim jednu, a to nije lako, onda ću se opredeliti za utakmicu Partizan – Honved. Mada, ništa manje nije bila briljantna ni utakmica Partizan – Real, ili neke Partizanove utakmice protiv Crvene zvezde (6-0, 7-1, 5-0, 3-0).
– Šta Partizanu smeta da bude veliki tim?
– Isto ono što smeta i svim jugoslovenskim sportistima: psihička nezrelost i nestabilnost ličnosti. Ako je igrač samo igrač, a ne i ličnost – to se mora negativno odraziti na igru. Zato i ne uspevamo da dosegnemo svetski nivo u sportu, osim Cerara, košarkaša i vaterpolista. Zar nedavno primer Crvene zvezde u Atini i onaj Partizanov u Briselu pre pet godina, i toliki slični primeri, ne govore u prilog ovoj tezi?
– Šta bi valjalo učiniti da se te mane otklone?
– Naš fudbal, ako nema mašte i kombinatorike, ako ne može da ispolji svoju individualnost i duh – on nije veliki. Danas mu, čini mi se, nedostaje sve to. I više od toga – estetika igre. Ukratko: nedostaje kreativnost. U igri naših timova danas je sve podređeno taktici i šemama. A naš duh se ne može uklopiti ni u kakve šeme. To je blisko protestantskim narodima kojima je rad druga vrsta etike. To se, međutim, ne može nametnuti našem nacionalnom biću. Jer, mi smo psihološki nezrela nacija, to je ono što Cvijić naziva „dinarski violentni tip“. Zato treba raditi sa igračima na jačanju volje ličnosti. Jer, ne radi se samo o fizičkoj, već i o psihičkoj izdržljivosti. Treba raditi na jačanju ambicije i izuzetne izdržljivosti, kakvu je nekad posedovao Vasović, a danas možda jedini od naših igrača – Holcer. Našim igračima nedostaje racionalan raspored snage: ako se u početku ne uspe, ne može se uopšte uspeti! Valja otkriti u njima ono što je najjače i najvrednije pa to razvijati, tako da talenat, kojim su često obdareni naši igrači, dođe do punog izražaja.
Priredili: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović