Jedan od najdramatičnijih derbija između Partizana i Crvene zvezde
odigran je 7. maja 1978. godine i presudno je uticao na ishod šampionske
trke.
Naime, uoči derbija “crno-beli” su na prvom mestu imali 47, a “crveno-beli” na drugom mestu 45 bodova.
Pogotkom Momčila-Moce Vukotića Partizan je na poluvreme otišao sa
vođstvom od 1:0, ali je Zvezda za samo sedam minuta drugog dela golovima
Zorana Jelikića i “rezerviste” Zorana Filipovića preokrenula na 2:1.
Ostatak meča pripao je “crno-belima” – prvo je lukavi Slobodan Santrač
izjednačio, a u samom finišu snalažljivi Vukotić doneo trijumf svojoj
ekipi. Partizan je tako direktnom konkurentu za titulu pobegao četiri
boda i kasnije ubedljivo osvojio šampionsku titulu sa 54 boda, ispred
drugoplasirane Crvene zvezde sa 49 bodova.
Koliko se tih godina u
našim vrhunskim fudbalskim klubovima ništa nije prepuštalo slučaju
svedoči i činjenica da je Partizan u stručnom štabu imao i – psihologa.
Bio je to dr Vojislav Stefanović
koji je vodio dnevnik o pripremama fudbalera Partizana pred meč
decenije sa Crvenom zvezdom i te svoje utiske podelio sa čitaocima
sportskog mesečnika “GOOL!” u broju od aprila 1979. godine.
Njegov
zaključak je da su prvi trener Partizana Ante Mladinić i njegov prvi
pomoćnik Zoran Miladinović ne samo taktički, već i psihološki odlično
pripremili igrače.
U daljem tekstu objavljujemo izvode iz tog teksta:
Sedmi
maj 1978. godine. Trinaest časova. U maloj sali hotela “Palas” nalaze
se igrači Partizana zavaljeni u fotelje, opušteni, gotovo u polusnu,
posle autogenog treninga koji je trajao 45 minuta.
Ulaze Mladinić,
Miladinović, Atanacković i predsednik kluba general Nikola Lekić.
Svakog trenutka treba da počne sastanak pred derbi decenije Partizan –
Crvena zvezda.
U poslednjih deset godina prvi put se dogodilo da
ova dva fudbalska diva, u direktnom susretu, treba da odluče ko će biti
novi šampion države u fudbalu. Do kraja prvenstva ostala su još četiri
kola. A Partizan i Crvena zvezda su odmakli trećeplasiranom Hajduku i
četvrtoroplasiranom Dinamu za 15 i 17 bodova.
Preleteo sam
pogledom sve igrače. Zadržao sam pažnju na očima Momčila Vukotića. Iz
njih je izbijao neki čudan sjaj, i kao da je emitovao neke misli, kao da
je hteo da kaže: “Najzad je došlo. Hvata me neka čudna trema, ali imam
poverenja u sve nas.”
Derbi susret sa Crvenom zvezdom nosio je izuzetna intelektualna i
emocionalna opterećenja. U poslednjih deset kola pred ovaj susret,
Crvena zvezda je sigurnim korakom šampiona, predvođena velikim asom
Džajićem, sakupljala bodove i približila se Partizanu na dva boda
razlike, sa izjednačenom gol-diferencijom.
Pobeda Crvene zvezde u ovom susretu, sa velikom dozom verovatnoće, značila bi i osvajanje nove šampionske titule.
Dogovorili
smo se da sastanak traje samo 10 minuta. Mladinić je, u najkraćim
crtama, ponovio zadatke po linijama (odbrana, manevar i napad), zatim
postavio pojedincima posebne zahteve i zadatke i na kraju rekao: “Od vas
tražimo maksimalan mir, maksimalno izvršavanje postavljenih zadataka i
primerno ponašanje. DANAS NE MORAMO DA POBEDIMO! Znamo da ćete dati sve
od sebe i mi imamo veliko poverenje u vas” …
… Na dan utakmice, 7.
maja, došli smo kao i obično jedan čas pre početka u svlačionicu.
Napolju je bilo tmurno i spremala se kiša. To je odgovaralo našem timu.
Nekoliko igrača je primetilo: “Sve nam ide na ruku, kao da ima neka viša
sila …” Na ovo Mladinić reaguje glasnim komentarom: “Naša viša sila je u
radu, poverenju i poštenju.”
Neposredno pred utakmicu, u
svlačionici slušamo magnetofonsku traku prenosa iz Atine, sa čuvene po
obrtajima kvalifikacione utakmice za Svetsko prvenstvo u SR Nemačkoj,
kada smo pobedili Grčku sa 4:2.
Komentator Vladanko Stojaković, laganim, iznurenim glasom, sa dozom
rezigniranosti, govori: “Šta da se kaže, pobedili smo sa 3:2, ali taj
rezultat ravan je porazu. Sada u ovim poslednjim trenucima vidimo da je
izgubljen i taj tračak nade da odemo na Svetsko prvenstvo u SR Nemačku …
Ali, da vidimo šta će se sada desiti. Centaršut, skok, Petrović vraća
loptu, Karasi i – GOL! GOL! Zar je to moguće?! 4:2! Sudija Čenčer ide
ka centru i svira kraj …”
Neki naši igrači pokazuju ruke kako im
se koža naježila … Golac i Boško Đorđević traže da pustimo magnetofon sa
trakom Zdravka Čolića. Nju uvek slušamo pred početak utakmice.
Izmenjujemo
poslednje poglede. Svi do jednog su spremni. Pravo stanje startne
mobilnosti. Zapisao sam u svom dnevniku pred početak utakmice: “Sve je
učinjeno što je u našoj moći. Igrači su izvanredni.”
Prvo
poluvreme je karakterisala izuzetno dobra igra obe ekipe. Derbi je prvi
put direktno prenošen i milioni gledalaca su mogli da uživaju pored TV
ekrana.
Na poluvremenu vodimo sa 1:0, ali već na samom početku drugog
poluvremena počinje drama. Zvezda izjednačuje, a zatim daje vodeći gol.
Vodi sa 2:1. Na terenu igrači Crvene zvezde kao da su dobili krila.
Kapiten Džajić pravi “slalom” po terenu i stalno bodri svoje mladiće:
“Idemo, idemo, još jače, stegnimo ih!”
U našoj ekipi zastoj, mala
konfuzija. To su bili jaki stresovi. Naši članovi stručnog štaba sede na
klupi obeshrabreni, šokirani … Hoćemo li moći da peokrenemo rezultat?
Da li je moguće da ćemo posle 26 kola prepustiti prvo mesto našem
velikom susedu? Imaju li naši snage da ovo izdrže? Da li ćemo uspešno
položiti i ovaj težak ispit?
Zvezda je u ovim trenucima kao
tajfun. U njenoj ekipi su mnogi asovi evropskih razmera: Džajić,
Petrović, Filipović, Savić, Muslin …
I tada naši fudbaleri počinju
da dobijaju snagu mlaznih motora. Smenjuje se napad za napadom. Na
stadionu ključa kao u kotlu. I Partizan izjednačuje na 2:2. Na južnoj,
Partizanovoj tribini, kao u vulkanskom grotlu! Sirene zavijaju, zastave
se vijore, puca, ceo stadion se ori od Partizanove himne.
Kao da
sve gori na stadionu, iako kiša nemilosrdno pljušti. To je bio dan
fudbala u kome je pobedila igra, u kome je fudbal vraćen navijačima i
igra vraćena fudbalu. To je bio fudbalski praznik.
Bliži se kraj
utakmice. U jednom napadu po levom krilu, do lopte dolazi Boško
Đorđević. Mali trzaj, uspeo dribling i strahovit šut. Lopta bi prošla
pored gola da Moca Vukotić nije reagovao poput munje. U klizećem startu
podmetnuo je unutrašnju stranu stopala desne noge i lopta je kao puščano
tane uletela u gorni levi ugao Stojanovićeve mreže. Gol za istoriju i
antologiju. 3:2!
Na stadionu se sve lomi. I tu je ubrzo kraj
utakmice, kraj derbija decenije. Jedna velika utakmica je završena i
titula šampiona je Partizanu gotovo u rukama.
I danas, kada se toga setim, ne mogu da zaboravim one reči koje je
trener Mladinić izgovorio igračima pre početka utakmice: “Danas ne
moramo da pobedimo”.
Ko zna, možda ih je baš to rasteretilo i baš
takav pristup utakmici od strane trenera naterao da igraju baš onako
kako je on želeo – mirno i angažovano do krajnjih granica …
PARTIZAN – CRVENA ZVEZDA 3:2 (1:0)
PARTIZAN: Petar
Borota, Ivan Golac, Tomislav Kovačević (Borislav Đurović), Aleksandar
Trifunović, Nenad Stojković, Jusuf Hatunić, Ilija Zavišić (Milovan
Jović), Nikica Klinčarski, Slobodan Santrač, Momčilo Vukotić,
Boško Đorđević.
CRVENA ZVEZDA: Aleksandar Stojanović, Zoran
Jelikić, Milovan Rajevac (Mihajlo Petrović), Ivan Jurišić, Mihalj Keri,
Dušan Nikolić, Vladimir Petrović, Zlatko Krmpotić,
Dušan Savić (Zoran Filipović), Nikola Jovanović, Dragan
Džajić.