Intervju

Intervju: Miodrag Ješić, 17.07.2013.

Serija intervjua sa nekadašnjim asovima Partizana na blogu „Crno-bela
nostalgija“ nastavlja se i dalje. Novi sagovornik nam je čovek koji je
dugo bio Partizanov prvotimac, reprezentativac Jugoslavije, a kasnije i
trener Partizana – Miodrag Ješić. I dok ga mlađi navijači isključivo
pamte kao trenera „crno-belih“, oni stariji ga se sećaju kao neumornog
fudbalera razornog šuta koji se nije štedeo igrajući za Partizan u
periodu od kraja sedamdesetih pa sve do odlaska u Tursku 1985.godine. Ovaj intervju je, inače, bio planiran kao klasičan intervju koji radimo za ovaj blog, petnaestak pitanja na koja bi sagovornik odgovorio. Ali, na zadovoljstvo autora, ovo je bilo više od intervjua – prijateljska prepiska na liniji Beograd – Bengazi, i pre svega iskrena sportska i životna ispovest Miodraga Ješića. Iskreno, pošteno i bez zadrške i rezerve, isto onako kako se borio za crno-beli dres. Miodrag Ješić drugačije ne ume. 

  Crno-bela nostalgija: – Gospodine Ješiću, pre svega hvala Vam što ste se ljubazno odazvali na
molbu za ovaj intervju. Podsetite nas kada ste počeli da se bavite
fudbalom i kako je sve to krenulo?

  Miodrag Ješić: – Nema na čemu, sve za „crno-bele“! Fudbal sam zavoleo i počeo da igram još u rodnoj Osečenici, malom selu
nedaleko od Valjeva a malo ispred Divčibara. Naravno, za sve je „kriv“ moj četiri godine stariji brat Milovan koji me je učio prvim
fudbalskim koracima u našem dvorištu gde je napravio mini-fudbalski teren
na kojem smo provodili najviše vremena. Prvi fudbalski klub za koji sam
registrovan bio je OFK Žarkovo. U tom delu Beograda sam živeo od svoje jedanaeste
godine sa majkom Milenom i već pomenutim bratom Milovanom. U OFK Žarkovo
me je odveo, u tom delu grada čuveni čika Caja (svi su ga zvali i poznavali po tom nadimku),  kome se moje fudbalsko
umeće dopalo dok me je posmatrao kako igram u školskom dvorištu u kraju i
naravno on mi je bio prvi trener u pionirskom timu, da bih prelaskom u
juniorski tim dobio novog trenera Popa (opet nadimak) koji je nadgrađivao
moje fudbalsko umeće godinu dana. Posle Popa treći trener u mojoj
karijeri je bio Dragan Novčić Crni, kod koga sam najviše napredovao i on mi je
usadio tu fudbalsku drskost i samouverenost i kao juniora me je prebacio u
prvi tim Žarkova, kao šesnaestogodišnjaka.

 I tako, igrajući za prvi
tim Žarkova kao junior, na jednoj utakmici su me zapazili tadašnji treneri
juniora Crvene Zvezde, Bora Kostić i Dušan Maravić, i pozvali u C.zvezdu, tako da sam trenirao sa juniorima C.zvezde a igrao za seniore Žarkova. U
međuvremenu me je zapazio i tadašnji trener OFK Beograda Nikola
Beogradac
koji me je ubeđivao da dođem kod njih, jer ću najpre u OFK-u
dobiti šansu da zaigram u prvom timu. E, tada na jednu utakmicu u
Makiškoj šumi, gde je bio teren Žarkova, dolazi gospodin omalenog rasta – Vladica
Kovačević
. I naravno, kada je usledio njegov poziv i posle samo
jednog razgovora koji ja nikada, sve dok sam živ, neću zaboraviti (a Vladica i ja
znamo ko je pričao a ko je samo klimao glavom i odobravao), za mene kao Partizanovca od kada znam za sebe, nije
bilo više nikakvih dilema gde ću nastaviti karijeru. I nisam pogrešio.

  Crno-bela nostalgija: – Sećate li se Vašeg debija za Partizan? Da li biste mogli da nabrojite
neke od  klupskih drugova koji su tada nosili dres Partizana?

  Miodrag Ješić: – Sećam se, kako da ne. Ante Biće Mladinić je pozvao tadašnje juniore
Partizana – Zvonka Živkovića, Zvonka Vargu i mene, igrali smo protiv
zagrebačkog Dinama, a igrači koji su tada igrali bili su, između ostalih, Moca
Vukotić, Radomir Antić, Ivan Golac, Jusuf  Hatunić, Aco Trifunović,
Slobodan Santrač, Nenad Stojković, Petar Borota, Rade Zalad, Boško
Đorđević

Po povratku iz Turske igrao sam i sa Peđom
Mijatovićem, Slavišom Jokanovićem, Budom Vujačićem, Darkom Milaničem, Bratislavom
Mijalkovićem
, a najveći deo karijere između ta dva perioda, naravno, sa mojom generacijom, a to su bili Varga,
Žile, Mance, Radanović, Stojić, Smajić, Čava, Đelmaš

   Crno-bela nostalgija: – Jugoslovenska liga je bila veoma jaka za današnje uslove, možete li
ukratko dočarati tadašnju ligu, rivale, ambijent, tadašnji Partizan…?

   Miodrag Ješić: – Nažalost, to je teško dočarati, to treba doživeti, osetiti, to se teško može
rečima opisati. Meni je lično žao što ove današnje generacije ne mogu da
osete tadašnju atmosferu na stadionima širom tadašnje Jugoslavije. Pa to
što imate danas samo u „večitom derbiju“, taj naboj pred utakmicu, atmosferu
na tribinama, neizvesnost rezultata…pa to ste imali na svakoj utakmici u
onoj tadašnjoj ligi. Zamislite gostovanje u Splitu, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Titogradu, Ljubljani, Rijeci, Osijeku, Nišu,
pa Tuzla…nije bilo lakih utakmica, puni stadioni gde god da
gostujete.

 Evo jednog primera – mi u Beogradu na našem stadionu tada nikada
nismo igrali pred manje od 25.000 gledalaca i kada nam, recimo, u goste
dolazi NK Zagreb a da ne govorimo za Dinamo i Hajduk. Pa zatim puni stadioni bez
sedenja, sećam se 1982/83 u Beogradu, bio je slet (za mlađe – 25.maj, Dan Mladosti) na
Stadionu JNA, zbog toga moramo da igramo sa Dinamom odlučujuću utakmicu
za šampionsku titulu na „Marakani“, a na tribinama zvezdinog stadiona 100.000
ljudi, 100.000 naših navijača „grobara“. Uz njihovu neverovatnu podršku, uz
nezapamćenu atmosferu, uspeli smo da osvojimo titulu te godine. Tu
atmosferu i taj ambijent ne možete opisati, to morate osetiti i doživeti. Zato i
kažem da su današnje generacije, u kojima imamo sjajnih igrača, nažalost
uskraćene svega toga što je bilo u zajednickoj ligi.

Miodrag Ješić sa trenerom i saigračima, slave osvajanje Beogradskog turnira

  Crno-bela nostalgija: – Tokom karijere u Partizanu, radili ste sa nekoliko trenera. Koga biste
izdvojili od njih kao najzaslužnijeg za svoju afirmaciju?

  Miodrag Ješić: – Idemo redom, ne samo u Partizanu. Čika Caja me je prvi video, Dragan Crni Novčić me je približio
profesionalnom fudbalu i usadio fudbalsku drskost i
samouverenost, Vladica Kovačević me je doveo i trenirao u juniorima voljenog
mi kluba, Ante Biće Mladinić još kao juniora prebacio u prvi tim, Toma
Kaloperović
mi je pružio pravu sansu i kod njega sam postao standarni
prvotimac i imao je veliko poverenje u mene, a Miloš Milutinović je trener i
čovek kod koga sam prosto sazreo kao igrac i postao reprezentativac Jugoslavije (a trebalo se tada u toj konkurenciji izboriti za status
reprezentativca, znate li samo koliko je bilo sjajnih igrača u to vreme a
nisu imali tu čast da obuku dres sa državnim grbom i da pevaju najlepšu
himnu).  Znači, svako od pomenutih trenera je uticao na moj fudbalski
razvoj, naravno u različitim periodima i svi imaju svoju ulogu i
zaslužni su za sve što sam kao igrač postigao. Svako od njih mi je dao što je
trebalo u datom trenutku. Njihov ogroman trud, profesionalni rad i moja
upornost do fanatizma plus maksimalan rad plus talenat = Miodrag Ješić, fudbaler
kakav je bio…

  Crno-bela nostalgija: – Igrali ste u odbrani i veznom redu, ali najčešće na poziciji halfa, što
bi danas bilo najsličnije zadnjem veznom igraču. Vaša uloga u timu nije
bila atraktivna ali je bila zahtevna. Navijače je teško prevariti i oni
su prepoznali da ste Vi čovek koji po završetku utakmice neće imati sebi
šta da zameri, jer ste davali sve od sebe. Da li ste osećali da ste
bili jedan od omiljenih igrača, da li se ta energija koju ste davali na
terenu vraćala Vama lično sa tribina?

  Miodrag Ješić: – U pravu ste, pravo pitanje i konstatacija. Tačno je da je teško prevariti
navijače i oni obično nagrade one najbolje i najborbenije igrače koji daju svaki put svoj maksimum, i uglavnom sam bio zadovoljan podrškom i
aplauzima sa tribina. Ali za mene je najveća satisfakcija bila podrška
mojih saigrača,  jer saigrači najbolje znaju i osećaju ko koliko i šta
uradi i napravi za ekipu u toku utakmice. 
Navešću jedan primer: pred jedan
„večiti derbi“ trebalo je neutralisati igrača našeg suparnika koji je bio
u velikoj formi i razigravao ceo njihov tim, i naravno svaki
trener mora da razmišlja kako da onemogući takvog igrača, da on ne pruži svoj
maksimum. Tadašnji naš trener je pred derbi na sastanku počeo da priča o
kvalitetima i formi protivničkog igrača i u tom trenutku jedan od
najboljih među nama, nezaboravni Dragan Mance, nenadmašni i neponovljivi golgeter, ga je prekinuo i rekao: „Šefe, nemojte ništa da brinete,  taj vam se
danas neće ni primetiti na terenu, pa tu je naš Ješa, ma dobijamo danas
100%, siguran sam!

  I naravno, dobili smo a Dragan je i u tom derbiju dao
gol. E, to se zove poverenje u saigrača i to je najveća satisfakcija. 

  Crno-bela nostalgija: – Šampionska 1982/83, sa Milošem Milutinovićem? Kako biste u najkraćem opisali tu sezonu?

  Miodrag Ješić: – Dve-tri sezone zaredom pre 1982/1983 smo zaista imali odličan tim i
dobro igrali ali na kraju ostajali bez trofeja, i onda te 1982. godine
za šefa stručnog štaba dolazi Miloš Milutinović (Plava čigra),
neverovatan pre svega čovek, ljudina, pa onda isto tako i specifičan
trener, šmeker, inače trener sa kojim sam sarađivao četiri puta – Partizan, pa
reprezentacija Jugoslavije, zatim sam ga kao kapiten Altaja iz Izmira
doveo u Izmir, a četvrti put je on mene iz Trabzonspora vratio u
naš Partizan 1990. godine.
  
  Dakle, Miloš je te šampionske sezone dao toj sjajnoj generaciji malo
više slobode i kreativnosti u odnosu na svoje prethodnike, uneo malo
svog prepoznatljivog stila i šmeka. I tačno je samo to nedostajalo toj
našoj generaciji jer smo imali kvalitet, sjajnu atmosferu u timu u klubu,
verne i neponovljive „grobare“ sa Vojom Pančevcem na čelu i stigao je u
pravo vreme pravi čovek i trener na pravo mesto. Tačan čovek u tačnom
trenutku na tačnom mestu, i niko ništa nije mogao da uradi da bi nas
zaustavio na putu do šampionske titule, pa čak ni čuveni fudbalski mag
Miroslav Ćiro Blažević sa svojim čuvenim belim šalom. Setite se samo
nezaboravne fudbalske predstave u Zagrebu na Stadionu Maksimir, Dinamo – Partizan 3 : 4, mislim da je svaki komentar suvišan. A posle utakmice u
autobusu na putu ka aerodromu Rade Zalad počinje pesmu koju smo posvetili
našem treneru: „Sad je ovo prava igra jer nas vodi Plava čigra!“. To su te
kockice koje su se složile i titula nije mogla da zaobiđe Humsku 1.
Fudbaleri Partizana posle pobede nad Hajdukom, jesen 1982/83

  Crno-bela nostalgija: – Postigli ste zapažen broj golova u dresu Partizana, mi nešto stariji
navijači se sećamo ona tri uzastopna gola u sezoni 1983/84 protiv
Vardara (5-2) i Veleža (3-0) na Stadionu JNA, i protiv Radničkog u Nišu
(5-0), zatim protiv Dinama (2-0) u sezoni 1984/85  i svakako onaj protiv
Queen`s Park Rangers-a u Kupu UEFA. Koji golovi i utakmice su Vama
najdraži, bilo u Partizanu, bilo u reprezentaciji?

   Miodrag Ješić: – Bilo je dosta lepih golova od ukupno 101, toliko golova sam postigao igrajući za
Partizan u 342 odigrane utakmice, za pozicije na kojima sam igrao (uglavnom
defanzivne) to je izuzetno dobar prosek u odnosu na broj odigranih
utakmica. Ipak da izdvojim jedan najlepši – protiv Dinama u Beogradu, prvi od
dva koliko smo postigli na toj utakmici, i zvanično taj gol je bio
proglašen za najlepši gol postignut tog meseca, dobio sam i nagradu od
Zlatare Majdanpek, zlatnik sa Titovim likom, koji je Zlatara Majdanpek poklanjala za
najlepsi gol svakog meseca.

 

   Svakako moram da izdvojim i meni najdraži a
za klub najvažniji, treći pogodak u Beogradu protiv QPR-a, tada nam je
bila potrebna pobeda od četiri gola razlike da bi prošli u sledeći krug
evropskog takmicenja. Na kraju, taj rezultat od 4:0 na prepunom Stadionu JNA, vise od
55.000 ljudi na tribinama i još mnogo oko stadiona
(nisu mogli svi zainteresovani da se smeste na tribine, ostali su bez
ulaznica) izazvao je erupciju oduševljenja pretvorenu u neviđeno slavlje
na stadionu, u gradu, u svim gradovima i mestima širom Jugoslavije. Kada
smo već spomenuli Jugoslaviju, setio sam se i dragog mi gola za nacionalni tim protiv tadašnje SR Nemačke. Da se prisetimo samo nekoliko igrača iz te
generacije – Karl Hajnc Rumenige, Štilike, Brigel…

  Crno-bela nostalgija: – Sećate li se možda spontanog i neočekivanog susreta sa navijačima u
bašti na istoku, kao i skandiranja koje je usledilo tom prilikom,
neposredno posle Vaše poslednje utakmice pred odlazak u Tursku?

Miodrag Ješić: Kako da ne, pa to se ne zaboravlja, pogotovo što se znalo da odlazim,
pre utakmice poslednjeg kola u Beogradu protiv sarajevskog Željezničara,
predvođenog Ivicom Švabom Osimom. Dobio sam ogroman buket cveća i
dok sam ga laganim trkom nosio ka nezaboravnoj južnoj tribini, stadionom se
orilo iz svih grla „MIO-DRAG  JE-ŠIĆ„!

Tu utakmicu smo dobili 1:0, uz jedan od mojih retkih u karijeri
neiskorišćenih jedanesteraca, možda zbog velike želje da
sjajnim navijačima na oproštaju poklonim još jedan svoj pogodak. Ipak, poklonio sam im jedino fudbalsku loptu jer sam je sa bele tačke svom
snagom šutnuo i poslao golmana „Želje“ da se izljubi sa stativom ka
zapadnoj tribini a loptu poslao isto tamo gde sam pre utakmice
bacio cveće uz ovacije, na neponovljivu i nezaboravnu južnu tribinu. Svejedno, ponovo se sa tribina Stadiona JNA
orilo iz svih grla moje ime, prolamalo se MIO-DRAG  JEŠ-IĆ. A isto to se čulo i u
bašti stadiona neposredno posle utakmice, prilikom slučajnog susreta i
spontanog skandiranja grupe „grobara“. 
  Crno-bela nostalgija: –  Bili ste dobar prijatelj sa pokojnim Draganom Manceom. Gde Vas je zatekla ta vest o njegovoj pogibiji?
 
  Miodrag Ješić:Nažalost, ta sumorna vest zatekla me je u Izmiru, u Turskoj, pri
povratku kući sa treninga Altaja. Samo što sam ušao u kuću, zvoni fiksni
telefon (naravno, tada ni izbliza nije bilo mobilnih). Sa druge strane se javlja moj vrli i
danas cenjeni prijatelj Dragan Nikodijević, tadašnji novinar „Sporta“ i
jedva da je izgovorio tu tragičnu vest. Muk, tišina…ne mogu sada da Vam
tačno kažem koliko je trajala potpuna tišina, veza se nije prekinula,
linija Beograd – Izmir otvorena, potpuni muk i samo tišina…i tek posle izvesnog  vremena, objašnjenje kako i gde, tragedija..otišao je
veliki, najveći, rođeni golgeter i ljudina. Dragan Mance, večna mu slava, svaka dalja reč je suvišna…
Dragan Mance i Miodrag Ješić

Crno-bela nostalgija: – Posle Partizana, karijeru ste nastavili u Turskoj, igrajući za Altaj a
kasnije i Trabzonspor. Kakva sećanja nosite iz tog perioda, utisak je da
ste bili veoma cenjeni u toj sredini?

 Miodrag Ješić:Dobro ste informisani. Te 1985. godine u letnjem prelaznom roku odlazim u
Altay iz Izmira, Turska, čiji je trener tada bio Kemal Kiki Omeragić i upravo me je on ubedio da odem u Izmir, iako sam imao i drugih ponuda, a najuporniji su
bili Belgijanci. Nudili su bolje uslove od Turaka ali sam održao datu reč
Kikiju Omeragiću i njegovom, a kasnije i mom Altaju.

Turska, Izmir, Altaj…velika nepoznanica i veliki izazov za mene, jer sam
prvi put u toj zemlji. Međutim, moram da kažem da Altaj, iako je jedan od
najstarijih turskih klubova, osnovan 1914. godine, nije među vodećim
klubovima, ali je zato Izmir (stari grčki grad Smirna) ubedljivo najlepši
grad u Turskoj. Igrao sam za Altaj četiri godine i za te četiri sezone
postigao 66 golova i bio svake sezone najbolji strelac u timu, iako sam
igrao na poziciji zadnjeg čoveka u odbrani, takozvani i u to vreme
„libero“. Vreme provedeno u Izmiru je kao iz najlepše bajke, već posle prve
odigrane utakmice postajem ljubimac navijača Altaja a nastupam u crno-beloj opremi. Pa skandiranje sa tribina „MIODRAG JEŠIĆ BURAYA“, kao da se sva
ona atmosfera sa poslednje utakmice iz Beograda samo prelila u Izmir. Sve
i svuda crno belo, i tako iz nedelje u nedelju četiri godine, s tim što me
posle druge godine klub i saigrači postavljaju za kapitena i to je prvi
stranac kapiten u istorji kluba. U toj istoj sezoni navijači mi sa
tribina umesto imena skandiraju „IMPERATOR BURAYA“ („buraya“ znači „dođi ovde“),
znači kada ti tako skandiraju moraš da dođeš do njih i da ih pozdraviš i
pre i posle svake utakmice. A tokom utakmice skandiraju „IMPERATOR
JEŠIĆ,  IMPERATOR“. 
Miodrag Ješić u dresu Altaja protiv Fenera

  Zbog takvog odnosa, ne samo onih najvatrenijih navijača nego
i svih građana Izmira (a ima ih oko 3,5 miliona) i sjajne mediteranske
klime, ja sam odolevao ponudama Fenerbahčea više puta, a najuporniji su bili
kada ih je vodio Todor Toza Veselinović, koji je insistirao na mom
dolasku. Čak je i mene ubedio u jednom trenutku, ali mi je rukovodstvo kluba
reklo da imam ugovor i da bi me oni pustili ali ne smeju od navijača, tako
da sam po isteku ugovora prešao u Trabzonspor. U Trabzonu sam igrao jednu
sezonu, postigao 9 golova,  posle sledi povratak u Partizan 1990. godine, gde prestajem
sa aktivni igranjem.

Miodrag Ješić u dresu Trabzonspora

 Međutim, posle pauze od dve i po godine, ponovo sam se
reaktivirao na molbu rukovodstva i navijača da pomognem Altaju, jer su
posle 12 odigranih utakmica bili na poslednjem mestu i skoro sigurni
putnici u drugu ligu. Prihvatio sam, ponovo bio kapiten, sa tribina ponovo
isto skandiranje „IMPERATOR JEŠIĆ“ i kao rezultat svega toga – u toj sezoni
do kraja  postigao sam 5 golova a Altaj je završio sezonu na 7.
mestu što niko nije ocekivao. Kraj sezone, poslednja utakmica, ovacije sa tribina, skidam dres, štucne, kopačke, kapitensku traku…sve bacam na tribine. Delirijum, kraj moje profesionalne karijere.   

 Crno-bela nostalgija: – Vraćate se u Partizan 1990. godine i tada, za razliku od nekih koji
Partizan vole do poslednje pare, činite gest koji niko pre Vas nije
načinio i na delu pokazujete koliko volite Partizan i koliko cenite to
što Vam je Partizan pružio. Vraćate stan koji ste svojevremeno dobili od
kluba, da li su u klubu bili šokirani?

  Miodrag Ješić:Da, tačno je da sam vratio stan, samo taj stan sam vratio ranije, dok sam još
bio u Altaju. Ne bih puno o tome, naravno da su svi bili prijatno
iznenađeni. U stvari, pozvao me je Zoran Džoni Krstić iz Partizana i pitao me je (pošto sam tada bio u
inostranstvu) da li bih mogao da svratim do
njega prilikom prve posete Beogradu, da se dogovorimo da iznajmim stan Partizanu. Rekao sam mu da nema problema. Prva pauza u prvenstvu, dolazim na stadion, odlazim prvo kod Žarka
Zečevića i njemu sam prvo rekao šta sam odlučio – umesto da izdajem, ja vraćam stan klubu. Zeka me šalje kod Džonija da završimo potrebnu papirologiju i
to je to.

  Pitali su me posle toga moji prijatelji rodbina: „Ješo, zašto, zašto?“

 „Zato“,
kažem im. „Zato što sve sto  sam do sada uradio i postigao u životu, sve je to
zbog Partizana.“

  Vidite, ja i danas mislim isto, da nije Institucije Partizan,
ne bi bilo ni Stjepana Bobeka, Miloša Milutinovića, Vladice Kovačevića, Čika Čajkovskog, Hasanagića, Vasovića, Galića, Bjekovića, Vukotića, Mijatovića, Dragana Mancea, itd, itd…

  Crno-bela nostalgija: – Posle još jednog boravka u Turskoj, posvetili ste se trenerskoj karijeri
u Srbiji, a zatim i u Bugarskoj, Tunisu, Iranu, Rumuniji, Crnoj Gori,
Kini…gde Vam je bilo najlepše, da li u Sofiji gde ste sa CSKA osvojili
titulu šampiona i pobeđivali velikane poput Liverpula i Leverkuzena?

 Miodrag Ješić:Da, ponovo ste u pravu, ali ja bih rekao da mi je bilo izuzetno lepo i
prijatno recimo u Radničkom iz Niša, vratili smo se u prvu ligu i znali smo to dobro da proslavimo, zajedno sa igračima i navijačima. Tadašnji direktor
kluba Miloš Drizić, predsednik Dragan Pantelić, tadašnji gradonačelnik
Niša,  inače Partizanovac..

   Zatim, vrlo rado se sećam vremena
provedenog na Karaburmi u OFK Beogradu i saradnje sa Momom
Minićem, Zvezdanom Terzićem i ostalim ljudima iz kluba. Napravili smo
sjajan tim, imali odlične rezultate ali nažalost, prekinuto je prvenstvo zbog
bombardovanja naše zemlje.

Rekao bih da mi je najlepše i najbolje bilo u Tunisu. CS Sfaxien, gde sam sa
tom ekipom osvojio Kup arapskih šampiona, prvi put u istoriji tog kluba, i
bio mi je ponuđen ugovor na deset godina. Ali, nažalost,  tamo u Tunisu me je
zatekla crna, najcrnja i tragična vest. U jednom trenutku sve se srušilo, izgubio sam sve, smisao života, u trenutku sve besmisleno postaje, bezvredno…agonija, nema više moje 19-ogodišnje Jelene.

Dugo posle toga, nemate reakciju, ravnodušni ste na sve što se dešava oko
vas… izvinjavam se, nisam hteo da skrećem sa teme, ali znam,
razumećete me…

Radnički, Novi Beograd. Jednostavno, moram ovo da
kažem da bi mogli da nastavimo dalje. Posle svega što se dogodilo, za moj
povratak sportu, struci, životu uopšte, zahvalan sam Obradu Ćesareviću i
Bobanu Peličiću (tadasnjim ljudima u upravi Radničkog). Oni su me
ubedili da treba da nastavim sa radom i preuzmem Radnički. Rekli su mi: „Nama treba trener, tebi treba klub“, i tako sam se vratio struci, a u život me je
vratila najlepša crna žena, moja Irena, i rodila mi novi život –
Taru. Vratio sam se, živote!

  Sada dolazi na red Bugarska i sjajna saradnja i rezultati u sofijskoj
Slaviji nisu prošli nezapaženo, pa sledeći moj klub u Bugarskoj je CSKA
Sofija
. Sa njima osvajam 30. jubilarnu titulu, prvi i jedini stranac
trener koji je osvojio titulu sa CSKA do danas. Igrali smo u Ligi Evrope za
ulazak u grupnu fazu takmičenja, pobedili smo Bayer Leverkusen, predvođeni
sjajnim tandemom napadača Berbatov – Voronjin dva puta po 1:0. Pobedili smo te jeseni i aktuelnog šampiona Evrope – Liverpool, na stadionu Anfield. Sezone 2004/2005 sam proglašen za trenera sezone, a u decembru
2005. bio sam prvi stranac u istoriji bugarskog fudbala koji je proglašen za trenera
godine
. Igrač godine bio je Dimitar Berbatov.

Treba reći da mi je bilo lepo i 2008. u Loveču, odlična saradnja
sa gospodinom Grišom Gančevim i osvajanje Kupa Bugarske, a zatim me put vodi
u Libiju, u klub Al Ittihad Tripoli. Zaista sjajna godina, osvojeni su Super kup i šampionska titula, plasman u polufinale Severnoafričke Lige šampiona i plasman među osam klubova afričke Lige šampiona. 
Ipak, moram da priznam, bili ste u pravu – najlepše je bilo u sofijskom CSKA, sa velikim gospodinom na čelu kluba, a to je Vasil Boškov.

  Crno-bela nostalgija: – U dva navrata ste bili trener Partizana. Prvi put u sezoni 1999/00. Vaš
Partizan je igrao atraktivan fudbal, postigao najviše golova, u Evropi
ste ostali upamćeni po legendarnim utakmicama  protiv Rijeke, ali šta
je, sa današnje distance, uticalo da se u prvenstvu istopi velika
prednost i da Partizan završi kao drugi?

  Miodrag Ješić:  – Vrlo dobro poznajete istoriju Partizana, tačno je da smo 1999/00
igrali najlepši, najatraktivniji i najefikasniji fudbal. Startovali smo u
Ligi šampiona (kvalifikacije) pobedama 6:0 i 4:1 protiv estonske Flore, zatim u svim
elementima fudbalske igre nadigrali i deklasirali hrvatsku Rijeku,
takođe sa dve pobede 3:1 i 3:0, a zatim za ulazak u grupnu fazu Lige šampiona sastali smo se sa Spartakom iz Moskve koji je u to vreme četiri
godine zaredom igrao u grupnoj fazi Lige šampiona. I nažalost, i nas je
te godine poslao da se borimo sa engleskim Leeds United-om (u to vreme klub u velikoj ekspanziji) za ulazak u grupnu fazu Lige UEFA. Da se
vratim na utakmicu sa Spartakom  – reći ću Vam samo ovo, u pripremi
utakmice skupljajući informacije o protivniku, pozvao sam legendarnog
Ivicu Švabu Osima
, koji je tada bio trener Šturma iz
Graca, jer je on prethodne godine igrao sa Šturmom protiv
Spartaka. I on mi je rekao:

„Ješa, težeg protivnika nisi mogao dobiti u ovom
trenutku, lakše bi vam bilo da igrate sa madridskim Realom“.
Opet ponavljam
onu reč – nažalost, Švaba je bio u pravu.

  Šta reći o Englezima? Žalili su se
UEFA kako je rizično igrati utakmice u Beogradu, a mi smo pre njih
dočekali u Beogradu Floru, Rijeku i Spartak, ali UEFA im je
uslišila želju i mi smo bili primorani da budemo domaćini, gle čuda, u
holandskom Herenvenu. Znate li zašto? Zato što smo mi kao domaćini morali
da putujemo autobusom do Temišvara, zatim smo leteli za Amsterdam pa
ponovo autobusom do Herenvena, a gospoda, čuveni džentlmeni, su iz svog
grada preko Lamanša stigli u Herenven za 2,5 sata lagane vožnje. U najavi
utakmice rekao sam: 

 „Gospodo Englezi, ovog puta ja ću biti pravi džentlmen,
predlažem vam da obe utakmice odigramo na vašem stadionu, u vašem gradu, i
plus da sačekate da vidite rezultate odigranih utakmica kako biste mogli da
izaberete na kojoj ćete utakmici biti domaćini a na kojoj gosti.“
Žao mi je
bilo naših sjajnih igrača koji su zaslužili bolji tretman i mogli su tada
da naprave nesto više u Evropi.

Nisam zaboravio da Vam konkretno odgovorim na pitanje zašto smo te
sezone završili na drugom mestu – razloga ima mnogo, navešću samo
nekoliko. Kao prvo, postigli smo u toj sezoni u 34 utakmice 111
golova
, što je i do danas apsolutni rekord u istoriji fudbala na našim
prostorima. Po završetku prvenstva sam rekao  da jesmo dali najviše golova – 111, a da Mateja Kežman jeste prvi strelac sa 28 golova, (nastavio karijeru u  PSV-u) ali šta to sve vredi kada je Dragan Džajić najbolji igrač Zvezde i igrač godine!!! Pa, molim Vas,
setite se samo čuvene prolećne serije Crvene zvezde od 11 utakmica
zaredom i 11 pobeda od 1:0.

Jedan primer – Partizan igra u Subotici od
35. minuta sa igračem manje i dobije 6:0, a posle dve nedelje C.zvezda igra u
Subotici, Spartak vodi 1:0 od 40. minuta. Spartak igra sa igračem
manje. Elem, 89. minut 1:1, a onda 90+2, i C.zvezda postiže i drugi gol. Ima toga još u
najmanju ruku čudnog…kao na primer utakmica u Nikšiću te sezone, Sutjeska –
Partizan 2:2. Poništen gol Igora Duljaja, pa dešavanja u nikšićkom tunelu
po završetku prvog poluvremena, šta su sve radili glavnom sudiji Antiću iz
Niša…a kada sam ja pokušao da pomognem Antiću, šta su onda radili meni, Miodragu Ješiću, i 
sve to na poluvremenu. Setite se šta sam izjavio posle te
utakmice, podsetiću Vas: „Jugoslovenski fudbal je umro danas u Nikšiću!“

Isto
to sam ponovio i detaljno opisao na press konferenciji u Beogradu, dan posle
utakmice. Pretražite malo po arhivi, videćete da je zbog dešavanja u
Nikšiću na toj utakmici suspendovan stadion Sutjeske za naredne tri utakmice. Mala kazna za ono šta se sve dešavalo.

Podsetiću Vas samo na još jednu utakmicu – „večiti derbi“, proleće 2000. Jesenji derbi  smo dobili rezultatom 2:0, na našem
stadionu. Proleće na „Marakani“, sudija Radoman iz Vrbasa
(verovatno i sada ima neku važnu funkciju u sudijskoj organizaciji). Pažljivo čitajte da me dobro razumete – prvi put u istoriji „večitog derbija“,  u
prvih 35 minuta pet žutih kartona za naše igrače, 
i to: Igor Duljaj,
Goran Trobok, Saša Ilić, Vlada Ivić, Mateja Kežman, da bi naravno Igor Duljaj bio isključen, drugi žuti. Kakva „slučajnost“, na sledećoj
utakmici nijedan od pomenutih igrača ne može da igra
, a u
to vreme Partizan bez Duljaja, Troboka, Ilića, Kežmana, Ilića i Ivića nije
Partizan. Elem, nije to sve sa te utakmice. Radoman nastavlja da
deli nepravdu, u 88. minutu Vlada Ivić negde na 25 metara od gola
Zvezde glavom idealno spušta loptu tačno pod korak Troboku, koji ulazi u šesnesterac protivnika i postiže gol,  2:2 ! Da, da, ali Radoman 
umesto da pokaže na centar i zatim kazni Stevu Glogovca crvenim kartonom
zbog pogibeljnog starta nad Vladom Ivićem, svira slobodan udarac na 25 metara od gola Zvezde i pokazuje crveni karton Stevi Glogovcu. Da
nije tužno bilo bi smešno.

To su samo neki razlozi koje sam naveo, naravno ima još
mnogo toga, ali mislim da sam bio dovoljno jasan, ko razume – shvatiće…

Kraj sezone, znate li ko je kriv za izgubljenu titulu? Pa naravno, samo ja, Miodrag Ješić. Rekao sam rukovodstvu kluba: „Odlazim, jer mnogo više volim Partizan od vas koji ostajete“.


Foto – Novosti

Crno-bela nostalgija: – Vaš drugi boravak na klupi „crno-belih“ bio je u sezoni 2006/07. Ako mi
dozvolite da iznesem lični utisak, bilo je potrebno dosta hrabrosti da
se tada sedne na klupu Partizana. Loša atmosfera oko kluba, bojkot
navijača, veoma „šaren“ sastav. Ipak, i tada beležite dve značajne
evropske pobede (Maribor, Groningen) ali odlazite na polusezoni. Da li
posle svega mislite da ste zbog svih tih okolnosti oko kluba Vi i igrači
najviše izgubili i da ste bili na vetrometini, tzv. kolateralna šteta
sukoba navijača i uprave?



Miodrag Ješić: Vi ste, u stvari, ovim pitanjem dali i odgovor, ali navešću Vam nekoliko primera da bi sve bilo kristalno jasno. Leto
2006, vratio sam se u Beograd iz bugarskog CSKA. Sastajem se sa ljudima iz
našeg voljenog kluba i dogovor je da u naredne dve godine ponovo
predvodim Partizan.

Dogovorili smo se da sedam-osam igrača može da napusti klub, navodno je
bilo ogromno interesovanje za njih (neću ovog puta o imenima jer se tada
dosta pisalo i polemisalo o Ješićevim rezovima). Dakle, složio sam se, i
odmah predložio rešenje. Tada je u klubu bilo dosta mladih i
perspektivnih igrača, da njima priključimo pet igrača iz CSKA Sofia, jer
sam sa tim igračima u protekloj godini pravio sjajne rezultate u
Evropi. Imao sam ideju da od dva tima, Partizana i CSKA, napravim jedan
moćan i kvalitetan tim.  Bio sam konkretan i rekao sam tačno po imenima koji su to
igrači iz Bugarske i naišao sam na opšte odobravanje. Ljudi koji su tada
vodili klub i ja stisli smo ruke u znak uspešnog dogovora. Otišao sam neposredno
posle konkretnog dogovora na odmor sa porodicom i za to vreme trebalo je da se dovedu igrači koje sam tražio. Imao sam za to čvrsto obećanje. Međutim, od obećanja i dogovora ništa. Igrači koji su
trebali da odu – ostali su, jer nisu našli odgovarajuće uslove i
klubove, tako da mi je na početku priprema rečeno:

„Pošto nismo prodali
nijednog našeg igrača, sada ne možemo dovesti nijednog  igraca kojeg si
tražio“
.

Tako sam stavljen pred svršen čin. Nisam se predavao, krenuo sam sa
pripremama u nadi da ćemo dovesti tokom priprema bar dva igrača od onih
pet. Međutim,  pored problema na relaciji uprava – navijači, koji je iz dana
u dan postajao sve veći, pojavljuju se i u igračkom kadru narastajući
problemi. Neki igrači koje sam tražio iz Bugarske najzad stižu u Beograd, na Topčidersko brdo, ali nažalost u komšiluk. Potpisuju ugovore sa Zvezdom. Kada
se to dogodilo, razmišljao sam da podnesem ostavku. Imao sam podršku od
mojih najbližih da to i uradim –  insistirali su da napustim klub jer sam
bukvalno bio prevaren. Ipak, Partizan je moja velika slabost, nisam hteo
da odustanem, i to je moja najveća greška. Umesto pet igrača koliko sam
tražio da se dovede, tadašnje rukovodsto je svaki drugi dan dovodilo po
jednog novog ali slobodnog igrača bez obeštećenja, i naravno automatski
sumnjivog kvaliteta. Mislim da je tog prelaznog roka u klub došlo dvanaest takozvanih „pojačanja“.

Videvši šta se događa, pred sam start prvenstva iz očaja pravim
kardinalnu grešku
i predlažem bugarskog igrača Asena Nikolova. Bio sam mu
trener u Slaviji iz Sofije, ali godine su učinile svoje. On je prakticno
bivši igrac, javno priznajem svoju grešku posle odigranog jednog
poluvremena u Novom Sadu, pružam mu šansu u kup utakmici u startnoj postavi
ali ne ide – on se šeta po terenu trideset minuta, menjam ga i zahvaljujem na
saradnji. Kada smo kod zahvaljivanja na saradnji, posle prvog jesenjeg kola, a pre
utakmice sa slovenačkim Mariborom, pravim listu od deset igrača (ponavljam –
neću pominjati imena jer ja ni tada nisam imao a ni sada nemam ništa lično protiv
tih ljudi i igrača, jednostavno video sam da Partizan sa tim igračima
ne može da pravi ozbiljne rezultate) i zahvalio im se na saradnji i rekao im
da potraže novi klub. Da sam bio u pravu pokazala je prva naredna utakmica
upravo protiv Maribora. Ali tu ustvari nastaju problemi. Znam da sam 100%
bio u pravu i uradio pravi rez i sve za klub, ali sam istovremeno uradio sve
protiv sebe. Tog dana kada je objavljen spisak igrača na koje više
ne računam, dolazim posle završenog popodnevnog treninga kući, sedim sa
svojom voljenom ženom Irenom, i ona me opušteno uz kaficu u jednom trenutku
pita:  
„Da li si najzad završio sa Partizanom?“ 

 Kažem joj da nisam ja, ali ima ih
koji jesu završili, a ona kaže…

 „Znam, videla sam, objavili su spisak.  Ja mislim da si ti
završio. Ne samo sa Partizanom, nego sa fudbalom u Srbiji“
, aludirajući na
jedno ime sa tog spiska…

Znao sam i ja, još dok sam pravio spisak, da će
tu biti svega i svačega ali sam svesno prihvatio taj rizik na sebe, jer
je neko morao da napravi čistku u klubu da bi doveo nove, kvalitetnije
igrače. Partizan je morao da se oslobodi onih koji su godinama, iz ovih, onih ili
ne znam kojih razloga, zauzimali mesto novim kvalitetnijim kolegama.
   
Da sam bio potpuno u pravu i da sam Partizanu pokazao put kojim
treba da nastavi pokazale su naredne utakmice u Evropi – izbacili smo
Maribor iz daljeg takmičenja, sledeći protivnik i okršaj za ulazak u
grupnu fazu Lige UEFA je bio holandski Groningen. U
dvomeču Partizan je bio mnogo bolji i eto nas u Ligi UEFA. Te godine
jedini smo klub sa prostora bivše Jugoslavije
koji je učestvovao u grupnoj
fazi evropskog takmičenja. Sada nastaju veliki problemi. Miodrag Ješić sa svojim saradnicima iz stručnog štaba i igračima, a bez podrške
navijača, jer bojkot protiv tadašnje uprave kulminira. Čak se stiglo do
toga da na jednoj evropskoj utakmici u Beogradu mi već u
4. minutu postižemo gol, naši igrači se raduju, a sa tribina 
Partizanovog stadiona zvižduci. Dogodilo se – ne ponovilo se, dragi „grobari“.

E, tada stiže naređenje raznih moćnika (ja bih pre rekao –
mučenika). Naređenje je naravno usmereno na Miodraga Ješića. Dalje nećeš moći! Jednostavno, sve su sistematski uradili da zaustave mene i one mlade i
poštene momke, predvođene iskusnim Ivanom Tomićem, i s obzirom na sve što se dešavalo u i oko kluba nije im bilo mnogo teško da sprovedu u delo
svoje namere i proteraju Miodraga Ješića iz našeg fudbala, jer nije hteo da igra kako mu drugi svira i nikada to neće, zapamtite.   
Nismo igrači i ja najviše izgubili, mi smo jedini izgubili. Nismo bili na vatrometini, nego na lomači. Nismo bili kolateralna šteta, već nečija namera teška.
P.S. Znam ih, a oni će se sami prepoznati. 
 Crno-bela nostalgija: – Da li ste u kontaktu sa bivšim klupskim drugovima, stižete li da pogledate Partizan uživo u Humskoj?

 Miodrag Ješić:Da, u kontaktu sam sa bivšim klupskim drugovima, i kao i u pesmi, kada se sretnemo uvek se zalije i završi sa nekom od naših pesama. Stignem
ponekad do stadiona, pa to mi je druga kuća, ali vrlo retko jer sam više u
inostranstvu. Ali pratim preko interneta i satelita skoro sve utakmice i
dešavanja u klubu. 
Foto – Kurir
  Crno-bela nostalgija: – Hvala Vam još jednom za ovaj sjajan intervju, želimo Vam sve najbolje, kako u privatnom životu, tako i u trenerskoj karijeri!

  Miodrag Ješić:Puno pozdrava za Vas, za Vaše čitaoce, za naše „grobare“ i čitav crno-beli svet, sve najbolje! Bio sam opširan u svojim odgovorima, ali ja govorim ili surovu istinu ili ništa ne govorim, a istina zna i da zaboli.

Miodrag Ješić trenutno radi kao trener u Libiji.

             

Intervju realizovao: Aleksandar Pavlović


3 comments
Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.