Ileš Špic, poreklom mađarski Jevrej, koji je igračku slavu stekao u Ujpeštu, je čovek koji je udario temelje Partizanovoj školi fudbala. Može se slobodno reći da je on tvorac Partizanove trenerske filozofije čiji je osnovni postulat – napadati, igrati lepo i dati uvek gol više od rivala. Njegovo trenersko shvatanje je bilo ispred vremena u kojem je stvarao.
Prvi put je seo na klupu Partizana 1946. godine i u tom prvom trenerskom mandatu koji je trajao do 1951. sa Partizanom je osvojio dve titule prvaka Jugoslavije – 1946/47 i 1948/49. Takođe, sa Partizanom je osvojio i Kup Jugoslavije 1947.
Po drugi put je imenovan za trenera Partizana u sezoni 1952/53 a zatim i 1954/55 i tada je takođe doneo trofej u Humsku – Kup Jugoslavije 1954. Njegova sledeća dva boravka na klupi „parnog valjka“ desila su se u sezonama 1958/59 i 1959/60.
Ileš Špic i Stjepan Bobek
Njegovo delo su čuvene „Partizanove bebe“, slavna generacija koja je došla do finala Kupa evropskih šampiona u sezoni 1965/66. Ako se za nekog trenera može reći da je rodonačelnik Partizanove trenerske i fudbalske škole, onda je to svakako Ileš Špic.
Zlatko Čajkovski, Ileš Špic i Stjepan Bobek
boban026
Pogrešno si napisao njegovo ume u originalu. Dakle, ispravno je "ILLÉS SPITZ".
cbnostalgija
Hvala na ispravci, pretpostavljam da si u pravu i u tom slučaju uskoro ispravljam naslov.
boban026
Nema na čemu, 100% je tačno, inače uživam u fotografijama. Prvi put sam odveden na tekmu sa 7 godina, 1977. godine, pa ti vidi… Bilo je to na JNA naravno, Partizan – Napredak 0:3. Kakav šok… Mnoge fotke me vraćaju u detinjstvo. Veliki pozdrav svim Grobarima!
cbnostalgija
Hvala na svim ispravkama, drago mi je da pratiš blog! Uneo sam ispravke…
Gorgi
Hteo bih isto tako da napomenim da je on za vreme WW2 bio trener FK Makedonija iz Skopje (posle ’47 postao Vardar) i da su njega Nacisti stavili u voz da ide za Trblinka ali kad se to desilo vecina ljudi na polozaja u Skopje digli su se na nogama i trazili da se njegov zivot spasi. Isti ti ljudi su zaustavili voz posle nekolko stanica i on je uspesno vracen nazad u Skopje sa izrekom da on nije evrejin nego da je dete bez roditalja. To se najbolje vidi u filmu „Trece poluvreme“ kako on vodi Makedonija protiv Bugarskog sampiona. Makedonija je vodila ali su policajci pretili ako njihov klub ne pobjedi ondak igraci Makedonije bice strelajani. Za zahvalnost Skopljancima sta su mu zivot spasli on je 3 puta dolazio i pomagao kako da se stvori savremeni FK Vardar. Na velika zalost on je umro na starome „Gradski stadion“ 1961 kad je Vardar u prvo poluvreme vodio sa 2:0 protiv OFK Beograd a u drugo poluvreme je bilo 2:2. Pri kraja utakmice centarfor Beogradzana je izbio sam napred i svi su mislili da je to kraj ali na sreca on je promasio i golman Georgievski je spasio cist gol. Tad je Ilesh Spic i dobio srcevi udar. U kontra napad Vardar je dao 3 gol. i tako ostao u 1 YU liga. Tako se to desilo. Svi su plakali jer nije bilo covek a da njega nije voleo. bio je tolko omiljen da godinama moj ljudi nisu mogli d ga prezale. Sahrana velikog trenera obavljena je za nekolko dana kasnije u Beograd. Tragove njegovog rada jos do dan danas se prepricavaju u Skopje od starih ljubitelja fudbala. To je ta prica o velikom evrejskim fudbalskom madzarskom trenera, a ja to prvom rukom znam jer ovo mi je moj otac stalno pricao. Slava im.