Odlazak Partizanovog plemića

  Juče je umro Bora Todorović. Čovek, Glumac, Umetnik, Partizanovac. Kad čovek napusti svet u 84. godini, ne može se govoriti o šoku i tragediji. Ali, može se govoriti o velikom gubitku, pre svega za njegovu porodicu a onda i za našu kulturu. Bora je juče, svojim odlaskom, u meni izazvao nekakvu dostojanstvenu tugu, žal, i desetine uspomena. U moru sećanja i reči oproštaja od Bore, meni je najpreciznija ona rečenica Dušana Kovačevića, koji je rekao da običan svet u Srbiji oseća da je izgubio nekog svog.

  Odrastao sam uz domaće filmove. Moj pokojni otac je obožavao asove srpske i jugoslovenske komedije. Svako malo, on bi pominjao neke tamo, meni nepoznate „Diplomce“. Gledajući naše komedije, primetio sam da je Bora Todorović bio jedini koji je nepogrešivo, u svakom momentu, svakom svojom grimasom i svakim svojim gegom, umeo da mu „nađe žicu“ i njega, čoveka kojeg je teško bilo oduševiti, nasmeje do suza.

  Harizma i talenat koje je Bora emitovao bili su skoro opipljivi. Bila je potrebna samo jedna scena pa da vas bespovratno osvoji to večito spadalo i taj neprevaziđeni i šarmantni zajebant našeg filma. Da vam se useli u srce, zauvek.

  Bora je voleo Partizan. Voleo ga je na svoj način. Ona specifična i duboka naklonost prema klubu, kada ti je Partizan kao deo porodice, kao brat, kao nešto što si dobio rođenjem i što se nikada ne dovodi u pitanje.  Voleo je Partizan nenametljivo, ali time njegova ljubav prema „crno-belima“ nije bila manje vredna – naprotiv. Nije nikada samoreklamerski mahao svojom pripadnošću Partizanu, kao što nikad nije mahao ni svojim srpstvom, ni beogradskim poreklom. A u sebi je sublimirao one najlepše osobine koje može da ima neko ko se zove i Beograđaninom, i Srbinom, i Jugoslovenom, i Partizanovcem. Ili jednostavnije rečeno – Čovekom. Neko ko je sa jedanaest ili dvanaest godina u ratnom vihoru prehranjivao
porodicu, jer je već sa tri godine ostao bez oca, mogao je da izraste
samo u Čoveka. Iskrenog, prirodnog, šarmantnog, gospodstvenog.

 Vitalan i uvek nasmejan, bio je kao večiti dečak. Godine su mu dodavale bore ali su ga činile samo šarmantnijim. Bilo je toliko prirodno i normalno videti Boru kako se u poznim godinama bez problema penje do vrha istoka Humske 1, da smo mislili da je neprolazan i večit, kao i njegove uloge.

  Juče, njegova velika i čista duša se preselila na nebo, gde ga čeka probrano crno-belo društvo – Duško Radović, Mija Aleksić, Zoran Radmilović, Sloba Novaković, Petar Banićević, Slobodan Aligrudić…

  Bora Todorović je zauvek otišao ali ostale su njegove uloge, njegovo delo i njegova veličina. I primer, obrazac, domaći zadatak, kako je moguće biti istovremeno umetnik, prijatelj, gospodin, šarmer, Beograđanin, Srbin, Jugosloven, Partizanovac. Biti velikan a sa obe noge na zemlji. Biti svoj, a opet, svakome neizmerno drag.

  Ako je, kao što reče Duško Vujošević, navijanje za Partizan neka vrsta plemstva, juče nas je napustio naš najveći plemić.

  Večna ti slava, dragi naš Boro.

Aleksandar Pavlović