Naš današnji sagovornik bio je velika nada Partizana i kapiten čuvene „čileanske“ generacije, ali zbog jednog crvenog kartona nije dosegao slavu koju su dosegli momci kojima je on bio kapiten. Ipak, ostvario je zapažen trag igrajući za Partizan, a danas živi i radi kao trener na dalekim Farskim ostrvima. Aleksandar Đorđević i njegova nesvakidašnja fudbalska priča su pred Vama!
Crno-bela nostalgija: – Aleksandre, za mlađe posetioce bloga koji ne pamte Vašu karijeru u Partizanu – kada i gde ste počeli da se bavite fudbalom?
Aleksandar Đorđević: – Fudbalom sam počeo da se bavim u Beogradu, u „Partizanu“, 1980. godine. Moj prvi trener je bio Baja Marić.
Đorđević je u gornjem redu, peti sa leve strane
Crno-bela nostalgija: – Ko je još bio u Vašoj generaciji u mlađim kategorijama Partizana, a da je kasnije uspeo poput Vas da dođe do prvog tima?
Aleksandar Đorđević: – Ja sam igrao za starije i u svojoj generaciji. Jedini koji se izdvojio i kasnije uspeo je bio Goran Stevanović.
Crno-bela nostalgija: – Mnogi znaju za slavnu „čileansku generaciju“ koja je bila prvak sveta 1987. ali malo ljudi zna da ste baš Vi bili kapiten te generacije, ali, nažalost, niste putovali u Čile. Podsetite nas na te dane i taj peh oko neodlaska u Čile…
Aleksandar Đorđević: – Smatram da je taj peh unazadio moju karijeru. Nepromišljenim gestom sam dobio crveni karton na Evropskom prvenstvu u Subotici i sebe eliminisao za odlazak u Čile. Kao igrač reprezentacije nisam smeo tako da reagujem i dopustim sebi da uđem u fizički kontakt sa Matijasom Zamerom. Još uvek ga se sećam, i posle toliko godina…
Crno-bela nostalgija: – Vi ste veoma rano postali standardni prvotimac Partizana – već sa 18 godina, što je tada bila prava retkost. Šta izdvajate kao najlepše iz tog perioda?
Aleksandar Đorđević: – Veliki uspeh i velika čast su bili ići na pripreme sa prvim timom, sa samo 16 godina i biti sa velikim imenima kao sto su Moca Vukotić, Varga, Radanović, Živković…Za mene, kao klinca, to je bilo ostvarenje svih želja.
Crno-bela nostalgija: – U to vreme, Dragan Stojković je bio najbolji fudbaler Jugoslavije ali se nikada nije naigrao u derbijima pored Vas. Bili ste možda i jedini igrač koji je Piksija umeo da „strpa u džep“. U čemu je bila tajna?
Aleksandar Đorđević: – Tajna je u „večitom derbiju“! Uvek sam davao sve od sebe, ali derbiji su bili posebni….Tako da nema tu velike tajne, jednostavno igrate ne za sebe, već za navijače, saigrače, ceo Partizan…Zato Piksi nikada nije imao šansu (smeh). On je bio među najboljim igračima u Evropi u to vreme i time je moj zadatak bio teži, ali sam igrao srcem, ne razmišljajući ko je od nas dvojice bolji.
Crno-bela nostalgija: – Bili ste strelac u Glazgovu, na legendarnoj utakmici Seltika i Partizana, koju je Partizan izgubio sa 5-4 ali ipak prošao u sledeću rundu Kupa pobednika kupova, te 1989. godine. Da li su Vam to najdraži gol i najdraža utakmica, i kako vidite taj meč, 25 godina kasnije?
Aleksandar Đorđević: – Definitivno mi je to najdraži gol u karijeri, posebno zato što smo svi na toj utakmici igrali za Mocu Vukotića, legendu Partizana. Mada, danas, 25 godina kasnije, pijem „Brufene“ zbog čuvenog salta posle postignutog gola (smeh).
Crno-bela nostalgija: – Da li je, s druge strane, utakmica u Valoni protiv Fljamurtarija, nešto što biste najradije zaboravili?
Aleksandar Đorđević: – Na žalost, nikada neću zaboraviti tu utakmicu, ali se nadam da se nje niko drugi više i ne seća, hahaha.
Crno-bela nostalgija: – Kada ste se pojavili u timu Partizana, igrali ste na mestu štopera (kasnije i u veznom redu). Navijači „crno-belih“ su mislili da je Partizan, posle Nenada Stojkovića, dobio opet centarhalfa najviše klase koji će dugo biti u timu Partizana. Ipak, i pored nespornog kvaliteta, niste u karijeri pružili ono što se očekivalo, koji su razlozi?
Aleksandar Đorđević: – Najteže pitanje do sada. Šta reći? Mlad, lud, lep (smeh), željan nekog drugog života sem fudbala.
Crno-bela nostalgija: – Kako je tekla Vaša igračka karijera posle Partizana?
Aleksandar Đorđević: – Turbulentno! Napredak iz Kruševca, Južna Koreja, Australija, Crna Gora, Zvezdara, opet Partizan 1998, Švajcarska, i najzad Farska Ostrva, gde sam i danas.
Crno-bela nostalgija: – Jedan ste od retkih Srba koji je radio na Farskim ostrvima. Da li ste i dalje tamo, i zašto baš Farska ostrva? Slobodno nam recite neku zanimljivost ili pikanteriju sa tog podneblja…
Aleksandar Đorđević: – Kao što rekoh, još uvek sam na Farskim ostrvima, tamo sam poslednjih trinaest godina. Slučajno sam došao ovde, na poziv Tomislava Sivića, trenera KI Klaksvika u to vreme. Za taj tim sam igrao pet godina, do povrede ahilove tetive. Sada sam trener. Život na ovom podneblju je bez stresa, miran i bez sunca, ali meni prija.
Crno-bela nostalgija: – Kako sa ove distance gledate na period jugoslovenske lige?
Aleksandar Đorđević: – Na to pitanje je nemoguće odgovoriti! Tada smo bili kompletna zemlja, što sada nismo. Ne mogu ni da zamislim da Partizan izgubi od Srema. Toliko o tome.
Crno-bela nostalgija: – Pratite li rezultate Partizana, šta fali ovom Partizanu da se bar približi nivou iz Vašeg perioda, i da li ste u kontaktu sa bivšim klupskim drugovima?
Aleksandar Đorđević: – Pratim redovno, nerviram se redovno…Greška je što smenjuju trenere ne dajući im šansu da upoznaju tim i napreduju sa istim. Mada, nikada se ne može ponoviti istorija. Što se tiče bivših klupskih drugova, sa par njih sam u kontaktu zahvaljujuci Fejsbuku i „Crno-beloj nostalgiji“.
Crno-bela nostalgija: – Veliko hvala za intervju, želimo Vam puno sreće u karijeri i naravno, u privatnom životu!
