Na dan kada je
Partizan, pre tačno šezdeset godina, 8. marta 1959, po prvi put obukao
crno-bele dresove u kup utakmici protiv (tada) titogradskog Borca, spremili smo jedan tekst u slavu crno-belih boja, u sećanje na legendarnog igrača koji je najzaslužniji za njihovo uvođenje kao zvanične Partizanove opreme, kao i u sećanje na čoveka koji je svojim materijalom doprineo da ovaj tekst uopšte nastane. Ali, o tome više reči na kraju.
Pre dve godine na ovom blogu je objavljen tekst koji je dao jasnu genezu Partizanovog prelaska na crno-bele boje. U najkraćem, posle trinaest godina nošenja crveno-plave opreme (a u stvarnosti crveno-plavih, crvenih, plavih, plavo-belih, belih, pa čak i crveno-belih dresova), Partizan je početkom 1959. posle turneje mladog tima u Vijaređu, odlučio da od tog momenta zvanična klupska boja bude crno-bela. Inicijator te ideje bio je Stjepan Bobek, a zdušno su ga podržali Artur Takač i Boba Mihajlović. Svemu tome je prethodio i period od godinu dana kada su, zvaničnom klupskom odlukom, usvojeni beli dresovi kao zvanični (februar 1958. – mart 1959).
Ipak, Stjepan Bobek, glavni zagovornik prelaska na crno-belo, nije dočekao da odigra takmičarsku utakmicu u novoj opremi. U polusezoni koja je tek završena, Štef je odigrao svoj poslednji meč za Partizan. Bio je to derbi između Partizana i Crvene zvezde, odigran 26.10.1958. Komšiluk je slavio sa 2-0, a Bobek je predvodio igrače Partizana, koji su tog dana nastupali u belim dresovima i plavim šorcevima. Po završetku polusezone, Štef odlazi u trenere.
Ali, konstatacija da Bobek nikada nije zaigrao u crno-belom dresu Partizana je samo delimično tačna. Slika koja sledi daje objašnjenje…
Na legendarnoj riječkoj Kantridi, 10. oktobra 1971. odigrana je utakmica veterana Rijeke i Partizana. Rezultat je bio 1-1, a na fotografiji je ovekovečen momenat kada upravo Stjepan Bobek postiže gol za Partizan, u crno-belom dresu!
O utakmici je nekoliko redova napisao i navijač Partizana iz Bakra kod Rijeke, izvesni Dragiša Šoškić, i svoje impresije poslao krajem te 1971. godine „Partizanovom vesniku“. Na slici koja je u prilogu tog teksta, nalaze se, s leva na desno, Vladimir Firm, Stjepan Bobek, golman Franjo Šoštarić, Aleksandar Atanacković i Prvoslav Boba Mihajlović. Svi oni bili su članovi prve generacije Partizana.
Fotografija Stjepana Bobeka je simbolična iz više razloga. Osim što je to jedan od retkih nastupa popularnog Štefa u crno-belom dresu Partizana, makar i na prijateljskim utakmicama veterana, to je ujedno i poslednji put da je Bobek zatresao mrežu Rijeke, kao i njegov poslednji meč na Kantridi.
Raduje nas da je upravo blog
„Crno-bela nostalgija“ došao u posed ove dragocene slike. A ona se kod nas našla pre dve godine, dobrom voljom i predusretljivošću prijatelja i saradnika našeg bloga i doajena riječkog (i ne samo riječkog) novinarstva,
Miše Cvijanovića Cvije i njegovog prijatelja, poznatog riječkog fotografa
Nikole Kurtija. .
I kao autor ovog teksta, nemam nikakve sumnje da bi upravo dobri Cvijo napisao mnogo lepši, kvalitetniji i upečatljiviji tekst o Bobekovom poslednjem nastupu na Kantridi, i začinio ga samo njemu znanim pikanterijama iz njegove fudbalske riznice sećanja. I prožeo bi svaki red emocijama. Takav je bio i dogovor – moj divni riječki prijatelj, gigant sportskog novinarstva, čovek koji je voleo i Partizan i Rijeku, pristao je da napiše tekst o poslednjem golu Štefa na Kantridi. Nažalost, taj tekst je ostao nenapisan – 28. januara ove godine, Mišo Cvijanović je iznenada završio svoj životni put i pridružio se svom prijatelju Stjepanu Bobeku, u „dobrim spominjanjima“.
I zato, obeležavajući dan kada je naš Partizan pre 60 godina počeo da nosi nama najdraže, crno-bele boje, nema ništa prirodnije nego da ovo sećanje na Štefa u crno-belom dresu, posvetimo dvojici velikana – fudbalskom, Stjepanu Bobeku i novinarskom, Milošu Cvijanoviću Cviji.
Anonymous
Za gosn Pavlovića i ekipu koji vode blog.
https://www.index.hr/sport/clanak/bivsi-direktor-uniteda-neshvatljivo-mi-je-da-se-ovako-upravlja-dinamom/2071964.aspx
kako da spasiti veliki klub?
isti problemi i u komšiluku. gubitak identiteta kluba, gubitak navijača i Naš Partizan je privatno vlasnistvo koje to nije, rob svake vlasti. Možda neki tekst ili otvorenu Tribinu za sve, kako se makar pokrenuti iz mulja.
Aleksandar Pavlovic
Hvala na linku! Nažalost, shvatio sam da smo totalno nemoćni da kao navijači promenimo bilo šta, iako smo svi svesni pogubnosti stanja u klubu koje traje decenijama. Mislim da je čitav problem u društvenom okruženju i politici, jednostavno – ne možete imati zdrav klub u državi u kojoj su sve institucije bolesne. Kada jednom ozdravi država, rešiće se, valjda i to pitanje. Do tada, ostaje nam da bodrimo onih 11 na terenu, kakvi god da su.