Blog

Danas nam je divan dan, Partizanu rođendan!

„Partizan je deo moje porodične tradicije, moje kućno božanstvo. Deo moje krvi, moje estetike, mog odrastanja!“
Božo Koprivica

I ovog 4. oktobra izbrojaćemo silne titule i trofeje osvojene u
poslednjih godinu dana i dodati ih u zlatnu Partizanovu riznicu. Neka
ih, samo neka se množe. Proglasićemo najbolje u našoj sportskoj porodici
i dodeliti im priznanja. Uslediće koktel, malo će da se popije, kako i
dolikuje u trenucima slavlja, a nešto će i da se nabode na čačkalicu i
viljušku.

Ostaje li nešto posle toga do sledećeg bleska bliceva za godinu dana,
da li smisao postojanja jednog kluba počinje izlaskom na teren a
završava se osvojenim prvim, drugim ili petim mestom ili osvojenim
trofejom? Postoji li još nešto izvan imperativa modernog sporta, sažetih
u devizama „kupi, prodaj, igraj, pobedi, zgazi, budi prvi“? Šta je
Partizan? Šta znači „biti  partizanovac“? Puki pripadnik navijačkog
pokreta kojem je jedini smisao zaodenuti se u klupske boje, pobediti i
biti prvi, ili ima nešto i izvan toga? 

Ostaću u ovom tekstu u okviru porodične tradicije, krvi, odrastanja i
estetike, pomenutih na početku teksta. Jer dalje i šire od ove suštine
izrečene u dve rečenice nema potrebe da se ide.

Nosilac moje porodične tradicije pripadanja Partizanu bio je otac.
Nepovratno opijen igrom „Partizanovih beba“ tokom svog vojnog roka u
Beogradu, a kasnije, kao novi stanovnik prestonice i svedok istorijskog
uzleta do Brisela. Ne toliko vatren navijač, ali je njegov način
praćenja Partizana, kao nečeg neodvojivog od naše kuće, meni jasno i
spontano ukazao da je taj klub deo naše porodice. Nešto što se samo po
sebi podrazumeva, kao što se podrazumeva da moraš da dišeš ili da piješ
vode. I više nije bilo šanse da me bilo ko skrene na stranputicu.

Temelje mom odrastanju uz crno-belo dale su 1974, 1975, 1976. Prelep
dečji crno-beli dres sa tankim prugama koji sam dobio od roditelja.
Sintetika koja skoro da izaziva osip, ali ceo svet je bio moj. Neki
golman Istatov  za kojeg smo mi klinci čuli da je odbranio penal u
derbiju. Sličice „Fudbaleri i timovi 1975/76“ i u njemu fudbaleri u
jednostavnim a savršenim čistim belim dresovima sa kragnom i crnim
šorcevima. Moca Vukotić, Ilija Zavišić, Boško Đorđević, Ivan
Golac
…preplakan poraz od Zvezde, suzama radosnicama ispraćeni preokreti
protiv Željezničara i izjednačenje protiv Vojvodine, katastrofe na JNA
protiv komšija i Hajduka, i onda kao epsko finale, gol u Ljubljani. Ako
je do tada i bilo dileme, više je nije bilo. Tada sam, a da nisam bio ni
svestan, saznao šta znači živeti uz Partizan. Partizan je postao
neodvojiva tema, naš član porodice. Kao voljeni i dobri stariji brat
koji te obraduje a ume i da te naljuti i napravi pičvajz, ali ga i tada
voliš jer je tvoj.

Kasnije sam tek saznao kakav je to „teret“ ali i privilegija. Kažem
„teret“, i namerno pod navodnicima, jer to pravi teret nije. „Teret“ ali
i privilegija da si drugačiji od beslovesne mase, da si svoj, da pišaš
uz vetar, da te ne zanima što te zadirkuju da će ti klub ispasti iz lige
dok oni igraju evropske utakmice. Privilegija jer nisi „mainstream“,
jer se razlikuješ, jer tvoje klubaštvo nije vezano za uspehe, pehare i
„ali mi imamo najveći stadion“ već za istinsku ljubav. Privilegija što
nisi duhovno osakaćen pa da u istorijskim čitankama tražiš da li, možda,
tvoj klub vuče korene iz Dušanovog carstva. Privilegija što se ne
odričeš svojih, ma gde da su otišli i šta god da su postali, što se ne
odričeš ni Stjepana, ni Zlatka, ni Fadilja, ni Srečka, ni Admira. Što su
tvoji koliko i Momčilo, Saša, Milutin, Miloš i Bora. Privilegija što u
prvom razredu ne ideš na utakmicu jer su vam podeljene besplatne karte
za Zvezda – Olimpija, već ideš onda kada te tata odvede, ali na neko
drugo i lepše mesto. Privilegija jer uz Partizan i njegove boje shvatiš
da ako neki klub odslikava život u svoj svojoj punoći i obliku, to je
baš Partizan. Jer život nije obojen samo veselim bojama i nijansama
crvene, roze, plave…život je ravnoteža crnog i belog, uspon i pad, sreća
i nesreća. Crno i belo, baš kao na našem dresu. I blato prosečnosti i
dna i uspon do najvećih visina. I Brisel 1966. i čemer sezone  1978/79. I
Maksimir 1997. i Njukasl 2003.

A sada – estetika. Ne, nećemo o suvoj fudbalskoj estetici, o
umetnosti na terenu, o nepriznatom golu – voleju Hasanagića protiv
Sparte, o Bori Đorđeviću koji dribla  pola tima Zvezde i ulazi u gol,
niti o Mocinom „lomljenju“ Zajeca na Maksimiru, Manceovom londonskom
voleju, Kleovim „makazicama“ ili Moreirinom skidanju pauka sa komšijske
mreže u smiraj derbija. To odavno pripada antologiji.
Estetika je i duhovna i moralna kategorija, ne samo fizička. Moje je
zadovoljstvo i čast da Vas podsetim na neke od tih moralnih dostignuća,
koja ostaju skrivena iza pehara, bliceva, priča o šampionskim titulama i
milionskim transferima. Dela koja bolje od bilo čega govore kakva je
čast i ekskluzivitet biti Partizanovac.

1975.
Blagoje Paunović, već tada legendarni Partizanov fudbaler i
reprezentativac, broji poslednje dane u Partizanu i čeka na odlazak
preko granice. Njegov kum je Blagoja Istatov, golman „crno-belih“.
Istatov je iz Strumice, neki od njegovih zemljaka se bave
poljoprivredom, i između ostalog prodaju lubenice. Istatov moli svog
kuma za uslugu, jer njegovi zemljaci su se namerili da dođu u Beograd
tog vikenda da prodaju svoju robu. Pa bi bilo lepo da ih Blagoje uputi
na neku od gradskih pijaca jer je ipak rođeni Beograđanin i poznaje grad
kao svoj džep. Kum kao kum, to i čini. I više od toga, pomaže ljudima,
istovara lubenice iz kamiona barabar s njima. Ni traga uobraženosti niti
glumljenju veličine, ni zrno onoga „znate, ja sam ipak državni
reprezentativac“. Zabeležilo je to i neko dokono medijsko škljocalo i
puče navodna „bruka“, te ispade da se Paun spustio na neki nedopustivo
nizak nivo, te kalja ugled kluba, a o tome da je bio predmet podsmeha
suparničkih navijača i da ne pričamo. A Paun se tada uzdigao, više nego
što će iko od tadašnjih dužebrižnika. Pokazao da je čovek.

1979.
Posle fenomenalne šampionske sezone u kojoj je FK Partizan oborio sve
rekorde i postao šampion po osmi put, dolazi do strmoglavog pada i
borbe za opstanak. Tim, manje-više, ostaje isti ali se nesposobnost
uprave odražava i na teren pa ekipa jedva uspeva da sačuva prvoligaški
status. Dojučerašnji kapiten Momčilo Vukotić je već godinu dana u
Francuskoj, član je Bordoa. Odlazak u inostranstvo je bio tada san
svakog igrača, kao i danas, s tom razlikom što se tada čekalo do
navršene 28. godine, pa koji voz uhvatiš – uhvatio si. Moca se snašao u
Bordou, ali sa distance gleda golgotu Partizana. I ostavlja i Bordo i
Francusku, raskida ugovor i vraća se u svoj Partizan da mu pomogne da
prebrodi najteže dane. I nema veze što više nije u godinama da opet ode u
inostranstvo. Novac je u Francuskoj, ali srce i ljubav su u Beogradu. A
ljubav se ne plaća novcem. I zato su takvi kao Moca bili poštovani i od
protivničkih navijača. Zato je na njegov oproštaj od fudbala došao i
moj drugar iz razreda, Dragan, vatreni „ciganin“. Šokiran ga ugledah u
autobusu, na izlasku kod Autokomande.

– Šta ti radiš, ovde?
– Idem na utakmicu.
– Čekaj, Partizan – Reprezentacija Jugoslavije,
prijateljska, oprašta se Moca, ne razumem? Pa svaki dan oči vadimo jedan
drugom na  navijačkoj osnovi?

– Ali, oprašta se Moca. A Moca je legenda, zaslužuje da dođem.

1990.
I mlađe generacije pamte Miodraga Ješića. Najviše kao trenera u
jednom ne baš srećnom periodu. Nedovoljno. Promenićete mišljenje posle
ovih redova. Ja ga pamtim kao igrača koji je odigrao stotine utakmica za
Partizan i koji je ostavljao poslednji atom snage u crno-belom dresu.
Bez ikakve patetike ili preterivanja. Skroman i pošten, sigurno ne od
one retke vrste fudbalskih umetnika ali zato igrač od najvećeg poverenja
i sa apsolutno poštenim odnosom prema dresu. U inostranstvo je otišao
1985. U Partizanu stekao ime i titule šampiona a od materijalnih stvari
stan od kluba. Te godine, 1990, posle nekoliko sezona u Turskoj Ješa se
vraća u Partizan i čini nešto do tada a i do danas nezabeleženo.

„Ja vraćam svoj stan koji sam dobio od Partizana. Ja sam
za stan dovoljno zaradio u inostranstvu, nekom drugom će trebati ovaj
koji mi je Partizan dodelio“.

1991/92
Slagaću možda, nenamerno. Znam samo da je Partizan igrao na Dalekom
Istoku. E sad, da li je bila 1991. i duel sa Japanom ili 1992. i
utakmica na turniru protiv selekcije Hong Konga, ne sećam se. Ono čega
se sećam je da je posle utakmice usledilo izvođenje penala. Na golu
Partizana je stajao Fahrudin Omerović. Protivnički igrač šutira
odlučujući penal, ali Omer brani. Partizan se bliži pobedi. Fahrudin
Omerović prilazi sudiji i kaže da je gol regularan, da je lopta prvo
prešla liniju pa je tek onda on intervenisao, i da nije pošteno da
njegov tim ostvari pobedu posle regularnog gola rivala.
Partizan i Omerović gube utakmicu, ali dobijaju mnogo više. Fahrudin
Omerović – Miroslav Klose na Partizanov način. Ali još pre 20 godina.
Koliko se sećam, dobio je Omer i neki trofej za fer-plej. Ovde, to je
tek stidljivo propraćeno.
I hvala Bogu, prati nas ta moralna estetika do dana današnjeg. Do
Moreire kojem umire majka ali on ostaje da igra važnu utakmicu protiv
Apoela pa tek onda ide na sahranu. I daje i gol. Pa sve do Ivana
Ivanova, koji je telom na komšijskom stadionu a mislima sa majkom koja
je u komi, pa kad mu majka umire on prvo odigra utakmicu pa tek onda ide
da isprati majku. Pa posle nekoliko dana i on daje gol.

Crno-beli narode, srećan nam praznik našeg Partizana! Rođendan naše
krvi, odrastanja, kućnog božanstva. Naše ljubavi. I naše estetike.

„Ko je Partizanovac, ne treba mu još mnogo da bi bio srećan“
Duško Radović

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
2 comments
Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *