Boško Đorđević
Puno istaknutih Đorđevića je nosilo Partizanov crno-beli dres, a među njima je i bratski tandem Borivoje (Bora) i Boško Đorđević. I dok se za starijeg Boru i danas priča kako je, možda, i najtalentovaniji fudbaler ikada ponikao u Partizanovoj fudbalskoj školi, njegov mlađi brat Boško (rođen 1953.) bio je fudbaler drugačijih karakteristika. Bora je bio plemeniti igrač sredine terena, umetnik s loptom, reprezentativac, otresitog ponašanja i svestan svojih kvaliteta. Ipak, zadesili su ga veliki pehovi tokom karijere – bolest i lom noge, a u Partizanu sa svojom generacijom nije uspeo da osvoji nijedan trofej.
Iako njegov brat Boško nije bio igrač te klase (imao je sasvim drugu ulogu u ekipi), po trofejima u Partizanu uspeo je da nadmaši svog starijeg i poznatijeg brata, čija ga je senka pratila tokom karijere. Senka, nametnuta od javnosti, koja uvek voli da poredi dva brata, iako su u pitanju različite i nezavisne ličnosti, a u našem slučaju i igrači različitih fudbalskih karakteristika. Još je čuveni Mile Kos, u jednom od čuvenih „Partizanovih vesnika“, jasno zapazio razlike između Bore i Boška:
– Bora i Boško se bitno razlikuju i po vaspitanju i po temperamentu. Stariji Đorđević je pun sebe, sav vrca od nadmoći i superiornosti koju tako često ističe u razgovoru. Ali, ta Borina uobraženost je toliko sastavni deo njegove ličnosti da se već prima kao vrlina.
Boško je sasvim drugačiji. Odmeren u reči i gestu. O sebi nerado priča. Čak je pomalo i stidljiv. Strog je prema sebi.
Boško Đorđević je svestan svojih slabosti. Nema eksplozivan polazak iz mesta (to je i razumljivo, jer je visok 182 cm), još ne igra dobro glavom, neokretan je, slabo izvršava defanzivne zadatke kada je u ulozi veznog igrača, i zato radije igra levo krilo. Za Boška treneri kažu da je „punokrvni levak“, jedan od onih „levaka“ koji su neophodni u svakoj kompoziciji tima. Ima izvanredno jak udarac, smeo je u driblingu, vrlo hrabar u duelima i gotovo da ne zna šta znači trema.
Posle ovog savršenog skeniranja Boškovih igračkih karakteristika od strane Mileta Kosa, s početka 1973. godine, nema se šta dodati u opisu Boška kao igrača. Osim toga da je za skoro deceniju boravka u Partizanu (u kojem je i počeo, kao dečak iz obližnjeg naselja Prokop), bio jedan od onih igrača o kojima novine ne pišu često, koji je uvek tu po strani, iako prvotimac, ali bez čijeg učinka ni oni najveći asovi ne bi dali pun doprinos. Svakako da se od njega očekivalo i više od onoga što je pružio, ali nije pružio malo. Naprotiv.
Zašto je Boško „diskretni heroj“?
Ima u tome, za početak, i nečeg ličnog. U vreme kad je autor ovih redova, još kao predškolac, upijao svoja prva saznanja o Partizanu, Boško je bio jedan od prvotimaca. Ostala mi je u sećanju lepa scena sa jedne od utakmica. Moguće da je to bio meč protiv Veleža. Snežni teren Stadiona JNA, pobeda Partizana, buket naših igrača koji slave pogodak, u snežno belim dresovima i crnim šorcevima. I među njima visoki igrač sa brojem 11 na leđima, uzdignutih ruku, sa šutem koji razara. Odmah se, uz Mocu i Zavišu, primio za maleno „grobarsko“ srce.
Ali, ostavimo lične utiske sa strane. Postoje važniji razlozi zašto baš sa Boškom počinjemo ovaj serijal.
Tokom postojanja velike Jugoslavije, od 1945. do 1992, Partizan je samo pet puta imao najboljeg strelca šampionata iz svojih redova. Bili su to Marko Valok sa 17 golova 1950. godine, Stjepan Bobek sa 21 golom u sezoni 1953/54, Mustafa Hasanagić u sezoni 1966/67 sa 18 datih golova, Nenad Bjeković u šampionskoj 1975/76 sa 24 gola i, pogađate – Boško Đorđević, sa 20 datih golova u sezoni 1974/75!
Sama činjenica da je Boško Đorđević bio jedan od onih koji su ušli u večnu listu najboljih strelaca, dovoljna je za nezaborav. Takođe, biti u društvu ovakvih Partizanovih asova koji su bili najbolji strelci Jugoslavije, sve je, samo ne mala stvar.
Te sezone, Partizan je tavorio. Nije bilo prilike za visok plasman, pa je jedna od ambicija kluba po dolasku Kaloperovića na polovini te sezone, osim poboljšanja katastrofalnog plasmana, bila i da se bar neko iz redova Partizana okiti titulom najboljeg strelca lige. Partizan je na kraju te sezone završio kao šesti na tabeli, a duh Partizana najbolje odslikavaju reči Moce Vukotića iz te sezone, upućene tada mladom Đorđeviću: – Boško, ti šutiraj, sve šutiraj, samo budi prvi strelac!
Te 1974/75 Boško Đorđević je podelio prvo mesto na listi strelaca zajedno sa Dušanom Savićem iz Crvene zvezde. Još tada, krenulo se u fudbalskoj javnosti sa omalovažavanjem golgeterskog učinka mlađeg Đorđevića: „Najbolji strelac, a polovinu golova je dao sa penala“!
Izgleda da je mnoge žuljalo to što na čelu liste strelaca te sezone nije bio usamljen igrač iz našeg rivalskog kluba.
Brojke su sasvim drugačije – od 20 datih golova te 1974/75, Boško Đorđević je 13 dao iz igre, a 7 sa penala. Otprilike, dve trećine iz igre, a jedna trećina sa penala (da li je gol sa penala greh?). Nije nas mrzelo da brojimo: iz igre je pogađao mreže Slobode (dva puta), Vardara (tri puta), Olimpije (dva puta), Vojvodine, Dinama, Željezničara (dva puta), niškog Radničkog i kragujevačkog Radničkog. Sa bele tačke, postizao je golove protiv Bora, Čelika, Proletera, Sarajeva, Zvezde, Rijeke i Dinama.
Prvih osam golova Đorđević je postigao iz igre, a prvi gol sa penala tek u 21. kolu, protiv Bora! Što znači da se u prvom delu šampionata već pokazao kao dobar strelac, iako nije bio klasični špic igrač, ili što bi se tadašnjom terminologijom reklo, centarfor. I kada se već pokazao kao dobar strelac, bilo je sasvim logično što je čitava ekipa na proleće 1975. stala iza njega i prepustila mu izvođenje penala, kako bi se okitio zvanjem najboljeg strelca, što mu je i uspelo na kraju sezone.
I umesto da se potencira činjenica da je igrač koji nije klasični centarfor postigao čak 13 golova iz igre od svojih ukupno 20, i da je kao najbolji strelac lige uspeo da uđe u društvo velikana kao što su Bobek, Veselinović, Kostić, Santrač, Bajević, Hasanagić, Nadoveza, Jerković…tada mladom Đorđeviću je fudbalska čaršija prebrojavala golove iz penala?! Zanimljivo je da se mnogo godina kasnije nije puno sitničarilo oko toga koliko golova sa penala je dao Darko Pančev (nesumnjivo, igrač najviše klase) i da li je i cela ekipa Crvene zvezde radila za njega. Naravno da jeste, ekipa uvek radi za svog najboljeg strelca, i to je sasvim u redu. Nije u redu što se dostignuća pojedinih igrača omalovažavaju i umanjuju.
Nije samo ta sezona obeležila karijeru Boška Đorđevića. On je uspeo ono što njegov darovitiji brat Bora nije – osvojio je dve titule prvaka sa Partizanom, u sezonama 1975/76 i 1977/78. U obe šampionske sezone bio je prvotimac, postigavši po pet golova u svakoj od tih sezona, a neretko je bio strelac protiv Dinama i Hajduka. Takođe, Boško Đorđević je s Partizanom osvojio i Mitropa kup 1978. godine.
Sa pojavom ogromne klupske i rezultatske krize u Partizanu, od sezone 1978/79, i karijera Boška Đorđevića ide silaznom putanjom. U sezoni 1980/81 napušta Partizan i nastupa uspešno za Rad, a zatim odlazi u redove nemačkog drugoligaša Uniona iz Solingena, gde 1983. i završava karijeru.
Nenametljiv i ponašanjem skroman igrač, a sa velikim doprinosom. Naročito u dve šampionske sezone. Novinarima možda i ne baš atraktivan sagovornik, ali trenerima vrlo zahvalan. A ako je neko bio prvotimac kod Ante Mladinića, u ekipi koja je gazila sve redom u sezoni 1977/78, onda to dovoljno govori.
Po završetku karijere fudbalera, Boško Đorđević je povremeno radio kao trener u manjim beogradskim klubovima, i često je nastupao sa veteranima Partizana. Danas živi u Beogradu, van sveta fudbala. Skromno, tiho i nenametljivo, isto onako kako se ponašao i kao fudbaler.
* Zahvalnost Bobanu Živanoviću i Tomislavu Vukoviću za statističke podatke koji su korišćeni u tekstu.