Intervju: Miodrag Ješić, 17.07.2013.

Crno-bela nostalgija: – Gospodine Ješiću, pre svega hvala Vam što ste se ljubazno odazvali na molbu za ovaj intervju. Podsetite nas kada ste počeli da se bavite  fudbalom i kako je sve to krenulo?

Miodrag Ješić: – Nema na čemu, sve za „crno-bele“! Fudbal sam zavoleo i počeo da igram još u rodnoj Osečenici, malom selu nedaleko od Valjeva a malo ispred Divčibara. Naravno, za sve je „kriv“ moj četiri godine stariji brat Milovan koji me je učio prvim fudbalskim koracima u našem dvorištu gde je napravio mini-fudbalski teren na kojem smo provodili najviše vremena. Prvi fudbalski klub za koji sam registrovan bio je OFK Žarkovo. U tom delu Beograda sam živeo od svoje jedanaeste godine sa majkom Milenom i već pomenutim bratom Milovanom. U OFK Žarkovo me je odveo, u tom delu grada čuveni čika Caja (svi su ga zvali i poznavali po tom nadimku),  kome se moje fudbalsko umeće dopalo dok me je posmatrao kako igram u školskom dvorištu u kraju i naravno on mi je bio prvi trener u pionirskom timu, da bih prelaskom u juniorski tim dobio novog trenera Popa (opet nadimak) koji je nadgrađivao moje fudbalsko umeće godinu dana. Posle Popa treći trener u mojoj karijeri je bio Dragan Novčić Crni, kod koga sam najviše napredovao i on mi je usadio tu fudbalsku drskost i samouverenost i kao juniora me je prebacio u prvi tim Žarkova, kao šesnaestogodišnjaka.

I tako, igrajući za prvi tim Žarkova kao junior, na jednoj utakmici su me zapazili tadašnji treneri juniora Crvene Zvezde, Bora Kostić i Dušan Maravić, i pozvali u C.zvezdu, tako da sam trenirao sa juniorima C.zvezde a igrao za seniore Žarkova. U međuvremenu me je zapazio i tadašnji trener OFK Beograda Nikola Beogradac koji me je ubeđivao da dođem kod njih, jer ću najpre u OFK-u dobiti šansu da zaigram u prvom timu. E, tada na jednu utakmicu u Makiškoj šumi, gde je bio teren Žarkova, dolazi gospodin omalenog rasta – Vladica Kovačević. I naravno, kada je usledio njegov poziv i posle samo jednog razgovora koji ja nikada, sve dok sam živ, neću zaboraviti (a Vladica i ja znamo ko je pričao a ko je samo klimao glavom i odobravao), za mene kao Partizanovca od kada znam za sebe, nije bilo više nikakvih dilema gde ću nastaviti karijeru. I nisam pogrešio.

Crno-bela nostalgija: – Sećate li se Vašeg debija za Partizan? Da li biste mogli da nabrojite neke od  klupskih drugova koji su tada nosili dres Partizana?

  Miodrag Ješić: – Sećam se, kako da ne. Ante Biće Mladinić je pozvao tadašnje juniore Partizana – Zvonka Živkovića, Zvonka Vargu i mene, igrali smo protiv zagrebačkog Dinama, a igrači koji su tada igrali bili su, između ostalih, Moca Vukotić, Radomir Antić, Ivan Golac, Jusuf  Hatunić, Aco Trifunović, Slobodan Santrač, Nenad Stojković, Petar Borota, Rade Zalad, Boško Đorđević…

Po povratku iz Turske igrao sam i sa Peđom Mijatovićem, Slavišom Jokanovićem, Budom Vujačićem, Darkom Milaničem, Bratislavom Mijalkovićem, a najveći deo karijere između ta dva perioda, naravno, sa mojom generacijom, a to su bili Varga, Žile, Mance, Radanović, Stojić, Smajić, Čava, Đelmaš…

Crno-bela nostalgija: – Jugoslovenska liga je bila veoma jaka za današnje uslove, možete li
ukratko dočarati tadašnju ligu, rivale, ambijent, tadašnji Partizan…?

Miodrag Ješić: – Nažalost, to je teško dočarati, to treba doživeti, osetiti, to se teško može rečima opisati. Meni je lično žao što ove današnje generacije ne mogu da osete tadašnju atmosferu na stadionima širom tadašnje Jugoslavije. Pa to što imate danas samo u „večitom derbiju“, taj naboj pred utakmicu, atmosferu na tribinama, neizvesnost rezultata…pa to ste imali na svakoj utakmici u onoj tadašnjoj ligi. Zamislite gostovanje u Splitu, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Titogradu, Ljubljani, Rijeci, Osijeku, Nišu, pa Tuzla…nije bilo lakih utakmica, puni stadioni gde god da gostujete.

Evo jednog primera – mi u Beogradu na našem stadionu tada nikada nismo igrali pred manje od 25.000 gledalaca i kada nam, recimo, u goste dolazi NK Zagreb a da ne govorimo za Dinamo i Hajduk. Pa zatim puni stadioni bez sedenja, sećam se 1982/83 u Beogradu, bio je slet (za mlađe – 25.maj, Dan Mladosti) na Stadionu JNA, zbog toga moramo da igramo sa Dinamom odlučujuću utakmicu za šampionsku titulu na „Marakani“, a na tribinama Zvezdinog stadiona 100.000 ljudi, 100.000 naših navijača „grobara“. Uz njihovu neverovatnu podršku, uz nezapamćenu atmosferu, uspeli smo da osvojimo titulu te godine. Tu atmosferu i taj ambijent ne možete opisati, to morate osetiti i doživeti. Zato i kažem da su današnje generacije, u kojima imamo sjajnih igrača, nažalost uskraćene svega toga što je bilo u zajednickoj ligi.

Crno-bela nostalgija: – Tokom karijere u Partizanu, radili ste sa nekoliko trenera. Koga biste
izdvojili od njih kao najzaslužnijeg za svoju afirmaciju?

Miodrag Ješić: – Idemo redom, ne samo u Partizanu. Čika Caja me je prvi video, Dragan Crni Novčić me je približio profesionalnom fudbalu i usadio fudbalsku drskost i samouverenost, Vladica Kovačević me je doveo i trenirao u juniorima voljenog mi kluba, Ante Biće Mladinić još kao juniora prebacio u prvi tim, Toma
Kaloperović mi je pružio pravu sansu i kod njega sam postao standarni prvotimac i imao je veliko poverenje u mene, a Miloš Milutinović je trener i čovek kod koga sam prosto sazreo kao igrac i postao reprezentativac Jugoslavije (a trebalo se tada u toj konkurenciji izboriti za status reprezentativca, znate li samo koliko je bilo sjajnih igrača u to vreme a nisu imali tu čast da obuku dres sa državnim grbom i da pevaju najlepšu himnu).  Znači, svako od pomenutih trenera je uticao na moj fudbalski razvoj, naravno u različitim periodima i svi imaju svoju ulogu i zaslužni su za sve što sam kao igrač postigao. Svako od njih mi je dao što je trebalo u datom trenutku. Njihov ogroman trud, profesionalni rad i moja upornost do fanatizma plus maksimalan rad plus talenat = Miodrag Ješić, fudbaler kakav je bio…

Crno-bela nostalgija: – Igrali ste u odbrani i veznom redu, ali najčešće na poziciji halfa, što bi danas bilo najsličnije zadnjem veznom igraču. Vaša uloga u timu nije bila atraktivna ali je bila zahtevna. Navijače je teško prevariti i oni su prepoznali da ste Vi čovek koji po završetku utakmice neće imati sebi šta da zameri, jer ste davali sve od sebe. Da li ste osećali da ste bili jedan od omiljenih igrača, da li se ta energija koju ste davali na terenu vraćala Vama lično sa tribina?

Miodrag Ješić: – U pravu ste, pravo pitanje i konstatacija. Tačno je da je teško prevariti navijače i oni obično nagrade one najbolje i najborbenije igrače koji daju svaki put svoj maksimum, i uglavnom sam bio zadovoljan podrškom i aplauzima sa tribina. Ali za mene je najveća satisfakcija bila podrška mojih saigrača,  jer saigrači najbolje znaju i osećaju ko koliko i šta uradi i napravi za ekipu u toku utakmice.  Navešću jedan primer: pred jedan „večiti derbi“ trebalo je neutralisati igrača našeg suparnika koji je bio u velikoj formi i razigravao ceo njihov tim, i naravno svaki trener mora da razmišlja kako da onemogući takvog igrača, da on ne pruži svoj maksimum. Tadašnji naš trener je pred derbi na sastanku počeo da priča o kvalitetima i formi protivničkog igrača i u tom trenutku jedan od najboljih među nama, nezaboravni Dragan Mance, nenadmašni i neponovljivi golgeter, ga je prekinuo i rekao: „Šefe, nemojte ništa da brinete,  taj vam se danas neće ni primetiti na terenu, pa tu je naš Ješa, ma dobijamo danas 100%, siguran sam!

I naravno, dobili smo a Dragan je i u tom derbiju dao gol. E, to se zove poverenje u saigrača i to je najveća satisfakcija.

  Crno-bela nostalgija: – Šampionska 1982/83, sa Milošem Milutinovićem? Kako biste u najkraćem opisali tu sezonu?

  Dakle, Miloš je te šampionske sezone dao toj sjajnoj generaciji malo više slobode i kreativnosti u odnosu na svoje prethodnike, uneo malo svog prepoznatljivog stila i šmeka. I tačno je samo to nedostajalo toj našoj generaciji jer smo imali kvalitet, sjajnu atmosferu u timu u klubu, verne i neponovljive „grobare“ sa Vojom Pančevcem na čelu i stigao je u pravo vreme pravi čovek i trener na pravo mesto. Tačan čovek u tačnom trenutku na tačnom mestu, i niko ništa nije mogao da uradi da bi nas zaustavio na putu do šampionske titule, pa čak ni čuveni fudbalski mag Miroslav Ćiro Blažević sa svojim čuvenim belim šalom. Setite se samo nezaboravne fudbalske predstave u Zagrebu na Stadionu Maksimir, Dinamo – Partizan 3 : 4, mislim da je svaki komentar suvišan. A posle utakmice u autobusu na putu ka aerodromu Rade Zalad počinje pesmu koju smo posvetili našem treneru: „Sad je ovo prava igra jer nas vodi Plava čigra!“. To su te kockice koje su se složile i titula nije mogla da zaobiđe Humsku 1.

Fudbaleri Partizana posle pobede nad Hajdukom, jesen 1982/83

Miodrag Ješić: – Bilo je dosta lepih golova od ukupno 101, toliko golova sam postigao igrajući za Partizan u 342 odigrane utakmice, za pozicije na kojima sam igrao (uglavnom defanzivne) to je izuzetno dobar prosek u odnosu na broj odigranih utakmica. Ipak da izdvojim jedan najlepši – protiv Dinama u Beogradu, prvi od dva koliko smo postigli na toj utakmici, i zvanično taj gol je bio proglašen za najlepši gol postignut tog meseca, dobio sam i nagradu od Zlatare Majdanpek, zlatnik sa Titovim likom, koji je Zlatara Majdanpek poklanjala za najlepsi gol svakog meseca.

Svakako moram da izdvojim i meni najdraži a za klub najvažniji, treći pogodak u Beogradu protiv QPR-a, tada nam je bila potrebna pobeda od četiri gola razlike da bi prošli u sledeći krug evropskog takmicenja. Na kraju, taj rezultat od 4:0 na prepunom Stadionu JNA, vise od 55.000 ljudi na tribinama i još mnogo oko stadiona (nisu mogli svi zainteresovani da se smeste na tribine, ostali su bez ulaznica) izazvao je erupciju oduševljenja pretvorenu u neviđeno slavlje na stadionu, u gradu, u svim gradovima i mestima širom Jugoslavije. Kada smo već spomenuli Jugoslaviju, setio sam se i dragog mi gola za nacionalni tim protiv tadašnje SR Nemačke. Da se prisetimo samo nekoliko igrača iz te generacije – Karl Hajnc Rumenige, Štilike, Brigel…

Crno-bela nostalgija: – Sećate li se možda spontanog i neočekivanog susreta sa navijačima u bašti na istoku, kao i skandiranja koje je usledilo tom prilikom, neposredno posle Vaše poslednje utakmice pred odlazak u Tursku?

Miodrag Ješić: – Kako da ne, pa to se ne zaboravlja, pogotovo što se znalo da odlazim, pre utakmice poslednjeg kola u Beogradu protiv sarajevskog Željezničara, predvođenog Ivicom Švabom Osimom. Dobio sam ogroman buket cveća i dok sam ga laganim trkom nosio ka nezaboravnoj južnoj tribini, stadionom se orilo iz svih grla „MIO-DRAG  JE-ŠIĆ„!

Crno-bela nostalgija: – Posle Partizana, karijeru ste nastavili u Turskoj, igrajući za Altaj a kasnije i Trabzonspor. Kakva sećanja nosite iz tog perioda, utisak je da ste bili veoma cenjeni u toj sredini?

Miodrag Ješić: – Dobro ste informisani. Te 1985. godine u letnjem prelaznom roku odlazim u Altay iz Izmira, Turska, čiji je trener tada bio Kemal Kiki Omeragić i upravo me je on ubedio da odem u Izmir, iako sam imao i drugih ponuda, a najuporniji su bili Belgijanci. Nudili su bolje uslove od Turaka ali sam održao datu reč Kikiju Omeragiću i njegovom, a kasnije i mom Altaju.

Crno-bela nostalgija: – Vraćate se u Partizan 1990. godine i tada, za razliku od nekih koji Partizan vole do poslednje pare, činite gest koji niko pre Vas nije načinio i na delu pokazujete koliko volite Partizan i koliko cenite to što Vam je Partizan pružio. Vraćate stan koji ste svojevremeno dobili od kluba, da li su u klubu bili šokirani?

Miodrag Ješić: – Da, tačno je da sam vratio stan, samo taj stan sam vratio ranije, dok sam još bio u Altaju. Ne bih puno o tome, naravno da su svi bili prijatno iznenađeni. U stvari, pozvao me je Zoran Džoni Krstić iz Partizana i pitao me je (pošto sam tada bio u inostranstvu) da li bih mogao da svratim do njega prilikom prve posete Beogradu, da se dogovorimo da iznajmim stan Partizanu. Rekao sam mu da nema problema. Prva pauza u prvenstvu, dolazim na stadion, odlazim prvo kod Žarka Zečevića i njemu sam prvo rekao šta sam odlučio – umesto da izdajem, ja vraćam stan klubu. Zeka me šalje kod Džonija da završimo potrebnu papirologiju i to je to.

Pitali su me posle toga moji prijatelji rodbina:„Ješo, zašto, zašto?“

 „Zato“, kažem im. „Zato što sve sto  sam do sada uradio i postigao u životu, sve je to zbog Partizana.“

Vidite, ja i danas mislim isto, da nije Institucije Partizan, ne bi bilo ni Stjepana Bobeka, Miloša Milutinovića, Vladice Kovačevića, Čika Čajkovskog, Hasanagića, Vasovića, Galića, Bjekovića, Vukotića, Mijatovića, Dragana Mancea, itd, itd…

Crno-bela nostalgija: – Posle još jednog boravka u Turskoj, posvetili ste se trenerskoj karijeri u Srbiji, a zatim i u Bugarskoj, Tunisu, Iranu, Rumuniji, Crnoj Gori, Kini…gde Vam je bilo najlepše, da li u Sofiji gde ste sa CSKA osvojili titulu šampiona i pobeđivali velikane poput Liverpula i Leverkuzena?

Miodrag Ješić: – Da, ponovo ste u pravu, ali ja bih rekao da mi je bilo izuzetno lepo i prijatno recimo u Radničkom iz Niša, vratili smo se u prvu ligu i znali smo to dobro da proslavimo, zajedno sa igračima i navijačima. Tadašnji direktor kluba Miloš Drizić, predsednik Dragan Pantelić, tadašnji gradonačelnik Niša,  inače Partizanovac..

Zatim, vrlo rado se sećam vremena provedenog na Karaburmi u OFK Beogradu i saradnje sa Momom Minićem, Zvezdanom Terzićem i ostalim ljudima iz kluba. Napravili smo sjajan tim, imali odlične rezultate ali nažalost, prekinuto je prvenstvo zbog bombardovanja naše zemlje.

  Crno-bela nostalgija: – U dva navrata ste bili trener Partizana. Prvi put u sezoni 1999/00. Vaš Partizan je igrao atraktivan fudbal, postigao najviše golova, u Evropi ste ostali upamćeni po legendarnim utakmicama  protiv Rijeke, ali šta je, sa današnje distance, uticalo da se u prvenstvu istopi velika prednost i da Partizan završi kao drugi?

  Miodrag Ješić:  – Vrlo dobro poznajete istoriju Partizana, tačno je da smo 1999/00 igrali najlepši, najatraktivniji i najefikasniji fudbal. Startovali smo u Ligi šampiona (kvalifikacije) pobedama 6:0 i 4:1 protiv estonske Flore, zatim u svim elementima fudbalske igre nadigrali i deklasirali hrvatsku Rijeku, takođe sa dve pobede 3:1 i 3:0, a zatim za ulazak u grupnu fazu Lige šampiona sastali smo se sa Spartakom iz Moskve koji je u to vreme četiri godine zaredom igrao u grupnoj fazi Lige šampiona. I nažalost, i nas je te godine poslao da se borimo sa engleskim Leeds United-om (u to vreme klub u velikoj ekspanziji) za ulazak u grupnu fazu Lige UEFA. Da se vratim na utakmicu sa Spartakom  – reći ću Vam samo ovo, u pripremi utakmice skupljajući informacije o protivniku, pozvao sam legendarnog Ivicu Švabu Osima, koji je tada bio trener Šturma iz Graca, jer je on prethodne godine igrao sa Šturmom protiv Spartaka. I on mi je rekao:

„Ješa, težeg protivnika nisi mogao dobiti u ovom trenutku, lakše bi vam bilo da igrate sa madridskim Realom“. Opet ponavljam onu reč – nažalost, Švaba je bio u pravu.

Šta reći o Englezima? Žalili su se UEFA kako je rizično igrati utakmice u Beogradu, a mi smo pre njih
dočekali u Beogradu Floru, Rijeku i Spartak, ali UEFA im je uslišila želju i mi smo bili primorani da budemo domaćini, gle čuda, u holandskom Herenvenu. Znate li zašto? Zato što smo mi kao domaćini morali da putujemo autobusom do Temišvara, zatim smo leteli za Amsterdam pa ponovo autobusom do Herenvena, a gospoda, čuveni džentlmeni, su iz svog grada preko Lamanša stigli u Herenven za 2,5 sata lagane vožnje. U najavi utakmice rekao sam:

 „Gospodo Englezi, ovog puta ja ću biti pravi džentlmen, predlažem vam da obe utakmice odigramo na vašem stadionu, u vašem gradu, i plus da sačekate da vidite rezultate odigranih utakmica kako biste mogli da
izaberete na kojoj ćete utakmici biti domaćini a na kojoj gosti.“ Žao mi je bilo naših sjajnih igrača koji su zaslužili bolji tretman i mogli su tada da naprave nesto više u Evropi.

Foto – Novosti

Crno-bela nostalgija: – Vaš drugi boravak na klupi „crno-belih“ bio je u sezoni 2006/07. Ako mi dozvolite da iznesem lični utisak, bilo je potrebno dosta hrabrosti da se tada sedne na klupu Partizana. Loša atmosfera oko kluba, bojkot navijača, veoma „šaren“ sastav. Ipak, i tada beležite dve značajne evropske pobede (Maribor, Groningen) ali odlazite na polusezoni. Da li posle svega mislite da ste zbog svih tih okolnosti oko kluba Vi i igrači najviše izgubili i da ste bili na vetrometini, tzv. kolateralna šteta sukoba navijača i uprave?

Miodrag Ješić: – Vi ste, u stvari, ovim pitanjem dali i odgovor, ali navešću Vam nekoliko primera da bi sve bilo kristalno jasno. Leto 2006, vratio sam se u Beograd iz bugarskog CSKA. Sastajem se sa ljudima iz našeg voljenog kluba i dogovor je da u naredne dve godine ponovo predvodim Partizan.