Danas nije neobično da žene i devojke prate fudbal i sport. Ali, kada devojke baš strastveno navijaju za neki klub, to je ipak malo ređi slučaj, mada, ni to nije neka senzacija. Ako je devojka toliko posvećena pa uređuje i blog o svom klubu, onda je to već za rubriku „Verovali ili ne“. 

  Naša današnja sagovornica se zove Ágnes, voli fudbal, prati sport, navija za Partizan i uređuje blog o JSD Partizan. Ono najneverovatnije tek sledi – Ágnes uopšte nije iz Srbije, već dolazi iz druge zemlje, nama susedne Mađarske!

  Takva priča jednostavno mora da ostane zabeležena na ovom blogu. Iako ovaj intervju neće obilovati sa puno nostalgije, posvećenost Partizanu koju gaji naša sagovornica, čini da ova priča bude sasvim  u duhu ovog bloga.

Crno-bela nostalgija: – Agnes, pre nego što pređemo na teme vezane za Partizan, reci nam prvo, kada i kako je uopšte došlo do toga da se zainteresuješ za fudbal?

  Ágnes: – Moj otac je bio fudbalski sudija u mladosti. Fudbal je za njega bio i ostao sve. Moja najranija sećanja vezana za tatu su ona kako on sedi ispred televizora i gleda utakmicu ili lista sportsku štampu. Ja sam imala oko jedanaest ili dvanaest godina kada sam mu se jednom pridružila dok je gledao fudbal na televiziji  Ne sećam se tačno kada sam se baš zainteresovala za fudbal (i sport generalno), samo sam u jednom momentu shvatila da sve češće i češće gledam fudbalske utakmice. Otac mi je objasnio neka osnovna pravila, kao na primer ofsajd, a ostalo sam shvatila kroz posmatranje utakmica.

  Crno-bela nostalgija: – Da li navijaš za neki mađarski klub ili si ranije navijala? Možeš li malo da nam približiš situaciju u mađarskom fudbalu?

 Ágnes: – Kada sam bila u dobu između 13 i 15 godina, navijala sam za Ferencvaroš, ali to je potrajalo samo dve-tri godine. Onda sam izgubila zanimanje i za Ferencvaroš i generalno za mađarski fudbal. Mađarski fudbal, poput mnogih drugih stvari u Mađarskoj, ima tendenciju da živi od svoje prošlosti i ne pravi nikakav korak napred.

Partizan – Ferencvaroš, jul 1959.

  Ukratko, što se tiče mađarskog fudbala, mislim da je on precenjen. I od strane novinara, ali i od strane trenera i igrača. Velike svote novca se ulažu u fudbal a nivo fudbala kao i nivo treniranja igrača su na tragično niskom i razočaravajućem nivou. Igrači su takođe precenjeni, zarađuju previše s obzirom na njihov, ne baš visok, nivo kvaliteta, a i nisu nešto zainteresovani da napreduju.

  Crno-bela nostalgija: – Ali, pored svih tih mađarskih i evropskih klubova, ti navijaš za Partizan! Zašto baš Partizan i kako je sve to počelo?

 Ágnes: – Deceniju unazad izgubila sam iluzije o mađarskom fudbalu i razočarala se u njega. Godinama mi nijedan tim nije bio blizak srcu – naravno, bilo je, a i sada ima odličnih timova u celom svetu, ali nešto je uvek nedostajalo. Preplaćeni igrači, nedovoljna posvećenost igri, ili je čak i fudbal sam po sebi bio dosadan i nekako suviše robotizovan. U jednom momentu sam shvatila da mi nijedan klub nije posebno omiljen. A onda, u jesen 2012, upoznala sam prijatelja iz Beograda koji mi je približio Partizan. On je veliki navijač Partizana, a „zarazio“ me je način na koji je on pričao o Partizanu, utakmicama, igračima, i o tome kako Partizan utiče na svakodnevni život mnogih ljudi. Ja nikada ranije, ali zaista nikada u svom životu, nisam videla takvu strast i posvećenost jednom klubu. Nisam ni znala da tako nešto postoji. 

  Ubrzo sam pronašla sebe kako po internetu tragam za rezultatima Partizana a krajem 2012. sam preko interneta odgledala i prvu utakmicu Partizana.

  Crno-bela nostalgija: – Kakva je bila reakcija tvoje okoline kada je shvatila da si navijač kluba iz druge države? Da li im je bilo pomalo čudno?

 Ágnes: – Skoro svi Mađari manje ili više podržavaju neki strani tim, a mnogi čak ne navijaju ni za jedan domaći klub, usled niskog kvaliteta fudbala u Mađarskoj. Tako da i nije baš neobično da ljudi ovde navijaju za neki strani klub. Možda sama činjenica da navijam za srpski klub umesto nekog od trenutno popularnih, kao što su Mančester Junajted, Liverpul, Bajern, Barselona, Real…dovede do toga da ljudi u momentu podignu obrve i razrogače oči, ali brzo pređu preko toga i samo konstatuju – „OK, ako se tebi tako sviđa“. 

Agnes na Stadionu Partizana

 Crno-bela nostalgija: – Da li si uspela da posetiš Beograd i Humsku ulicu i da li planiraš da pogledaš uživo neku utakmicu Partizana?

Ágnes: – Da, da i da! Dva puta sam posetila Beograd, 2013. i 2014. godine, i ne mogu da dočekam da opet dođem. Oba puta sam posetila Humsku ulicu, i pošto je tada bila letnja pauza u sezoni, nisam imala prilike da prisustvujem nekoj od utakmica. Obišla sam stadion i okolinu, a ovog leta mi se ukazala prilika da posetim i Partizanovu trofejnu salu, a ti ljubazni ljudi iz kluba su mi čak dozvolili da siđem i dole na teren, da vidim te čuvene reflektore i dodirnem travu. Momenat koji neću nikad zaboraviti! A plan mi je da naredne godine dođem i konačno pogledam neku utakmicu Partizana uživo sa tribina. 

Crno-bela nostalgija: – Tvoj blog o Partizanu je fenomenalan. Tačnije, dva bloga, pošto ti paralelno vodiš blog o Partizanu i na engleskom i na mađarskom. Da li si za sada dobila neke povratne reakcije?

Ágnes: – O, puno hvala! Do sada ipak nisam dobila neke komentare ili povratne reakcije vezane za moj blog.

Crno-bela nostalgija: – Ko je tvoj omiljeni Partizanov igrač?

 

Ágnes: – Teško pitanje. Ima ih više. Znam da su među igračima „zlatnog doba“ najbolji bili Stjepan Bobek i Zlatko Čajkovski. U generacijama koje su dolazile posle njih, najbolji su bili Momčilo Vukotić, Zvonko Varga i Dragan Mance, kao i Predrag Mijatović. Od sadašnje generacije, izdvajam Sašu Ilića, Andriju Živkovića i Petra Škuletića, ali i Milana Lukača, koji je nekoliko puta dokazao da je odličan golman. Ali, i među ostalim sportistima JSD Partizan ima velikih imena. Znam da je, posebno u vaterpolu, Partizan imao velike igrače, kao što su Muškatirović i Sandić.

  Crno-bela nostalgija: – Od kako si počela da pratiš Partizan, možeš li izdvojiti najuzbudljiviju utakmicu, posle koje si bila sasvim srećna i oduševljena?

 Ágnes: – Izdvajam dve, posle kojih sam bila u stanju da odletim i na Mesec. Prva je bila 144. „večiti derbi“, koji smo dobili u finišu fantastičnim slobodnim udarcem Jojića, a druga – 146. derbi, kada je Lukač odbranio dva penala a mi na kraju pobedili 2-1.

 Crno-bela nostalgija: – Šta si to pronašla u Partizanu? Da li je to samo klub za koji navijaš ili je to nešto više, poput pokreta ili ideje?

 Ágnes: – Zadivljena sam neverovatnom podrškom koju ekipa ima, bez obzira da li je u pitanju fudbal, košarka, vaterpolo, ili neki drugi sport. Mnogi navijači prate ne samo fudbal i košarku, već bukvalno svaki sport u kojem Partizan nastupa. Takvu simbiozu navijača i kluba nisam do sada nigde videla, osim u Partizanu. Takve navijače niko nema, oni su više od familije. Takođe, moram da pomenem igrače – bez obzira bili oni fudbaleri, košarkaši, vaterpolisti, odbojkaši, rukometaši…oni mi deluju kao da su spremni da izginu na terenu čak i kada je rezultat naizgled beznadežan. Mnogi sportisti u svetu su spremni da izginu za novac koji su tražili i dobili za ugovor,samo ovde su spremni da izginu za tim. Mislila sam da je takav stav zauvek nestao, ali srećom, vidim da i dalje postoji.

 I još jedna stvar – dok u svetu mladi sportisti jedva čekaju da odu preko granice i potpišu unosan ugovor za strani klub, Partizanovi sportisti često radije ostaju ovde i odbijaju povoljne ponude iz Evrope. Takva lojalnost me ostavlja bez reči. 

Moram još ovo da istaknem – trudim se da ispratim i zabeležim svaki nastup Partizanovih sportista, posebno u sportovima s loptom, a ne samo fudbal. Partizanovo sportsko društvo je puno mladih i talentovanih sportista sa velikim entuzijazmom, nadam se da će Evropa to prepoznati i uvažavati.

 Crno-bela nostalgija: – Hvala ti za ovaj intervju, želimo ti puno uspeha s tvojim blogom kao i sve najbolje u privatnom životu!

Ágnes: – Hvala i Vama za intervju! 

Za kraj, posetite ove dve adrese i uverite se sa koliko posvećenosti Agnes prati JSD Partizan i piše o Partizanu: