Dresovi Partizana iz 90-tih godina

Za razliku od 80-ih, koje ćemo pamtiti po sjajnim dresovima ali sa svega nekoliko garnitura, sledećih dvadesetak godina situacija je potpuno drugačija.

Počnimo sa čuvenom sezonom 1989/90. Iako ova sezona ne pripada formalno devedesetim godinama prošlog veka, izbor dresova u ovoj sezoni imaće uticaja i na sam početak sledeće decenije. Dakle, sezona 1989/90, koju ćemo pamtiti po prezimljavanju u Evropi, kriminalnoj igri u nacionalnoj ligi i definitivno, bez konkurencije, najružnijim dresovima, možda ikada viđenim na fudbalskom terenu. Počeli smo je sa starim „Adidas“ dresovima iz prethodne sezone, a u drugom delu sezone – novitet, a novitet je bio nepoznati proizvođač „Vocado“ koju su držali „naši“ ljudi iz Švajcarske, firma koja je valjda toliko zadužila Partizan da ne samo što su bili „tehnički“ sponzor, već i generalni (u kombinaciji sa azijskom AIWA-om). To je verovatno prvi slučaj u istoriji domaćeg fudbala da se ime proizvođača opreme nosi na mestu predviđenom za generalnog sponzora. Izbacili su par garnitura dresova, sve ružniji od ružnijeg.

Svakako, najjači utisak je ostavilo ovo, nazovi dres koji nosi Milan Đurđević:

Sledeća garnitura je bila nešto blaža, takozvana „light“ varijanta, na slici Budimira Vujačića…

„Izbacili“ su i klasične bele dresove koji su nam bili rezervna garnitura. Lično, posedovao sam jedan takav, nije mi naročito žao što nemam pojma gde se sad nalazi…zato je u arhivi ostao sačuvan ovaj na fotografiji Slobodana Krčmarevića:

U sezoni 1990/91 vratili smo se kakvoj-takvoj tradiciji. iako Partizan nije bio poznat po tankim prugama na rukavima (mada je bilo i takvih slučajeva, sezone 1966 i finale na Hejselu npr, kao i 1974), to je Švajcarce bar malo opralo nakon sramne debitantske sezone. Očigledno se radilo o nekoj vrsti saveta i upozorenja da je Partizan ipak jedan ozbiljan klub, čiji su dresovi ogledalo istog, te da ako žele da se sprdaju mogu komotno da se teraju u tri lepe…

Prva garnitura je izgledala ovako, a na slici je Predrag Mijatović na utakmici protiv Rada…

Pristojno i tradicionalno. U kombinaciji sa belim/crnim šorcevima delovali smo OK. U ovim smo dresovima odigrali i 6 evropskih utakmica. Jedna od njih je bila i utakmica protiv malteškog Hibernijansa gde se prvi put posle više od 30 godina vratila crveno-plava (kasnije bordo-teget, bordo-ljubicasta, bordo-plava) garnitura. Dres koji nije kao kasnije predstavljao identičan dizajn kao i crno beli (samo drugih boja) bio je pravo osveženje. Zbog preklapanja te dve jarke boje nisam ni uočio kako uopšte izgleda taj dres. Izgleda kao nešto podeljeno na pola dijagonalno (poput Monaka), sa belim šorcevima i štucnama. Ipak, ostao je snimak utakmice sa kojeg sam „zaledio“ jedan od kadrova a na njemu Aleksandar Đorđević, strelac drugog gola…

U kojoj smo opremi igrali u San Sebastijanu, ne sećam se, ali u Milanu protiv Intera smo igrali kompletno beli…

 

Ništa specijalno, ali bar bez nepotrebnih eksperimenata.

U sezoni 1992/93 počinje agonija. Nemogućnost poslovanja, sankcije, besparica… rezultirale su i raznoraznim krpama koje smo sklepali kako smo stigli. Prvo je nošen dres bez imena proizvođača, promovisan na derbiju u komšiluku…

Kasnije tokom te sezone, najčešće smo nosili dresove „Admiral“ bez reklame, međutim takvih fotografija nema, bar ne iz te sezone. Dresovi su bili lepi, sa kragnom. U kombinaciji sa crnim šorcevima i belim štucnama. Međutim, sramna reklama „Dafiment banke“, sramna i zbog samog pojma te kriminalne organizacije kao i samog natpisa koji je izgledao kao prikačen špenadlama:

 

 

Sezonu 1993/94 smo započeli „Admiralom“…

…a reklamu nismo imali. Dres je bio identičan prugastom dresu od prethodne godine. Negde u sred zimske sezone stigao nam je kontigent belih „Diadora“ dresova koje smo nosili jako često. Gotovo na svim utakmicama uključujući i derbi sa C. zvezdom novembra 1993. godine. Tada se jedini put te sezone dogodilo da bele dresove kombinujemo sa belim šorcevima, u ostalim slučajevima šorcevi su bili crni. Vredna pomena je utakmica iz poslednjeg kola te jesenje sezone kada smo Vojvodinu pobedili sa 4-2. Evo detalja sa tog zimskog derbija u „rupi“, radost Branka Brnovića posle gola…

Proleće smo nastavili sa belim dresovima bez sponzora. A onda iznenadjenje. Bio je to 95. derbi, odigran februara 1994. godine kada naši igrači izlaze u do tada neviđenim „Umbro“ crno – belim dresovima, belim šorcevima i štucnama sa reklamom GOMA koja će nas pratiti do kraja sezone kao i dve sledeće. Dres se pojavio i nestao a do kraja sezone menjali smo već pomenute prugaste „Admiral“ i bele „Diadora“.

U 1994/95 opet lutamo. Koristimo dresove bez imena proizvođača, prugaste. Nažalost, nema slika tog dresa dostupnih na internetu.

U toku sezone dobijamo novog „tehničkog sponzora“. Solidni japanski „Asics“ i njihove 2 garniture. Crno-bela i bela. Dizajn veoma sličan prethodnom „Admiralu“, raspored pruga se promenio i to je to. Tu sezonu osim gubitka oba trofeja, besramnoj krađi od strane zvezdinih babaroga u gotovo svim derbijima, pamtićemo i po dresovima sa ogromnom GOMA reklamom. Ipak, počelo je sa onim „Umbro“ dresom sa derbija prethodne sezone. Jedno vreme smo ih nosili sa nečim poput crnog flora. Smatrao sam da je to zbog smrti Florijana Matekala, međutim kako je dotični preminuo 20.maja 1995. godine a slika sa kup derbija uslikana novembra 1994. godine, kasnije je bilo jasno zbog čega su bili tu – pošto „Asics“ nije odmah mogao da isporuči novu garnituru dresova, preko „Umbro“ znaka prišiven je znak japanske firme.

A evo i regularne „Asics“ garniture…

Ova gornja slika je iz 1995/96 u kojoj se ništa nije promenilo. Zadržali smo dresove od prethodne godine s tim što smo bele jako retko koristili. Vredno pomena je i to što je na prvenstvenoj utakmici sa Čukaričkim na Banovom brdu u prvom kolu prolećnog dela, Partizan ponovio grešku iz 1987. godine kada je zbog nepostojanja adekvatne rezervne garniture nastupio na Kantridi u rezervnim dresovima Rijeke. Slična situacija se desila i na Banovom brdu. S obzirom da je Čuka belo-crna, nismo imali dresove koji bi se dovoljno razlikovali od njihovih te smo morali da nastupimo u nekakvim plavim trening dresovima, ko zna čijim. Ipak, ako ništa drugo obe te utakmice su nam se posrećile. Rijeku smo samleli sa 3-0 a Čuku sa 2-1 golom Vukićevića u poslednjem minutu.

Još jedna slika „Asics“ dresa, sa derbija u proleće 1995/96.

Dolazimo do sezone 1996/97.Po prvi put u istoriji Partizan oblači čuveni „Nike“. Iako su po meni ti dresovi bezrazložno izvikani i na ceni, mora se priznati da je to ipak bio veliki trenutak. Naći se u društvu velikana koje „Nike“ oblači u to vreme, bilo je jako pohvalno. Nike nam je napravio 5 garnitura dresova za tu sezonu. Kao generalni sponzor pojavljuje se OKI. 

Standardni crno-beli koji se vizuelno malo po čemu razlikovao od prethodnog (nešto deblje pruge) ako izuzmemo hologram aplikacije Partizan po celom dresu kao i brendirani dres Ivice Kralja sa njegovim prezimenom. Ovo je dres koji je najvećim delom nošen u toj sezoni.

Ipak, počelo je sa ovim dresom u sredini koji nosi trener golmana Darko Belojević. Dizajn isti kao tadašnji dres Minhena 1860, samo u našim crno-belim bojama. Dres je nošen uglavnom na nekoliko prvenstvenih utakmica u sezoni 1996/97, u jesenjem delu.

Nešto kasnije se prešlo na klasični prugasti, već prikazan iznad ove fotografije golmana.

Sezonu kasnije, prelazi se na bele kragne… те 1997/98. Identičnu opremu kao prethodne godine nosili smo u možda najgoroj sezoni u istoriji kluba. Porazi od Zagrepčana 0-5, C. zvezde 0-4, Vojvodine 5-6, sumnjive utakmice sa Obilićem, osvojen Kup koji niko ozbiljno i ne računa da je osvojen, onemogućile su me da se setim da li smo uopšte i jednom nastupili u nekoj garnituri osim standardne crno-bele.

Utakmica sa Čukaričkim koju sam pomenuo, igrana prethodne sezone, verovatno je naterala ljude u klubu da konačno naprave rezervnu garnituru koja bi mogla da se koristi protiv ekipa koje imaju boje slične nama. To se i desilo. „Nike“ je te godine napravio dve garniture bordo-plavih dresova.

Prva koja nikada nije nošena bila je identična nasem primarnom crno-belom dresu iz te godine. Nešto svetlija varijanta bordo boje u kombinaciji sa plavom. Druga koja je nošena 2 puta na zvaničnim utakmicama te godine bila je identična „Minhen 1860“ dresu. Tamno plava, gotovo teget u kombinaciji sa bordo bojom nošena je nekoliko puta. Ovde vidimo fudbalere Partizana u tom bordo-plavom dresu na utakmici protiv ČSK u Čelarevu:

Prvi put u prvoj zvaničnoj utakmici te godine, u pobedi protiv Makabi Haife u Izraelu (1-0 Svetličić) kao i u pobedi na Banovom brdu par meseci kasnije (3-1). Sezona koju ćemo pamtiti po  BSK Batajnici, Nacionalu, 3 pobede u 3 derbija…

Zatim, 1998/99. Još uvek „Nike“. Ali sada sa generalnim sponzorom Verano motors / Peugeot. Moram da priznam da su te 90-te bile godine kada sam pratio reprezentaciju. Posebno košarkašku. Dugo sam se lomio da li da odem na 1.kolo prvenstva protiv Radničkog iz Niša (krajnje skromno samozvanog Reala sa Nišave ) s obzirom da je košarkaška reprezentacija (čitaj – Partizan+ Milenko Topić) igrala polufinale Mundijala sa Grčkom. Ipak sam otišao na JNA, a tamo neki novi Partizan. Sjajna ekipa, sjajna igra i fenomenalni dresovi. Iako se nekima nisu svideli, bili su zaista originalni. Niti jedan tim te godine nije nosio takve dresove. Beli sa 5 prugica preko stomaka i leđa, ne i sa strane, ne i na rukavima. Iako ne toliko tradicionalni, sigurno originalni i zanimljivi dresovi. Imali su i plave detalje na rukavu i kragni. Takođe su napravljene 2 garniture. Identičan dizajn samo su boje rezervnog dresa bile bordo-plave.

 

Od crno-belog koji je bio nalik „Vocado“-vom. Sa nekim nesrazmernim prugama, srednjom debelom, okolo tankim, nekim štraftama po rukavima, znakom firme u bojama duge, sve u svemu, kakvi dresovi, takvi i rezultati kluba.

Osim crno-belog, jednom je nošen i crveno-plavi (protiv Čuke, a koga drugog) sa sve belim (?) stucnama. Tu je bila i skroz bela garnitura koju smo nosili pred kraj sezone (možda i najpristojnija garnitura), kao i nesrećna crna protiv C. zvezde na njihovom terenu.