Naš sagovornik je gospodin Nikola Budišić, prvotimac Partizana
s kraja 60-ih i prve polovine 70-ih godina prošlog veka. Odigrao je 348
utakmica za Partizan, od toga 127 prvenstvenih. Mlađim sagovornicima je
njegova generacija relativno nepoznata, pa eto prilike da im se kroz
ovaj intervju približi taj period.
Kada i gde ste počeli da se bavite fudbalom?
Zvanično 1960 godine. Bio sam pionir Radničkog iz Beograda, pošto sam živeo na Dorćolu.
Ko Vam je bio fudbalski uzor u to vreme, kao dečaku?
Kao dečaku od 12 godina uzor mi je bio Velibor Vasović.
Kada ste došli u Partizan i možete li
nabrojati neke od Vaših saigrača u tim mlađim kategorijama koji su, kao
i Vi, kasnije napravili karijere u Partizanu?
U Partizan sam došao 1965, a još kao pionir igrao sam za omladinsku
reprezentaciju Srbije, 1961. Zatim sam se ozbiljno razboleo, infiltrat
pluća je bio u pitanju, pa sam pauzirao dve godine. Kada me je tadašnji
trener omladinaca Partizana Čika Šmit Nenković video na stadionu ,
odmah me je odveo u kancelariju stadiona i ja sam ekspresno potpisao
petogodišnji ugovor.
Od tadasnjih igrača moje generacije, Paunović se prvi afirmisao, a ja sam morao malo da sačekam.
Kada ste debitovali za prvi tim Partizana, na kojoj utakmici?
Moj debi u crno-belom dresu je bio na utakmici protiv Vardara u Beogradu, završenoj 1:0 za Partizan, 1967 godine.
Važili ste za čvrstog odbrambenog igrača. Na kojoj poziciji ste najčešće igrali?
Upravo tako, bio sam oštar ali korektan odbrambeni igrač. U
omladinskoj i mladoj reprezentacij bio sam „libero“, a u Partizanu sam
bio „štoper“.
Ubrzo ste postali i standardni prvotimac, a
statistika kaže da ste samo u prvenstvu odigrali 127 utakmica za
Partizan, plus Kup, međunarodne, prijateljske…Koje utakmice i koji
rivali su Vam ostali u posebnom sećanju?
Po meni trebalo je i veći broj utakmica da bude, ali ovo je za neku
dužu priču. Što se tiče utakmica i rivala, utakmice sa Zvezdom i
Hajdukom bile su pravi fudbalski šlageri.
Koje saigrače iz tadašnjeg Partizanovog tima biste izdvojili po vrhunskom fudbalskom umeću?
Pre svih, to su bili Bora Đorđević, Blagoje Paunović, Momčilo Vukotić
i Nenad Bjeković. Bora mi je bio cimer na gostovanjima, pravi fudbalski
umetnik kakav se retko rađa.
A koje igrače biste izdvojili kao stvaraoce
pozitivne atmosfere i štimunga unutar ekipe? Možete li da ispričate
neku anegdotu iz tog vremena?
Ilija Katić i ja smo važili za stvaraoce dobre atmosfere. Ne smem da
imenujem igrača koji je bio „žrtva“ sledeće šale, ali bilo je i tužno i
veselo. Za vreme jednog ručka, pošto smo jeli ribu i rakove, na stolu
je bila široka posuda sa toplom vodom i limunom. Svrha te čaše – posude
bila je da se prsti operu posle obroka, ali naš drug nije znao čemu
služi. Upitao je koja je namena te posude a Ilija je hladnokrvno rekao:
„Pa za piće“. Naravno, naš drug je popio tu vodu. Bilo je zaista mnogo
duhovitosti i šala među nama.
Uprkos sjajnim igračima koje je Partizan
tada imao, a Vi ste nabrojali neke od njih, Vaša generacija nije
osvojila nijedan trofej. Najviše što ste uspeli je da dođete do drugog
mesta. Šta je bio glavni razlog, po Vašem mišljenju?
Posle Bobeka nismo imali pravog trenera, a imali smo i peh da je u
jednom momentu Ćurković otišao u vojsku pa smo završili kao drugi.
Takođe, i izbor pridošlih igrača nije bio uvek na nivou Partizana. Bilo
je i klanova i podela, kako u upravi tako i među igračima.
Posle Partizana otišli ste u Panatinaikos a
kasnije i u NAC Bredu. Mlađi navijači ne znaju da ste u NAC Bredi
doživeli pravu afirmaciju i postali kasnije i najboljii strani igrač
koji je igrao u tom klubu. Vaši utisci o ta dva kluba i Vašem boravku u
njima?
Tačno, otisao sam u Panatinaikos, bio sam prvi stranac posle pada
vojne hunte 1974. godine. Do povrede ligamenata igrao sam izvanredno.
Kako sam se teško i sporo oporavljao, pri kraju prvenstva, Grci su
posumnjali da sam povredio meniskus i došlo je do razlaza na moj
zahtev. Dugovali su mi i novac , ali sam sve ostavio i znao sam da će
moj karakter pobediti.
nedaćama koje sam imao u fudbalu. Holandija je otkrila moje velike
mogućnosti, dok u Partizanu nisu tako mislili. Tri godine sam bio
najbolji štoper holandskog prvenstva, a da sam imao pasoš igrao bih za
njihovu reprezentaciju. U NAC Bredi sam proglašen za najboljeg štopera
kao i za najboljeg stranog igrača u njihovoj klupskoj istoriji, a bio
sam svojevremeno izabran i u tim najboljih stranaca Holandije svih
vremena.
ste igrali u Holandiji, možete li nabrojati bar one najveće asove s
kojima(ili protiv kojih) ste igrali u holandskoj ligi?
fudbalska kao i moralna satisfakcija u životu. Sve što mi se tamo desilo
ostaviće doživotni trag u mom životu. Nisu me znali, prihvatili se me
skeptično, ali brzo su prepoznali kvalitet i posle 30 godina odali mi
neviđene počasti. U periodu od 1974. pa do 1979. kada su bili dva puta
vicešampioni sveta, po njihovom mišljenju kao i ocenama štampe, bio sam
najbolji štoper Holandije. Igrao sam protiv velikih fudbalera
Holandije, kao što su bilii Krojf , Neskens, Van Hanegem, Naninga,
Krol, braća Kerkof, i drugi.
okolnosti koje ste nabrojali, srce vuklo ka Partizanu i da li ste
uspevali da i tada, kada nije bilo interneta i modernih komunikacija,
ispratite najbitnije Partizanove rezultate?
života i opredeljenja. Par trenera kao Simonovski i Zec (glavni
kočničari moje karijere), nisu mogli da ugase moju ljubav prema
Partizanu. Ja sam redovno pratio utakmice, a čak i učestvovao u pomoći
kod mog obeštećenja za kupovinu par igrača.
na mene, kao na bivšeg odbrambenog igrača, ostavio najbolji utisak.
Ali, sviđao mi se ili sviđa kvalitet Save Miloševića, Saše Ilića,
Stevana Jovetića, Lazara Markovića…
Danas vodim školu fudbala „Ajaks“ u Sremskoj Mitrovici u kojoj na decu, buduće fudbalere, prenosim svoje znanje i iskustvo.
Hvala Vam puno na datom intervjuu, želimo Vam dobro zdravlje!
Hvala i Vama na lepim željama, interesovanju za ovaj intervju i iskrenom razgovoru, veliki pozdrav!
