Tog
7. marta 1965. godine igrao se jošjedan u nizu „večitih derbija“ između
Partizana i
Crvene zvezde. Pred ovu utakmicu, Crvena zvezda (tada aktuelni šampion) nalazila se u sredini tabele, dok je Partizan bio na drugoj poziciji, iza Sarajeva. Bila je to generacija
„Partizanovih beba“ koja je u tri sezone (pre nego što je Zvezda osvojila prvo mesto 1963/64) osvojila tri šampionske titule.
Ovaj derbi bio je prožet još nekim zanimljivostima – naime, u ekipi Partizana je opet igrao Vasović, posle jednogodišnjeg boravka u Crvenoj zvezdi. Danas se tako nešto ne bi moglo ni zamisliti. Zatim, oba tima su nastupila u dresovima identičnog dizajna, samo su im boje bile različite. Navijači su bili izmešani na svim tribinama, bilo je to vreme kada nije postojala striktna podela na „Partizanov jug“ i „Zvezdin sever“. I ono najvažnije – bio je to, bez ikakve sumnje, najposećeniji derbi ova dva tima na Stadionu JNA, kako se tada zvao Partizanov sportski objekat.
Timovi su nastupili u sledećim sastavima…
Gužva je bila neverovatna. Redari su morali da puste navijače na atletsku stazu, jer broj navijača je daleko premašivao kapacitet stadiona. Kapacitet Stadiona JNA u to vreme bio je 55.000 gledalaca (nije bilo mesta za sedenje), a koliko je ljudi tog dana bilo prisutno na Topčiderskom brdu – to niko ne zna. Sigurno negde između 60.000 i 70.000 gledalaca!
Na opšte iznenađenje, meč je završen pobedom autsajdera, ekipe Crvene zvezde, sa 2-1. Golove za „crveno-bele“ dali su Prlinčević u 20. i Kostić u 56. minutu, dok je strelac za Partizan bio Josip Pirmajer, kojeg na sledećoj slici vidimo u prodoru ka golu gostiju…
Ipak, ovaj poraz nije mnogo naškodio „crno-belima“ jer na kraju sezone Partizan je osvojio šampionsku titulu, šestu po redu, koja je bila uvod u silni pohod do finala Kupa šampiona godinu dana kasnije.
Situacija na sve četiri tribine bila je ista – ni igla nije više mogla da padne, duž čitavog terena u nekoliko redova su bili poređani gledaoci, ponegde i do same aut – linije! Popuštale su metalne ograde pod pritiskom mase, tadašnja milicija i beogradske bolnice imali su pune ruke posla, ali na kraju se, kako piše i „Politika“ u izdanju od 8. marta 1965, sve završilo bez težih posledica…
Posle utakmice, kao svedočanstvo neverovatne gužve, ostale su savijene i izvaljene ograde na tribinama. Prava je sreća da se tog martovskog dana sve završilo bez većih posledica.
Nenad
Sa društvom upaona tu utakmicu, i to na zapadnu