Partizan vs Dynamo Berlin – fudbal, politika, doping

  Te jeseni 1983. godine, Partizan je, posle punih pet godina, opet imao priliku da izađe na evropsku scenu. Posle osvojene titule prvaka Jugoslavije, devete po redu, „crno-beli“ su sa mnogo očekivanja startovali u Kupu evropskih šampiona.

  U prvom kolu, Partizan je bez većih problema u dve utakmice savladao norveški Viking (5-1 u Beogradu, 0-0 u Stavangeru), a onda je žreb bio nemilosrdan. Ne, nije Partizan tada izvukao ni Romu, ni Liverpul, ni HSV, već Dinamo iz Berlina. Zašto nemilosrdan žreb? Zato što su ti klubovi iz tadašnjeg „istočnog bloka“ bili rivali koje ne biste nikada poželeli – po imenu ne baš atraktivni, ali izuzetno kvalitetni, odlično fizički pripremljeni (!) i nezgodni za sve naše timove. Zatim, to je bilo treće uzastopno učešće Partizana u Evropi i u Kupu šampiona u kojem Partizan za rivala dobija klub po imenu Dinamo ili Dynamo, kako god želite! Prvo je to bio kijevski Dinamo 1976, zatim drezdenski Dinamo 1978, i na kraju i berlinski Dinamo, 1983. Danas, tačno tri decenije od tog susreta sa berlinskim klubom koji je bio pod patronatom Štazija, nemačke tajne policije, ova utakmica ima višestruki značaj. Ne samo fudbalski. O tome nešto kasnije, u ovom tekstu…

   U ta prva dva susreta sa klubovima pod imenom Dinamo, Partizan je bio eliminisan. Kijevski Dinamo sa Blohinom na terenu i Lobanovskim na klupi bio je mašina te 1976 (0-3, 0-2), a 1978. drezdenski Dinamo je tek posle penala i velikog kiksa Borote tokom utakmice, uspeo da eliminiše Partizan (2-0, 0-2). Svi smo se nadali da će 1983. biti uspešnija.

  Nažalost, već u prvom minutu prvog meča u istočnom Berlinu, odigranog 19.10.1983, Partizan plaća danak neiskustvu i prima gol. Strelac je bio Falko Gec (Falko Götz).  Pred kraj poluvremena i centarfor Ernst se upisuje u strelce i to je konačnih 2-0.

   U Beogradu, 2. novembra 1983, neopisiva gužva. Meni kao navijaču je to bila prva evropska utakmica, a i danas pamtim potez vozača „sedamnaestice“ koji je vozeći autobus iz Zemuna ka Konjarniku, samovoljno odlučio da vozilo na Autokomandi usmeri ka Stadionu JNA, na oduševljenje mene, mog oca i 99% putnika!

  A u Humskoj, krcate tribine su se nadale čudu. Malo je utakmica u novijoj istoriji Partizana, od 1966. pa do sada, bilo tako posećeno. Igra je bila izjednačena, Partizan je strpljivo napadao, a u 28. minutu došao do prednosti. Dževad Prekazi je izveo slobodan udarac sa preko 30 metara, topovski, kako on to ume, lopta je prevarila sjajnog golmana Rudvalajta (Bodo Rudwaleit) i to je bilo 1-0!

  Ipak, tih 1-0 je ostalo do samog kraja. Sledećih sat vremena i nešto malo više, bili su prožeti šansama Partizana, od kojih je bila najbolja ona Zvonka Živkovića u drugom poluvremenu, kada je Žile jednu loptu odbijenu od golmana Dinama poslao preko gola, iako smo je već svi videli u mreži. Uzalud huk sa tribina i pokliči „Beli, Beli!“ (da, tako smo ih bodrili, jer uprkos crno-belom dresu oprema je ostavljala dominantno beli utisak). Od 60.minuta Nemci su imali i igrača manje, ali ni to nije bilo dovoljno Partizanu za prolazak dalje. Treba istaći da su gosti pribegavali veoma prljavoj igri, pa je na kraju utakmice, pri samom ulasku u tunel, došlo i do koškanja između naših igrača i golmana Rudvalajta. Mora se priznati, izuzetnog golmana Rudvalajta, koji je to veče bio najzaslužniji za prolazak Dinama u sledeće kolo!

  Ostao je žal za prolaskom u sledeću fazu, jer bili smo tako blizu, a ipak tako daleko. Prokletstvo zvano Dinamo se nastavilo. I treći put za sedam godina…

  Ova utakmica, sama po sebi, ne bi ostala u nekom posebnom sećanju, osim po velikoj poseti, golu Prekazija i pirovoj pobedi Partizana. Ono što joj i danas daje neku vrstu tajnovitosti i posebnosti, to su stvari koje su se desile van terena.

  Prvo je, još na dan utakmice, bilo primećeno da u sastavu Dinama ni među prvih jedanaest niti na klupi, nema dva igrača iz startne postave sa prve utakmice. Nedostajali su strelac prvog gola u Berlinu Falko Gec (Falko Götz) i Dirk Šlegel (Dirk Schlegel). Ubrzo se saznalo za pozadinu događaja – ova dva momka su iskoristila gostovanje u Beogradu da prebegnu u tadašnju SR Nemačku. Priče kažu da su taksijem došli do zapadnonemačke ambasade u Beogradu, a zatim vozom do Minhena. Put u Beograd za njih je ujedno bio i rastanak sa rigidnim istočnonemačkim komunističkim režimom. Posle godinu dana pauze, oba igrača su zaigrala za Bajer (Bayer) iz Leverkuzena. Šlegel kasnije nije napravio neku bitniju karijeru, dok je Gec ostavio veliki trag i u Leverkuzenu i u Kelnu.

  Tadašnji istočnonemački sportski list „Die Neue Fussballwoche“ kratko je obavestio čitaoce o tome, bez navođenja bilo kakvih detalja ili krajnjeg pdredišta ove dvojice igrača. Čitava formulacija stala je u objašnjenje da su „ova dva skupo plaćena igrača pre utakmice Kupa šampiona napustila i izdala svoju ekipu“.

  Drugi „vanfudbalski“ aspekt ove utakmice otkriven je tek mnogo godina kasnije, tek sa padom Berlinskog zida. Berlinski Dinamo bio je miljenik Štazija, istočnonemačke tajne policije. Klub koji je dekretom morao da bude prvi. Klub koji je bio odabran kao fudbalski državni projekat DR Nemačke. Takav klub, kao ponos i dika rigidnog komunističkog režima, morao je da uživa sve privilegije ali i da zadobije sve mogućnosti kako bi bio još uspešniji. U tome se nisu birala sredstva…

  Jedna, nedavno objavljena knjiga, čiji je autor Kristof Birman, a zove se „Fudbalska matrica“ (Cristoph Bierman, „Die Fußball-Matrix“) baca novo svetlo na ovu utakmicu. Na 130. strani srpskog izdanja ove knjige piše sledeće: 


  „Dvadeset i četvrtog oktobra 1983. igrači Dinama iz Berlina su se, pred put na utakmicu za Evropski kup, podvrgli testu na doping i bili su puni amfetamina i metamfetamina. To je objavljeno u jednom Štazijevom dokumentu koji se 1994. pojavio u Gaukovoj arhivi. Čak 14 od 22 igrača su imali dramatično visoke vrednosti, koje su ostale svakako još iz igre u glavnoj ligi dva dana ranije. Manfred Hepner, kao opunomoćeni šef Službe za sportsku medicinu, jednog od glavnih dopera u DR Nemačkoj, užasnut je utvrdio da su igrači berlinskog kluba `snabdeveni neodgovarajućom dozom`. Naravno, nije bilo reči o brizi za zdravlje igrača, nego o strahu da ne padnu na doping testu“.

  Utakmica Evropskog kupa koja se pominje u citatu i koja je sledila je utakmica Partizan – Dinamo Berlin u Beogradu! Jer, 24. oktobar 1983. je  datum između prve, berlinske utakmice, i revanša u Beogradu! Što jasno govori da su igrači Dinama u tom periodu bili napunjeni dopingom kao tovni pilići koncentratom. Redovne doping kontrole u evropskim fudbalskim kupovima postale su obavezne tek 1987. godine. Sada, trideset godina posle ove utakmice, postalo je jasnije zašto Partizan, osim nedostatka umešnosti i sportske sreće, nije uspeo da eliminiše istočne Nemce. Naravno, niko razuman ne tvrdi da bi Partizan (u slučaju da nije bilo tog dopinga ili da ga je bilo a da je otkriven) došao do završne faze Kupa šampiona niti je to cilj ovog teksta. Poenta je u tome da se na tu utakmicu i to vreme baci i drugo svetlo, osim onog sportskog.  I da se prisetimo jedne utakmice koja je prevazišla fudbalski okvir i duboko zašla u polja politike i zloupotrebe medicine, zahvaljujući tadašnjem Partizanovom rivalu.


Autor: Aleksandar Pavlović