kapiten čuvene „čileanske“ generacije, ali zbog jednog crvenog kartona
nije dosegao slavu koju su dosegli momci kojima je on bio kapiten. Ipak,
ostvario je zapažen trag igrajući za Partizan, a danas živi i radi kao
trener na dalekim Farskim ostrvima. Aleksandar Đorđević i njegova
nesvakidašnja fudbalska priča je pred Vama!
Aleksandar Đorđević: – Fudbalom sam počeo da se bavim u Beogradu, u „Partizanu“, 1980. godine. Moj prvi trener je bio Baja Marić.
Đorđević je u gornjem redu, peti sa leve strane
Crno-bela nostalgija: – Ko je još bio u Vašoj generaciji u mlađim kategorijama Partizana, a da je kasnije uspeo poput Vas da dođe do prvog tima?
Aleksandar Đorđević: – Ja sam igrao za starije i u svojoj generaciji. Jedini koji se izdvojio i kasnije uspeo je bio Goran Stevanović.
Crno-bela nostalgija: – Mnogi znaju za slavnu
„čileansku generaciju“ koja je bila prvak sveta 1987. ali malo ljudi zna
da ste baš Vi bili kapiten te generacije, ali nažalost niste putovali u
Čile. Podsetite nas na te dane i taj peh oko neodlaska u Čile…
Aleksandar Đorđević: – Smatram da je taj peh
unazadio moju karijeru. Nepromišljenim gestom sam dobio crveni karton na
Evropskom prvenstvu u Subotici i sebe eliminisao za odlazak u Čile. Kao
igrač reprezentacije nisam smeo tako da reagujem i dopustim sebi da
uđem u fizički kontakt sa Matijasom Zamerom. Još uvek ga se
sećam, i posle toliko godina…
Crno-bela nostalgija: – Vi ste veoma rano postali
standardni prvotimac Partizana – već sa 18 godina, što je tada bila
prava retkost. Šta izdvajate kao najlepše iz tog perioda?
Aleksandar Đorđević: – Veliki uspeh i velika čast su bili
ići na pripreme sa prvim timom, sa samo 16 godina i biti sa velikim
imenima kao sto su Moca Vukotić, Varga, Radanović, Živković…Za mene, kao
klinca, to je bilo ostvarenje svih želja.
Crno-bela nostalgija: – U to vreme, Dragan
Stojković je bio najbolji fudbaler Jugoslavije ali se nikada nije
naigrao u derbijima pored Vas. Bili ste možda i jedini igrač koji je
Piksija umeo da „strpa u džep“. U čemu je bila tajna?
Aleksandar Đorđević: – Tajna je u „večitom
derbiju“! Uvek sam davao sve od sebe, ali derbiji su bili
posebni….Tako da nema tu velike tajne, jednostavno igrate ne za
sebe, već za navijače, saigrače, ceo Partizan…Zato Piksi nikada nije
imao sansu (smeh). On je bio među najboljim igračima u Evropi u to vreme i
time je moj zadatak bio teži, ali sam igrao srcem, ne razmišljajući ko je
od nas dvojice bolji.
Crno-bela nostalgija: – Bili ste strelac u
Glazgovu, na legendarnoj utakmici Seltika i Partizana, koju je Partizan
izgubio sa 5-4 ali ipak prošao u sledeću rundu Kupa pobednika kupova, te 1989. godine. Da
li su Vam to najdraži gol i najdraža utakmica, i kako vidite taj meč,
25 godina kasnije?
Aleksandar Đorđević: – Definitivno mi je to
najdraži gol u karijeri, posebno zato što smo svi na toj utakmici igrali za
Mocu Vukotića, legendu Partizana. Mada, danas, 25 godina kasnije, pijem „Brufene“
zbog čuvenog salta posle postignutog gola (smeh).
Crno-bela nostalgija: – Da li je, s druge strane, utakmica u Valoni protiv Fljamurtarija, nešto što biste najradije zaboravili?
Aleksandar Đorđević: – Na žalost, nikada neću zaboraviti tu utakmicu, ali se nadam da se nje niko drugi više i ne seća, hahaha.
Crno-bela nostalgija: – Kada ste se pojavili u
timu Partizana, igrali ste na mestu štopera (kasnije i u veznom redu).
Navijači „crno-belih“ su mislili da je Partizan, posle Nenada
Stojkovića, dobio opet centarhalfa najviše klase koji će dugo biti u
timu Partizana. Ipak, i pored nespornog kvaliteta, niste u karijeri
pružili ono što se očekivalo, koji su razlozi?
Aleksandar Đorđević: – Najteže pitanje do sada. Šta reći? Mlad, lud, lep (smeh), željan nekog drugog života sem fudbala.
Crno-bela nostalgija: – Kako je tekla Vaša igračka karijera posle Partizana?
Aleksandar Đorđević: – Turbulentno! Napredak iz Kruševca, Južna Koreja, Australija, Crna Gora, Zvezdara, opet Partizan
1998, Švajcarska, i najzad Farska Ostrva, gde sam i danas.
Crno-bela nostalgija: – Jedan ste od retkih Srba
koji je radio na Farskim ostrvima. Da li ste i dalje tamo, i zašto baš
Farska ostrva? Slobodno nam recite neku zanimljivost ili pikanteriju sa
tog podneblja…
Aleksandar Đorđević: – Kao što rekoh, još uvek sam
na Farskim ostrvima, tamo sam poslednjih trinaest godina. Slučajno sam došao ovde, na
poziv Tomislava Sivića, trenera KI Klaksvika u to vreme. Za taj tim sam igrao pet
godina, do povrede ahilove tetive. Sada sam trener. Život na ovom
podneblju je bez stresa, miran i bez sunca,ali meni prija.
Crno-bela nostalgija: –
Kako sa ove distance gledate na period jugoslovenske lige?
Aleksandar Đorđević: – Na to pitanje je nemoguće
odgovoriti! Tada smo bili kompletna zemlja, što sada nismo. Ne mogu ni
da zamislim da Partizan izgubi od Srema. Toliko o tome.
Crno-bela nostalgija: – Pratite li rezultate
Partizana, šta fali ovom Partizanu da se bar približi nivou iz Vašeg
perioda, i da li ste u kontaktu sa bivšim klupskim drugovima?
Aleksandar Đorđević: – Pratim redovno, nerviram se
redovno…Greška je što smenjuju trenere ne dajući im šansu da
upoznaju tim i napreduju sa istim. Mada, nikada se ne može ponoviti
istorija. Što se tiče bivših klupskih drugova, sa par njih sam u
kontaktu zahvaljujuci Fejsbuku i „Crno-Beloj nostalgiji“.
Crno-bela nostalgija: – Veliko hvala za intervju, želimo Vam puno sreće u karijeri i naravno, u privatnom životu!
Aleksandar Đorđević: – Hvala Vama od srca! Jedna mala napomena – ako osvojim
sa ženskim timom KI Klaksvika ove godine titulu, ulazimo u Ginisovu
knjigu rekorda!
želi Aleksandru Đorđeviću da sa ženskim timom KI Klaksvika osvoji rekordnu 15.
uzastopnu titulu, ostane zauvek zapisan u Ginisovoj knjizi rekorda i
time svoju fudbalsku i životnu priču učini još neobičnijom!