je bilo četiri godine njegovi roditelji su došli u Beograd i dečak je
tu rastao, bio odličan đak i među decom u svemu prvi.
U Partizan je došao “na prevaru”, odnosno lažno se predstavio da
ima deset godina (koliko je tada bio uslov da se postane pionir), a
zapravo je imao devet. Zapazio ga je Virgilije Popesku i doveo među
Partizanove pionire. Sa malim prekidom, kad je igrao u inostranstvu, u
voljenom klubu je proveo bezmalo pola veka.
Ponikao u pionirskoj ekipi Partizana, prošao je kroz sve selekcije
beogradskih “crno-belih” i kao istaknuti krilni half i centarhalf
nastupao za I tim od 1965. do 20. decembra 1975.
Kao dečak i mladić rastao je u senci „beba“, koje su sve pred sobom
mlele i on je imao prave uzore. Nije mu dugo trebalo pa da na mestu
poslednjeg igrača odbrane nasledi, u svetu cenjenog, Branka Rašovića.
Za Partizan je odigrao 524 utakmice i postigao 5 golova, a za
reprezentaciju Jugoslavije uz deset susreta za omladinsku (1964-1965) i
dve za mladu reprezentaciju (1967-1969), odigrao je i 39 utakmica za
najbolju selekciju Jugoslavije. Bio je jedan od igrača koji je dao
veliki doprinos osvajanju drugog mesta u Evropi na prvenstvu kontinenta u
Rimu 1968. godine. Na dvadeset utakmica je bio kapiten reprezentacije.
Debitovao je 12. novembra 1967. u susretu protiv Albanije (4:0) u
Beogradu, igrao je u timu koji je 1968. u Italiji na finalnom turniru
Kupa evropskih nacija zauzeo drugo mesto, a srebrni jubilej proslavio je
16. oktobra 1971. u susretu protiv Nemačke DR (0:0) u Beogradu.
Učestvovao je na “Kupu nezavisnosti Brazila” 1972, a od dresa sa
državnim grbom oprostio se 4. februara 1973. na prijateljskoj utakmici
protiv Tunisa (5:0) u Tunisu.
Nastupao je i za holandski Utreht, a trenersku diplomu je stekao u
Beogradu na Fakultetu za fizičko vaspitanje. Kad se vratio iz Holandije,
odigrao je nekoliko utakmica za OFK Kikindu, a od januara do avgusta
1978. igrao je u američkoj profesionalnoj ekipi Oackland Stomppers.
Karijeru je završio u beogradskom Sinđeliću za koji je igrao u jesenjoj
sezoni 1978.
Trenirao je klubove Zaliva i Španije, Vranovo (Proleter), Moštanicu,
Lazarevac, Banatski Dvor (uveo ih najviši rang), Logronjes, Smederevo i
Teleoptik.
U Partizanu je bio prvi pomoćnik Milutinovića, Osima, Tumbakovića i Vermezovića.
Tokom celog trenerskog staža držao se onog što je izgovorio genijalni
Bata Stojković u kultnom filmu Balkanski špijun: “Ako me se drugovi
sete, dobro je, a ako ne nikom ništa, ja samo radim svoj posao”.
Blagoje Paunović je preminuo 9. decembra 2014. godine u Beogradu.