Dan kada je počelo veliko rivalstvo

  Na ovom blogu mogli ste da pročitate post o prvom derbiju između Partizana i Crvene zvezde, koji je odigran na pravoslavni Uskrs 1946. godine. Ovog puta, tema će biti utakmica kojom je započeto još jedno veliko rivalstvo, između Partizana i splitskog Hajduka. Hajduk, osnovan još 1911, do tog prvog dvoboja s Partizanom, je imao već osvojene dve titule prvaka Kraljevine Jugoslavije i shodno godini osnivanja, bogatiju tradiciju u odnosu na Partizan. A beogradski klub, tek osnovan po završetku Drugog svetskog rata od strane armije ali smešten na terenu ugašenog predratnog velikana BSK-a, počinjao je svoju veliku i slavnu istoriju.

  Nešto stariji ljubitelji fudbala i navijači Partizana, sećaju se brojnih duela ova dva tima u jugoslovenskoj Prvoj saveznoj ligi. Retko kada su to bili miroljubivi susreti, bez golova. Naprotiv, sve je „pucalo“ od golova i kvalitetnih igara kada igraju beogradski „crno-beli“ i splitski „bili“, a nije nedostajalo ni tenzije u publici. Ko još nije čuo za epsku utakmicu iz 1976. kada je Hajduk porazio Partizan sa 6-1 u Beogradu, ili za duel po snegu iz 1985. kada je Partizan slavio sa 4-1? Splitski okršaji ova dva kluba nisu bili ništa manje zanimljivi, umeo je Partizan često da pobedi u Splitu, doduše mnogo češće kod Plinare nego na Poljudu. Kada se podvuče crta ispod svih prvenstvenih utakmica Partizana i Hajduka, Partizan je bio znatno uspešniji, ali su sve te utakmice bile daleko neizvesnije nego što bi se to moglo zaključiti iz konačnog bilansa.

 

  Dakle, prvi susret dva, kasnije velika, rivala, desio se 12. maja 1946. godine. Bio je to prijateljski meč – prvo jugoslovensko prvenstvo u fudbalu po klupskom sistemu odigrano je tek godinu dana kasnije. Razlog odigravanja ove utakmice bila je proslava otvaranja obnovljenog Doma Jugoslovenske armije u Beogradu, pa je tim povodom upriličena „fiskulturna manifestacija“. Organizovana su takmičenja u atletici, košarci, stonom tenisu (ili ping-pongu, kako je „Politika“ tada pisala), a fudbalska utakmica Partizana i Hajduka bila je kruna svih dešavanja.

  Utakmica je odigrana na mestu današnjeg Stadiona Partizana, bio je to bivši stadion BSK-a, koji je u to vreme nazvan Stadion „20. oktobar“. Partizan je nastupio u sledećem sastavu :

Šoštarić – Švaljek, Čolić – Atanacković (Radunović), Đurđević, Simonovski – Mihailović, Palfi,  Rupnik, Bobek i Matekalo.

 Za Hajduk su igrali:

Brkljača, Kokeza, Jozo Matošić – Batinić, Luštica, Radovniković – Mrčić, Frane Matošić, Andrijašević, Lokošek i Broketa.

  Utakmicu je sudio Lemešić iz Splita,  a na stadionu „20. oktobar“, preteči današnjeg Stadiona Partizana, bilo je prisutno 20.000 gledalaca. Kada bi nas vodila ironija, upitali bismo odakle 20.000 Beograđana na utakmici Partizana, kad su neki drugi sebi pripisali ekskluzivitet (čitajte: budalaštinu) kako su oni autentični beogradski klub.

  Konačni rezultat bio je 3-1 za Partizan. Strelci su bili Atanacković u 8. minutu za Partizan, Broketa u 52. minutu za Hajduk, a zatim je Rupnik sa dva gola u 66. i 70. minutu obezbedio pobedu Partizanu.

„Politika“ u izdanju od 13. maja 1946. godine, ovako je izvestila o utakmici:

„Pobeda Partizana potpuno je zaslužena. Mada su u prvom poluvremenu protivnici bili ravnopravni, i mada je u tom delu igre Hajduk imao više povoljnih situacija, u nastavku igre došla je do izražaja bolja kondicija igrača Partizana i njihova izvanredna borbenost, tako da su već u prvom delu drugog poluvremena uspeli da zagospodare terenom i da postignu pobedu“.

  Bio je to početak velikog rivalstva između dva kluba, rivalstva koje je obilovalo velikim utakmicama, pravim „fajterskim“ fudbalom, neretko i incidentima. Ali u svakom slučaju, utakmice Partizana i Hajduka su okupljale desetine hiljada gledalaca. Na prostorima tadašnje Jugoslavije, Partizan i Hajduk su bili klubovi sa najvećim brojem navijača, klubovi koji su svojim igrama i veličinom privlačili uz sebe ljude svih nacija, šta god ko mislio o tome. A to je odlika samo velikih.