je svim srcem bilo uz Partizan je i Slobodan Aligrudić koji se proslavio ulogama
na sceni Ateljea 212 ali i u brojnim filmovima i TV serijama. U redovnoj
rubrici Partizanovog vesnika „Klub poznatih Partizanovaca“ 1971. godine i
Aligrudić je dobio prostor. Malo je onih kojima je poznato da je čuveni glumac
igrao fudbal u mlađim kategorijama Partizana. Slobodan Aligrudić preminuo je
1985. u 50. godini života. Njegov mural u realizaciji GTR i Grupe JNA krasi
ugao ulice Strahinjića Bana.
vesnik“ broj 173, 25.5.1971, autor M. Blečić)
Slobodan Aligrudić je jedan od najcenjenijih glumaca srednje generacije. Njegove uloge na velikom i malom ekranu dugo se pamte. A još više njegova briljantna ostvarenja na pozorišnoj sceni, naročito na sceni Ateljea 212. Ali, pored svoje umetnosti, Slobodan Aligrudić ima još jednu veliku strast – Partizan.
Došao sam u Beograd iz provincije – kaže Aligrudić. U velikom gradu za mene sve je bilo iznenađenje, pa i fudbal na velikom stadionu. Iz dečije radoznalosti išao sam na utakmice. U Partizanu su tada igrali naši najpoznatiji asovi i razumljivo je što sam im poklonio svoje simpatije. Nešto kasnije sam i sam počeo da igram fudbal, najpre u podmlatku Partizana, a zatim i u mladom timu. To je bilo 1949. godine. Na žalost, moja karijera je bila kratka. Ipak, nikada se nisam ispisao iz kluba pa prema tome ja sam još uvek član Partizana. Zato, ako se klub nađe u nekoj krizi težoj od ove, tu sam da pomognem.
– Šta mislite, kao bivši igrač i revnosni posmatrač Partizanove igre, zašto „crno-beli“ već godinama nisu šampioni?
– Oko fudbala u Beogradu, ljudi izvan fudbala su stvorili nekakvu klimu i atmosferu koja je veštačka, ali nije bez uticaja. Ti ljudi nisu za Partizan, oni su za druge klubove, naročito za jedan veliki beogradski klub. To smeta Partizanu, naravno, ali to nisu teškoće od presudnog značaja. Boljom organizacijom, mudrijom politikom, Partizan bi opet mogao biti ono što je bio.
– Šta biste učinili da ste – Gojko Zec?
– Da sam na mestu jednog fudbalskog trenera, ne bih ništa drugo mogao učiniti sem ono što čini Gojko Zec. Ali, osim stručnosti i entuzijazma i druge okolnosti čine da jedan tim uspe ili ne uspe. Da bi bio vrhunsku, jedan tim mora da ima svoj koren i oslonac u masi, da bude izraz jedne konkretne socijalne strukture. Nekada je upravo to išlo na ruku Partizanu da bude veliki, a sada – ništa od toga. Međutim, partizan ima izvanrednu igračku tradiciju, godinama je svoj kvalitet crpeo iz sopstvenih redova i to je put kojim treba i dalje da ide da bi pobedio prepreke izvan Partizana. Nadajmo se da će u tome i uspeti.
Priredio: Igor Todorović