čitaoce da na specifičan način čuva tradiciju FK Partizan. Pored
legendarnih utakmica i velikih asova, na ovom mestu možete videti slike i
biografije skoro svih onih fudbalera koji su oblačili crno-beli dres
kluba iz Humske, poznatih i manje poznatih. Naš današnji sagovornik je
jedan od onih igrača koji zbog spleta okolnosti nije uspeo da ostvari
seniorsku karijeru u Partizanu, ali je kao član jedne od najdarovitijih
generacija kluba i te kako kompetentan da sa nama podeli sećanje na te
dane i Partizan.
Boris Teoharević, naš današnji sagovornik, je na preporuku svog prijatelja, takođe bivšeg Partizanovog fudbalera Aleksandra Đorđevića, došao do bloga „Crno-bela nostalgija“, poslao nam neke
od slika, a kada je još u kontaktu sa autorom bloga objasnio neke
neverovatne okolnosti i zajedničke prijateljsko – rodbinske veze, ideja
za intervju se nametnula sama od sebe. Redovi koji slede približiće Vam neobičnu životnu i fudbalsku sudbinu ovog „Partizanovog deteta“.
Crno-bela nostalgija: – Pre svega, hvala Vam, Borise, na izdvojenom vremenu za ovaj intervju.
Upoznajte čitaoce „Crno-bele nostalgije“ sa Vašim fudbalskim
počecima…
Boris Teoharević: – Bukvalno sam odrastao na Stadionu JNA. Mala grupa klinaca od sedam godina počela je da trenira na tartan terenu
Partizanovog stadiona. Treneri su bili Nenad Bjeković, Vladica Kovačević i Čika
Conja Matekalo. Zanimljivo je da smo Vuk Rašović,
Vanja Radinović i ja bili među tim
sedmogodišnjacima, i da smo posle toga proveli jedanaest godina zajedno, igrajući za
sve omladinske selekcije Partizana. Sva
trojica smo i potpisali profesionalne ugovore kao omladinci. I danas smo ostali
veliki prijatelji.
Crno-bela nostalgija: – Ko Vam je bio fudbalski uzor ili omiljeni igrač, bilo u Partizanu,
bilo u nekom drugom klubu iz Evrope, i na kojem ste mestu u timu igrali?
jedan je Maradona, genije sa loptom, čigra na terenu i čigra van terena. Ta
energija koju je on nosio sa sobom je
neponovljiva. Pre njega sam veoma cenio Mišela Platinija, i kasnije Roberta Bađa. Kao i oni, i ja sam bio igrač sredine terena.
U početku po desnoj strani, a kasnije kao ofanzivna polutka.
Crno-bela nostalgija: – Vaša generacija u mlađim kategorijama FK Partizan je nosila nadimak
„Pustinjska oluja“. Ko je sve sa Vama bio deo te ekipe, kako ste se
razvijali kao fudbaleri i šta je Vas i Vaše drugove sprečilo pa da i u
seniorskoj konkurenciji, kao cela generacija, proslavite ime Partizana?
Slobodno nam opišite neke od zanimljivosti vezanih za tu Vašu
generaciju…
godine na desetine, pa čak i stotine dečaka je prolazilo kroz treninge i probe,
ali se zadržavao samo mali broj njih. Ta selekcija se gradila dugo. U startnoj
postavi u omladinskoj ekipi su bili:
Savo Milošević, Darko Ramovš, Ivica Kralj, Albert Nađ, Đorđe Tomić, Dejan
Marković, Zoran Tešović, Sale Stanojević,
Vuk Rašović, Vanja Radinović i ja. Imali
smo najbolje moguće uslove i naš
fudbalski rast su pratili najbolji stručnjaci sa naših prostora za rad sa
mladima: Vladica Kovačević i Florijan
Matekalo. Od desete godine bili smo gosti na svakom važnijem turniru u Evropi i
imali smo neverovatan uspeh. Naše redovne “žrtve” bile su mnoge velike evropske
ekipe. Dva puta za redom smo kao
omladinci osvojili “Kvarnersku rivijeru”, najprestižniji turnir u bivšoj
Jugoslaviji. Prve godine sam na tom turniru dobio nagradu za najboljeg strelca
i najboljeg igrača u grupnoj fazi.
Zanimljivo je da smo u domaćem prvenstvu
redovno “drali” crveno- bele. Interesovanje za “mali derbi” je bilo
neverovatno. Hiljadu ljudi je pratilo
svaki meč, i za nas klince su to bile
velike utakmice. Meni je najdraži poslednji derbi u omladinskoj ligi kada
smo ih pobedili sa 1:0, a ja sam postigao jedini pogodak savladavši Zvonka
Milojevića na njihovom golu.
Meni lično najgore godine života. Po završetku prvenstva, svi smo počeli da
pravimo velike planove u vezi igračke karijere, ostala je da se odigra još samo
jedna zaostala utakmica protiv OFK Beograda na Karaburmi. U toj poslednjoj
utakmici u omladincima ja sam, posle jednog nesmotrenog starta protivničkog
igrača, slomio nogu. Da nesreća bude jos veća, odlučio sam da u septembru 1991. odem na odsluženje vojnog roka, i
dobijam poziv za služenje u Knin. Tada su vec počeli problemi u Kninu, tako da
se regruti nisu slali u Knin na obuku. Put je promenjen na “sigurnije” mesto
– Trebinje. Dva dana posle mog dolaska u
Trebinje, počeo je i tamo rat i tako se nastavio moj lični i profesionalni
sunovrat.
smo izlazili iz omladinskog pogona 1991, počeo je rat. Kao što su tih dana
ljudi gubili živote, kuće, poslove…tako su mnogi iz moje generacije izgubili
fudbalske karijere. Tih dana se fudbal nije više igrao u zemlji, niti je iko
razmišljao o tome. Polovina igrača iz omladinaca, među kojima sam bio i ja, odlučila je da odsluži vojsku. Svi smo
završili na ratištu i nismo videli fudbalski teren više od godinu dana. Svi smo
se, hvala Bogu, vratili živi, ali je svako od nas iz nekog razloga imao velikih
problema da se vrati na fudbalsku scenu. Meni lično, sudbina nije dala mira, pa
mi je otac, sa kojim sam imao poseban odnos, poginuo neposredno posle dolaska
iz vojske. Tada su počela lutanja po našoj i stranim ligama, problemi na terenu
i van njega.
Crno-bela nostalgija: – Život Vas je odveo „preko bare“. Igrali ste mali i veliki fudbal, u
kojim sredinama ste sve nastupali i kakve ste uspehe postizali?
drugim oblastima u zemlji, tako ni u domaćem prvenstvu jednostavno nije bilo
novca ni za golo preživljavanje o kojem sam tada, nažalost, morao sam da mislim. Tako sam odlučio
da se oprobam u Americi, u malom fudbalu. Zbog problema sa vađenjem vize (bombardovanje Beograda) nisam uspeo da stignem na početak sezone u Majami.
Potpisao sam za klub Florida Thundercats dva meseca
pre kraja sezone, tako da je ta epizoda kratko trajala. Umesto produžetka
ugovora, Milan Mandarić je odlučio da ugasi taj projekat i ja sam opet bio bez
ugovora. Srećom, prijatelj mi je preporučio mali tim u Arizoni gde sam uspeo da
nađem dom. Iako taj tim nije bio na visokom nivou, uspeo sam da se vratim
fudbalu i da započnem trenersku karijeru, kojom se i danas bavim.
Crno-bela nostalgija: – Kako Amerikanci doživljavaju ovaj naš evropski fudbal, tačnije „soccer“?
Americi trenutno vlada groznica za našim fudbalom. Liga nikad nije bila bolje
organizovana, stadioni su puni, a
kvalitet fudbala je na najvišem nivou do sada.
MLS je na pravom putu da postane destinacija za velike igrače.
tiče razvojnog fudbala, Amerika je, po
mom mišljenju, otišla korak dalje od svih. Razlog tome je što se fudbal propagira kao sport za sve one koji bi da žive u zdravom telu i u sportskom duhu, ne samo za talentovanu decu.
Stvoreni su razni takmičarski nivoi gde
postoji mesto za svakog zainteresovanog mladog fudbalera, bez obzira na to
koliko je talentovan. Milioni dece se bave fudbalom i sve više njih se
zalubljuje u sport . To je broj jedan sport u Americi za decu ispod 16 godina,
i sport broj jedan za žene.
Crno-bela nostalgija: – U Finiksu vodite školu fudbala. Imaju
li mali Amerikanci talenta poput evropske dece? Da li i tamo propagirate
ime i tradiciju Partizana?
Oni su me naučili koliko je važan rad sa decom. Iako sam radio kao trener
na koledžu, moja
prava ljubav je rad sa mladim igračima. Moji trinaestogodišnjaci su trenutno
rangirani kao treći u Americi, dok sam sa U-16 ekipom bio na završnom takmičenju
za prvaka Amerike. Talenata ima sve više i više, i trenutno se najbolji fudbal
igra u Kaliforniji, Teksasu, i Njujorku.
Partizan je uvek
prisutan u mom radu. Svaki klub u kojem
radim mora da ima crno- belu opremu. Moj bozićni kamp je crno- beli i redovno dovodim svoje prijatelje iz Srbije kao
goste kampa. Vanja Radinović je sada već stalni član mog kampa. Pre nekoliko godina sam u dva navrata dovodio grupu
Amerikanaca u Beograd kao goste Partizana, i svi su bili oduševljeni Beogradom
i Partizanom. Tri godine za redom vodim
fudbalske misije u Africi, gde pomažem humanitarnim grupama u Keniji i Ugandi,
organizovanjem fudbalskih kampova za siročad iz severoistočnog regiona (Sudan,
Ruanda, Somalija). Ali, o tome nekom drugom prilikom.
Crno-bela nostalgija: – Pratite li igre Partizana, da li ste u kontaktu sa bivšim klupskim drugovima ili nekim ljudima iz kluba?
sa skoro celom ekipom sam u kontaktu zahvaljujući Fejsbuku, Vanja Radinović i ja se čujemo redovno. Posetio
sam ga pre dva meseca i u Kini dok je radio sa Dalianom. Kada je reprezentacija
Jugoslavije igrala sa Meksikom u Finiksu, video sam se sa svima i pokazao im
lepote našeg grada. Kad god sam u
Srbiji, odem na stadion ili na Teleoptik da posetim sve članove kluba. Redovno pratim događanja u
klubu, i zahvaljujem Bogu na internetu i Balkaniyum.tv-u preko kojih pratim
prenose svih utakmica.
Crno-bela nostalgija: – Da li žalite što svojevremeno niste nastavili seniorsku karijeru u Partizanu ili ipak sve to posmatrate na način da je tako moralo biti?
nisam imao neku zadivljujuću karijeru u fudbalu, ja i danas provodim dane na
fudbalskom terenu i zarađujem novac na osnovu svojih iskustava i fudbalske veštine.
Sve to dugujem godinama provedenim u
Partizanu. Iako su dešavanja u našoj zemlji puno uticala na tok moje karijere, neke moje lične odluke su ipak bile presudne za nju. Sva dobra i loša iskustva su od mene načinila čoveka kakav sam danas, tako da gledajući iz ove perspektive – nemam za čim da žalim.
Crno-bela nostalgija: – Veliko hvala, Borise, za ovaj intervju i želimo Vam puno uspeha u karijeri i privatnom životu!
vama za rad koji ulažete na prikazivanju istorije našeg omiljenog kluba. Želim vam puno uspeha u budućnosti. Hvala vam na pozivu, i pozdrav svim
navijačima „crno belih“!
* Detalje iz rada kampa Borisa Teoharevića možete pogledati na adresi www.fcphoenixaz.com odakle su i preuzete poslednje tri slike u intervjuu.
Autor: Aleksandar Pavlović